Српски писац Светозар Ћоровић рођен је у Мостару 29. маја 1875. године. Његова напознатија дјела су Стојан Мутикаша, Мајчина султанија, Женидба Пере Карантана, Јарани, Брђани. Осим културним радом, бавио се и политиком, те је у Босански сабор за посланика био изабран 1910. године. Прије него што је Аустро-Угарска објавила рат Србији, био је ухапшен у Невесињу, гдје је био с породицом на љетовању, и под стражом спроведен у мостарски гарнизонски затвор. Тамо је затекао око четрдесет угледнијих Срба, а међу њима и Алексу Шантића. Шантић је, међутим, убрзо пуштен кући, а Светозар је остао у групи талаца који су пратили војне транспорте на жељезничкој прузи од Мостара на сјевер и југ. Догађаје из тог времена Ћоровић је доцније описао у књизи Белешке једног таоца, чије изводе доносимо овдје.
…Чим смо се поново вратили у собе (затворске собе – пр. ау), зачујемо неку муклу, пригушену хуку. Као да негдје далеко, далеко, кроз неку густу шуму, вришти и хуји свирепи ветар, ломећи, кршећи унаоколо. Час као да се стиша, расплине; час се опет разбесни и вришти све јасније.
-Шта ли је оно?
Неки се дигоше до прозора и почеше да провирују кроз зачађена стакла. Пазе, гледају. Напосљетку нам веле да то, с ону стране Неретве, галаме и дрече сељаци који су позвани у војску. Има их, веле, грдан број.
Опет читава хука као да утихне мало. Чују се само поједини звишдуци, слични звиждуку промукле локомотиве; затим се надме све јачи и јачи, подмукао шумор сличан шумору узбеснелих, удаљених вода. И као разуздани таласи кад се заиграју и јурише на обалу, тако све ближе навиру према нама: повици, цика, хујање и фијук разбеснеле гомиле.
-Шта ће?…Куда ће?
Сви осећамо да се спрема, приближује неко необично зло. Свак стрепи. Понеки се пењу на прозоре и грчевито хватају за пречаге не обзирући се на псовке и претње стражара који нас споља чувају. Понеки блед, узнемирен, лута по соби као надражена зверка у кавезу. Понеки се завукао у се, намргодио се па ћути, мрачно и непријатељски гледајући унаоколо…
Изненада узаврела и прекипела рика гомиле као да поче да нас у лице запљускује…Затим настаде лом и оргињање. Пуцају прозори, хрште разлупане ролетне на магазама, звекећу плехане табле, пуцају ћепенци. Чујемо и јауке, оштре, очајне јауке, који као да продру до под небо и намах се искидају, замру… Пиште нападнуте жене; напуштена, престрављена деца цвиле, зацењују се, помажу…”Куку мени, моја мила мајко!”…”Кукуууу!”. “Ђе сте ми, ђецо моја!”… Гомила избезумљена и раздражена, помамно уништава и руши наше домове и домове браће наше! Крха, кида, ломи, а нико да спречи, да помогне и одбрани… Сад већ и најмирнији не може да се савлада. Збијамо се у гомиле око прозора, гурамо се, потискујемо један другога. Сваки као да би хтео искочити, насрнути, јурнути напоље. И некако дивље, осветнички погледа један у другога. Готови би један на другог да насрне за једну реч, за један гурај лактом. Гнев силан, необуздан раздире свакога, а осећање немоћи доводи до очајања…
Наскоро нам се учини као да се, – након толико времена и готово након свршена посла, – сетила и војска да се умеша у нападаче. Узвитлала граја као да се поче разређивати и ишчезавати. Осећа се да се једна гомила разбила у више њих, које су слабије и немоћније. Још као да понегде избије покоји широк, јачи млаз хуке, али се набрзо смири. И све тање, тање, и тише…Једва у неко доба као да настаде потпуна тишина.
Вратили смо се у постеље и легли…Али нико не може да заспе. Свакоме на памети кућа, жене, деца… Свак мисли о својима… Шта је било с њима?… Шта им се догодило?… Јесу ли остали поштеђени или су настрадали?… Како?… Од кога?
Следећег дана … добили смо поруке од кућа, да су, након жестоких погрома, чељад остала здрава и читава. Почињене су, додуше, силне штете, уништене и поробљене читаве радње, поразбијани дућани, у кућама или на кућама скрхано и поломљено све што се могло поломити. Али ко да и о штетама води рачуна, кад су чељад у животу? Освануће зар једном ведар и светао дан, који ће све накнадити и када ћемо, – они, који доживе, – иако без имања, бити имућнији и срећнији од иког на свету!…
Светозар Ћоровић се разболио у тамновању. Након неког времена је пребачен у мостарску болницу, а затим пуштен кући, али је и даље третиран као талац. Почетком 1915. године поново је ухапшен и са већом групом затвореника из Мостара, Требиња и Невесиња, упућен у концентрациони логор Жегара код Бихаћа. Аустријске власти су, међутим, 1916. године почеле да врше регрутацију и по концентрационим логорима. И Ћоровић је тако мобилисан, спроведен у Мостар, а одатле исте ноћи пребачен у Чорну, а затим у Ђер у Мађарској. Његова болест узимала је све више маха и он је 1917. године пуштен кући на лијечење. Али лијека више није било. Ослобођење 1918. дочекује већ потпуно исцрпљен, на болесничкој постељи која ускоро постаје самртничка. Но и у том стању он налази снаге за искрену радост и улазак српске војске у Мостар доживљава као испуњење свог животног сна, те на спонтану почаст коју му је указала трупа војника заустављајући се, при уласку у град, пред његовом кућом, уздижући заставу, одговара, узбуђен и потресен, једва се држећи на прозору, својим посљедњим говором. Умро је у четвртак 17. априла 1919, а сахрањен два дана касније, уз највише почасти, у присуству неколико хиљада мостарских грађана, уз учешће школа, војске и низа говорника.
Извор: Светозар Ћоровић, Сабрана дјела, књига X, “Свјетлост” Издавачко предузеће, Сарајево, 1967.
ПРИРЕДИО: Јанко Јоксимовић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.