МАНАСТИР ГОМИОНИЦА

Подели:

1925290_749745701702661_1156171422_n

„На 42 километра западно од Бањалуке, скоро на срједокраћи између Бањалуке и Санског Моста, подно Змијања, налази се манастир Гомионица, у долини горњег тока истоимене рјечице, управо поред њене десне притоке потока Матаваза. (…) Име саме ријеке Гомионице – Гомилнице долази од рударских гомила којих у овим крајевима много има, јер се водена снага „Гомионице употребљавала за за покретање тзв. мајдана“, механизама за туцање руде и ковање металних полуга. „Мајдани“ су радили до почетка ХХ вијека у овим крајевима. (…)

Постанак манастира Гомионице, Световаведењског или Ваведењског манастира, по народном изговору Гомјеница, народно предање везује за разне личности и за три доба, временски удаљена једно од другог. Општа је прича у народу да је Гомионица задужбина Немање и св. Саве или Немањића. (…)

Друго је предање да је Гомионицу подигла султанија Мара, царица Мара или Кала-Марија. Први је то предање забиљежио фра Јукић 1843. године без имена царице и осамдесетих година XIX вијека Јован Новаковић, у опису манастира Гомионице. (…)

Треће народно казивање записао је Кочић, да је манастир основао кнез Обрад кад се повратио из освајања Бихаћа на мјесту гдје је неке вечери заноћио (…)

Највјероватније и најприродније предање о оснивању манастира је оно о змијанском кнезу Обраду, послије освајања Бихаћа. По паду Јајачке бановине (1527.г.) ове крајеве су заузели Турци. (…)

Први описивачи манастира пронијели су вијест да су Гомионицу основали избјегли милешевски калуђери у XVI вијеку, на основу неких сумњивих биљешки, који се више не налазе у Гомионици, а рђаво су читане и простодушно тумачене. На тај начин извели су измишљену историју о Милешевцима. У разматрању чињеница и провјеравању појединих података дошло се до закључка да Милешевци, не само што нијесу основали манастир, но уопште се нијесу никада ни бавили у Гомионици. (…)

Рукописи – Најважнија је у овом случају за Гомионицу књига Типик јерусалимски св. Саве Освећеног. На 214. б. листу ове књиге је запис неименованог преписивача из 1599. године у коме се вели да се ова књига преписа у манастиру Гомионици при игуману Диомидију, јеромонаху, у вријеме босанског митрополита кир Аксвентија и српског патријарха Јована. На тај начин је потврђена у многоме претпоставка да је манастир основан или обновљен коју годину прије писања ове књиге, а то је око 1595/96. (…)

У рукопису „Тумачење псалтира“, довршавајући га новодошавши Светогорац, писар Максим, 4.1.1612. године у манастиру Гомионици, наводи игумана Јована скупа са братством и помиње претходног преписивача ове књиге, јеромонаха Јефтимија.

Бивши „општежитељ манастира званог Гомионица, јеромонах Антоније (…) због огријешења о своје монашке завјете, а највише због нестрпљења“, наручио је и платио да му се испише књига „Златоуст“ (…) Књига је преписана у Испосници св. Саве у Кареји, завршена 25.08.1626. године и послана у „предречену своју обитељ“ Гомионицу, с молбом да братија прими овај мали дар његовог сиромаштва и да га у молитвама спомињу, као што се он њих сјећа.

У неком музеју у Лондону налази се окован крст манастира Гомионице из 1640. године.

Picture2[1]

Лијепу је успомену о себи оставио и име манастира Гомионице пронео по православном свијезу … „јеромонах Јован Светогорац, изи Боснем од мјеста Каменграда, из манастира Гомионице у коме је примио монаштво“: Он је у Трговишту у Влашкој штампао Пентикостар – Цветни триод 1648-49. године за вријеме књегиње Јелене, удове Матеја Басарабе. (…)

Врло крупни и судбоносни одиграли су се у аустријско-турским ратовима од 1683. до 1699. године на Балкану и у панонском подручју гдје је највећим дијелом живјео српски народ (…) Тих година, за сада немамо никаквих помена о животу у манастиру Гомионици. (…) Тек 1714. има јасан податак да је био у Гомионици дабробосански митрополит Мелетије, служио и рукоположио једног свештеника, а на Благовијести 1726. долазио је у манастир пећки патријарх Арсеније IV. (…)

Године 1735. има читав низ прилога у књигама са записима приложника. Приложена је читава цјелина од 12 мјесечних минеја и других књига московског издања, махом из 1724. године. (…)

Слична судбина из краја XVII вијека задесила је Гомионицу и њену околину у поновним аустријско-турским ратовима 1737-1739. године. Битке су се водиле око Бањалуке. Калуђери су напустили манастир и са својим покретним стварима од вриједности пребјегли са игуманом Пахомијем Кнежевићем у сусједну Славонију, и дат им је, по високој дозволи, запустјели манастир Пакра да се настане 1738. године. То им нису дозволили власници манастира, светоатонски калуђери, те су се Гомионичани потуцали по Славонији читавих 5 година. (…) Но већ око 1741-1742. има поузданих вијести да је манастир Гомионица оживјео. (…)

Децембра 8. 1754. походио је Гомионицу (након патријарха Арсенија 1748. г. прим.) дабробосански митрополит Гаврило и осветио антиминсе за друге цркве. (…) Важна је окрњена биљешка на комадићу отцјепљеног листа из 1770. године. Говори о обнови манастира 1769. и да се завршила 15. септембра те или 1770. године. (…)

У почетку XIX вијека оскудни су подаци о Гомионици и њеном братству. Недостатак нам у извјесној мјери попуњује народно предање да је манастир запаљен и опустио у вријеме Карађорђевог устанка, па је доцније у доба прије куге поправљен, покривен и ограђен зидом. То посредно потврђују записници приложника из 1811. (…) Од 1813-1815 морила је куга у свим нашим земљама под Турцима. У ове карајеве доспјела је 1816. или је те године о њој записао монах Мелетије. Тада је много народ помрло и многи су домови опустјели. (…) Од 1836. Гомионица има поново братство и почиње редован живот, мада у неповољним приликама средине. (…)

Педесетих година XIX вијека био је старјешина Гомионице игуман Дионисије. Манастир је био презадужен и „у сужањству“ Деде Крајишника, лихвара и зеленаша из Бањалуке, преко 10 година. Искупио га је игуман са сто кеса 1851, у вријеме кад је Омер-паша Латас сломио спахијску самовољу и безвлашће у Босни. (…)

Манастир није остао на миру ни у догађајима устаника у Крајини 1875. године. Оглобљен је од стране неког бањалучког насилника са 300 дуката. (…) Године 1880. закалуђерио се свештеник Герасим Кочић, отац Петра Кочића, књижевника. (…)

По казивању мјештана око 1900. оправљана је црква. Зидови су омалтерисани и подигнут нови зидани високи звоник, по једном тврђењу 1898. године. Стари кровни покривач замијењен је тек 1927. године.

Децембра 9. 1941. године, у почетку народних устанака, њемачки лаки бомбардери „штуке“ бомбардовали су манастир са преко 50 бомби до 100 кг тежине. Том приликом је оштећен горњи спрат конака, али цркви се ништа није десило, сем што су нешто напрсли сводови и лукови по средини. Било је и неколико људских жртава у непосредној околини манастира, три лица су погинула а два рањене. (…)

Године 1953. манастир је стављен под заштиту Закона као споменик културе и Завод за заштиту споменика културе и природе СР Босне и Херцеговине извео је оправку манастирског конака уз новчану помоћ тадашњег среског народног одбора Бањалуке. Доцније 1971-1976 обављена је потпуна конзервација и рестаурација старог манастирског конака послије великог земљотреса који је задесио Бањалуку и њену околину 1969. године. (…)

Храм манастира Гомионице је правоугаоне основе са сажетим уписаним крстом који је и споља наглађен у кровном дијелу проширењем постоља кубета чије су сјеверне и јужне чеоне стране продужетак равних обимних зидова. (…) Унутрашњост храма носи право стилско обиљежје византијско-српских особина и средњевјековних предања, које је у вријеме Турака повукло се са спољашности и остало и сачувало се у унутрашњости, мање доступно иноверном нетрпељивом оку.“

gom

(Скраћен текст је преузет из књижице о манастиру Гомионици, Петра Момировића, 8-25 стр)

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *