Светозар Ћоровић је био српски писац из Мостара. Прије самог почетка Првог свјетског рата аустро-угарске власти су ухапсиле њега и остале истакнуте Србе. Постао је талац државних власти.
…После подне сазнадосмо да је објављен рат Србији. Наредише нам да се сви окупимо доле, на авлији. Поредаше нас једног до другога, у два дуга реда, као војнике, а стражу разместише унаоколо. Затим, раскорачив се нашироко и гордо се испрсивши, профоз нам, јачим, уобљенијим гласом поче да чита наредбу ратног министарства. Проглашују нас таоцима. Животом својим ми ћемо јамчити за евентуалне нереде, побуне, испаде међу становништвом земље. Подметне ли се гдегод каква бомба, нађе ли се камен на железничкој прузи, оштети ли се каква ћуприја или уопште какав војнички објект, таоци ће сместа бити стрељани, без икаквих испита или истрага. Таоци ће морати пратити и све војничке транспорте на железници. Деси ли се у путу каква несрећа, талац, пратилац транспорта, биће одмах стрељан. Покуша ли бежати, противити се, опирати, – биће стрељан. Иначе ће се, токорсе, са таоцима пристојно поступати.
Мирно смо саслушали наредбу. У нашој лепој земљи и тако нас ништа није могло изненадити. Да једна држава узима за таоце људе које сматра својим поданицима, да их натерује да својим животима јамче за бог зна чије, – можда и нарочито удешене, – изгреде и кривице, то се ваљда још никад и нигде у свету догодило није.
Ретко на чијем лицу да се могао читати страх или забринутост. Не због тога што би стидно било пред друговима показати се страшљивицом, него што, баш у оваким часовима, наш урођени српски пркос избије са свом жестином. За инад треба показати насилнику да нас ни са каквим претњама ни гоњењима неће скршити. А кад се нешто ради за инад, ту се на живот и не мисли.
…Ја сам, случајно, био те чудне среће, да тих дана транспорте нисам пратио даље од Коњица и Јабланице. Први пут, са два друга, морао сам се возити са Далматинцима. Бејаху изопијани, разјарени, бесни. Чим нас опазише, почели су да вичу и псују. Као изгладнели курјаци, са ужагреним очима гледали су у нас и пружали руке да нас уграбе између страже и стрпају у своје вагоне…”Дајте их амо, бога им српског!” …”Дајте да их раскидамо. Госпу им њи’ову!”…И дивље, нечувене погрде на нас, на веру, на краља Петра, почеше да се осипљу…Колико разочарење у тако милим и тако симпатичним Далматинцима!… Капетан, који их је водио, љубазно нас назва мрцинама. Једино се деси неки млађи официр који као да беше мекшега срца. Он нас брзо стрпа у један купе и затвори врата… Други пут ми се десило да сам за три дана и четири ноћи узастопце пратио транспорте, готово без труни почивке. Нит се где нашло места за спавање, нит се шта могло добити од јела и пића. Хранили су нас готово самим погрдама. Само пратећи једно одељење Чеха што сам мало одахнуо од увреда и насртаја. Чеси ме, чак, понудише и букаром вина… Изморен и клонуо, – морам искрено признати, – често сам зажелео да се деси ма каква несрећа, ма каква од иних незгода због којих стрељају таоце, само да се једанпут сврши са тим бескрајним мотљањем и тим смишљеним гнусним мрцварењм…
Састајући се у путу и сусрећући се са таоцима из других места, наслушали смо се о многим сличним и свирепијим догађајима. Попа Јована Гргуревића из Зенице држали су на једном мосту везана према сунцу. Попа Митра Поповића из Доњег Вакуфа натерали су војници да о илинској жези читав сат трчи поред железничке пруге. Хафиза Џумхура, хоџу из Коњица, присилили су да чисти нужнике, а канте са нечисти да носи кроз варош. Попа Трифка Максимовића са Илијаша стрељали су. Обесили попа Видака Парежанина и још више њих због навале Црногораца на нека села код Требиња. Попа Ђорђу Петровића и једног сељака, таоца из Раме, убише због тога, што су, токорсе, хтели бежати. На планини Ивану стрељаше Милана Мркајића и лугара Петровића, јер да је неко, у ноћи, негде опалио пушку кад је пролазио железнички воз. Сваког дана могло се нешто чути о новим насиљима и новим убиствима.
Нешто више о животу Светозара Марковића и његовим тамничким данима може се прочитати у чланку Биљешке једног таоца 1. дио.
Приредио: Јанко Јоксимовић
Извор: Светозар Ћоровић, Сабрана дјела, књига X, “Свјетлост” Издавачко предузеће, Сарајево, 1967.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.