Након пропасти средњовјековних српских држава на Балкану, наступа вријеме сеоба, буна, крајишника и ускока, током којега ће српски народ бити подвргнут тешким искушењима ризичним за његов опстанак. У то смутно вријеме Српска православна црква на себе преузима улогу заступника српског народа пред великим империјама које су владале територијама на којима је живио српски народ, и постаје главни чувар српског националног идентитета. Под њеним окриљем биће и Срби на простору данашње Босне и Херцеговине.Из далеке Русије стизала је помоћ за српски народ и цркву и у Босни, па тако 1551. године из Чудовог манастира у Москви стиже на поклон јеванђеље манастиру Папраћа за који се каже да је „у српској земљи, у области босанској“.[1] Римокатолички мисионар Леонардије 1641. године пише у свом извјештају да пећки патријарх под својом јурисдикцијом има 41-ну митрополију и епископију. На простору Босне и Херцеговине то су биле: Зворник, Требиње, Херецговина, Бања Лука и Босна.[2]
Крајем XVIII вијека на Балкану долази до првих модерних националних покрета и идеја, а Срби су један од првих балканских народа који је почео да организује свој национални препород. Национални препород код Срба почео је стварањем програма „Gravamina et postulata“ 1790. године на Темишварском сабору. Представнике на том сабору имале су готово све српске земље, па тако и Босна и Херцеговина. У једној делегацији налазили су се преставници који су, како се каже, наступали „у име ваше браће оболелих Србијанаца и Босанаца“.[3]Један од истакнутих националних радника на Темишварском сабору Стефан Новаковић издао је једу књигу о Србима, која је у скраћеној латинској верзији објављена 1790, а дужа њемачка верзија те књиге изашла је 1791. године. Новаковић наводи у тој књизи да Срби живе и у Босни. Да су Срби између осталих области насељавали и Босну и Херецговину потврдиће у својим дјелим, крајем XVIII и почетком XIX вијека, и српски историчар Јован Рајић и мађарски историчар Јохан Кр. Енгел.[4]
Након Темишварског сабора, српски национални радник и након њеног оснивања један од предсједника Матице српске, Сава Текелија 1804. године, изнијеће свој план ослобођења и уједињења српског народа у. Текелија је сматрао да српска нација ван Србије „обухвата велики део Бугарске, Босне, Далмације, Хрватске, Славоније, Мађарске, Дубровника, Црне Горе, Албаније, Македоније…“.[5]
Први српски устанак под вођством вожда Карађорђа почео је као буна против тираније београдских дахија, да би се развио у борбу са ослобођење свих Срба испод турског јарма и њихово уједињење у једну државу. Добровољци из Босне и Херцеговине хитали су у Карађорђеве устаничке редове, а дизале су се буне и по БиХ, а сам Карађорђе слао је помоћ „прекодринској браћи“ како је он сам називао Србе из БиХ у писму црногорском владици Петру I Петровићу Његошу.[6]Програм ослобођења српског народа обзнанио је Карађорђев изасланик у преговорима са главном командом руске војске у Влашкој и Молдавији, Иван Југовић 1808. године: „Ми немамо никаквог писменог (…) закључења с једнородцима нашим у Босни, Херцеговини, Старој Србији и Црној Гори за устанак против Турака, и за сједињење (…) То су само обостране наше жеље, јер и Бошњаци, и Херцеговци и житељи Старе Србије, Срби, желе да са себе стресу јарам турски“.[7]
Други српски устанак такође је имао одјека и међу Србима у БиХ, а кнез Милош је након што је изборио аутономију дијела Србије који је био под његовом управом, важио је за човјека који је имао велики утицај на све хришћане у остатку Османлијског царства.
Један од најпозантијих и често, нарочито од сусједних историографија, погрешно схваћених и понекад злонамјерно тумачених српских националих планова „Начертаније“ Илије Гарашанина из 1844. године, Србе из БиХ ставио је у свој центар, јер:“Ако Бошњаци не би ово примили, то би отуда као сигурно следовало раскомадање Срба на провинцијална мала књажевства под особитим владајућим фамилијама…“.[8]Гарашанин Србе из БиХ назива по регионалном термину Бошњацима, као што их назива прије њега и Карађорђев изасланик Иван Југовић којега смо раније цитирали у тексту. Гарашанин такође критикује пасивну политику Србије према Србима из БиХ које још назива и „осталим сусједима Србима“ зато што се Србија „од ових својих сународника у Турској као неким кинеским зидом оделила…“. Круг националних радника око Илије Гарашанина радио је и на стварању „Вицекраљевства српског“, под којим би се ујединиле све српске области у турској држави која би имала право да води своју спољну политику али исто тако и дужност да брани границу султановог царства.[9] Ипак, овај план није остварен.
Светозар Марковић, један од главних идеолога српских социјалиста у XIX вијеку, наглашавао је, да је, главна и основна сврха српске ослободилачке мисли била „да створи српску народну државу која би обухватала цео српски народ“ односно Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину и Стару Србију.[10]
Срби из Босне и Херцеговине кроз многе устанке и буне исказаће своје опредељење за националним и социјалним ослобођењем и уједињењем са Србијом и Црном Гором у једну државу. Уједињење ће бити остварено тек након Првог свијетског рата, али ће бити плаћено великим жртвама. Након уједињења, српску националну мисао замјениће југословенска национална мисао, испрва покренута племенитим осјећањима за уједињење свих Јужних Словена у једну државу и нацију, разбиће се српском народу о главу као бумеранг у виду усташког геноцида и комунистичког режима и цјепкања Срба у више република у двије аутономне покрајине, као и стварањем вјештачких нација на српском етничком простору. Завршни ударац и буђење из сна званог Југословенство Срби ће доживити почетком деведесетих година XX вијека.
Данас српски народ подјељен у четири државе и на окупираном Косову и Метохији, проглашен за злочиначки и хегемонистички народ, обесправљен и понижен, мора да размисли како даље. Узор би могао да нађе у српским националним покретима с краја XVIII и из XIX вијека, и људима који су без страха, спремни на ризик, водили битке за свој род, са идејом препорода и уједињења српског народа. Српском народу у XXI вијеку на првом мјесту треба унутрашњи препород и хомогенизација свих родољубивих снага. Или ће до препорода доћи, или ће српски народ нестати са историјске сцене. О томе одлучујемо ми сами и нико други.
Борис Радаковић
[1]Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, Књига I, Београд 2002, 376.
[2]Б.Ђурђев, М. Васић, Југословенске земље под турском влашћу (до краја XVIII вијека), Источно Сарајево 2005, 146.
[3]М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у новом веку 1492-1992, Београд 2008, 139.
[4]Исто, 139-141.
[5]Д. Микавица, В. Гавриловић, Г. Васин, Знаменита документа за историју српског народа 1538-1918, Нови Сад 2007, 148.
[6]В. Стојанчевић, Србија и српски народ у Турској 1804-1878, Глас Српске академије наука и умјетности, Књига 8, Београд 1993, 13.
[7]Исто, 15.
[8]Текст “Начертанија“ на сајту Пројекат Растко.
[9]М. Екмечић, Дугокретањеизмеђуклања и орања – ИсторијаСрба у новомвеку 1492-1992, Београд 2008, 247.
[10]В. Стојанчевић, Србија и српскинарод у Турској 1804-1878, ГласСрпскеакадемијенаука и умјетности, Књига 8, Београд 1993, 6.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.