Написао: Радован Пилиповић
Епархија зворничко-тузланска је значајна организациона јединица Српске православне цркве на простору данашње Републике Српске, односно Босне и Херцеговине. Она има своју древну и садржајношћу богату прошлост, те знаменит пређени историјски пут. Јурисдикција и духовни утицај ове Епархије, која је прије само једног вијека имала и ранг митрополије, простире се на подручја и крајеве сјевероисточне и источне Босне, односно Републике Српске. Заједно са митрополијом дабробосанском и епархијом захумско-херцеговачком, епархија зворничко-тузланска, према времену у коме је устројена и њеном организационом поријеклу, потиче из средњег вијека. Дакле, ова епархија је свакако старија од епохе турске владавине на поменутим географским пространствима. Упркос трагичним временима ратовања, периодичним распонима са учесталим мученичким страдањима и другим пратећим недаћама, ипак има драгосјених сачуваних историјских извора и релевантне историографске литературе о црквеној и народној прошлости епархије зворничко-тузланске.
Епархија зворничко-тузланска додирује се са границама јурисдикција митрополије дабробосанске на југу, епархије бањалучке на западу, затим са епархијама славонском и сремском на сјеверу и епархијама шабачком и жичком на истоку. Данас има већи територијални опсег од онога који је био крајем XIX вијека; наиме, тада су крајеви око Дервенте, затим Теслића, Маглаја, Власенице и Сребренице били подложни дабробосанском митрополиту.
Светосавски почеци
На основу одређеног броја расположивих извора из раног средњег вијека, области и подручја која спадају јурисдикцијски у простор Епархије зворничко-тузланске рачунају се у корпус земаља насељених Србима. Византијски цар Константин Порфирогенит (+ 959) у свом дјелу „О управљању државом“ смјешта град Салинес у „покрштену Србију“, а то је свакако данашња Тузла. Поред града Салинес (старосрпски: Соли, турски: Тузла) у „покрштеној Србији“ се налазе још и градови Дестиник, Чернавуск, Међуречје, Дресник и Лесник. Ови топоними нису у науци лоцирани, нити тачно убицирани, али за два града, која су такође поменута код византијског цара, а то су Котор и Десник, за које још каже да су у „области Босне“, могло би се претпостави да је ријеч о мјесту Которско код Добоја и данашњем граду Тешањ. За византијске и латинске писце раног средњег вијека Босна је удиона област једне шире српске географије. Најпрецизније је та мисао изречена код Јована Кинама који, описујући ратни поход цара Манојла I Комнина (1143-1180), вели за цара да „кад стиже близу Саве, одатле заокрену према другој ријеци по имену Дрина која извире негдје одозго и одваја Босну од остале Србије“.
Такође, „Барски родослов“, односно „Љетопис Попа Дукљанина“, набраја земље насељене Србима, па каже да се Загорје (Србија) дијели управо на Босну и на Рашку од којих је једна на левој, а друга са десне обале ријеке Дрине. „Србију, пак, која се зове и Загорје, подијелио је на двије покрајине, од којих се једна од велике ријеке Дрине простире према западу до планине Pina [Борова Планина]; њу назва и Босном; а друга обухвата простор од речене ријеке Дрине према истоку… њу назва Рашком“.
Источно хришћанство, односно православље „српског типа“ које је институцијски било учвршћено у држави Немањиних потомака утврђивао је на просторима између ријека Босне, Саве и Дрине краљ Стефан Драгутин (1276-1316). Познате су његове родбинске и династичке везе са угарским дворем, са краљем Ладиславом од кога је добио на управу Срем, дијелове данашње Славоније, али и, како су то забиљежили млађи српски наративни извори (Троношки родослов): „от теста (таста) јего, а такожде и част Босније, придобите им, а прочеје царства оставив Милутину“. По „Троношцу“ Драгутин је подигао Рачу украј Дрине, те манастир Папраћу и манастир Ловницу (који је добио име по краљевим ловиштима), а затим и манастир Тамну (Тавну) „у зворничкој нахији“.
Са друге стране, документарни извори потврђују постојање православне црквене организације на простору данашње сјевероисточне Босне, заправо у оним крајевима у којима се осјећала власт српског краља Стефана Драгутина. На документу којим је склопљен предбрачни уговор између Драгутиновог сина Владислава и Констанце, кћерке Михаила Морозинија, изасланици српске краљевске стране (краља Драгутина, краљице Катарине и краљевог сина Владислава) били су Вито Бобаљевић и „босански Епископ Василије“ који се 1293. године потписао „Ја Василије, Божијом милошћу Епископ босански, дужник и слуга краља Стефана“ (Io Basilio, per la Dio grazia vescovo Bassinense, vasallo e servitor del re Stefano).
Позитивна клима за развој православља у средњовјековној босанској држави била је и владавина краља Стефана Твртка (1377-1391) који је преносио и чувао немањићке државне традиције. Крунисан је 1377. године у манастиру Милешеви „у земљи родитеља и прародитеља“, односно „на гробу Св. Саве“ и то двоструком круном („сугубим вијенцем“) Србије и Босне, којим се означава везаност за културне и политиче домете Немањине династије.
О организацији православне митроплије зворничке зна се нешто више од првих деценија XV вијека. Наиме, тада је српски деспот Стефан Лазаревић загосподарио дијеловима данашње Источне Босне (1413-1427), односно Подрињем и сусједним крајевима, важним и рудним ресурсима богатим областима. Новембра мјесеца 1415. године Дубровчани пишу деспоту деспоту Стефану Лазаревићу и његовом сребреничком војводи Богдану, као и тамошњем Митрополиту у вези са разрјешењем једног трговачког спора. На жалост, име овог митроплита није нам сачувано нити познато. Из ових времена потиче и натпис, пронађен у Трњачкој, између Јање и Богутова Села, на коме на крају јасно читљиво стоји: „А тој писа Гојчин поп“, што говори о постојању ниже јерархије митроплије зворничке. Такође, јрдан Митрополит се помиње и 1488. године.
Борба за светосавски континуитет
Пад средњовјековних српских земаља под османску власт: Србије 1459., Босне 1463., Херцеговине 1481. и Црне Горе 1496. године повлачио је за собом и постепено гашење организације Српске цркве. Посљедњи српски патријарх био је Арсеније II (1457?-1463?). Али, српска државотворна идеја, као ни борба за аутокефалну Српску Цркву нису јењавале. Напротив, манифестација њене снаге већ се очитује у дјелатности смедеревског митрополита Павла са којим је на истом пољу изгарао и митроплит зворнички у првој половини XVI вијека.
Малобројни сачувани извори са почетка XVI вијека свједоче и о процесу исламизације, о замаху тог процеса и његовој дубини. Видимо да су “коријени“ конвертита на ислам слабашни и генерацијски сагледиви. У турско-османском рукопису који датира из 1585. године специјално се говори о исламизацији Босне и Херцеговине. Нарочито је занимљив одјељак о Меших-паши који је „у договору са угледним старцима уредио да из сваког села бар неко прими муслиманско име (само, али не и ислам) те да им се због тога опрости џизја. Тако су многи једноставно своја имена превели на турски: Живко је постао Јахја, Вук Курт, а Гвозден Тимур. Тиме је и џизја укинута, а на баштине је одредио један дукат“.
Хришћанско православно становништво било је још увијек апсолутно многобројније у односу на исламизиране почетком XVI вијека. О томе нам свједоче први детаљни пописи за зворнички санџак. У сребреничкој нахији је било 59 муслиманских и 174 хришћанских кућа, у Горњој Тузли 149 муслиманских, а хришћанских 549 кућа, у До(л)њој Тузли 147 муслиманских и 873 хришћанских кућа. Затим у нахији Зворник 45 муслиманских, а хришћанских 144 куће, у Спречи 15 муслиманских, а хришћанских 22, у нахији Сребреник 35 муслиманских, а 40 хришћанских, у нахији Сапна 68 муслиманских, а хришћанских 111, у нахији Теочак (Телчак) 33 муслиманске, а хришћанских 106, у нахији Смолућа 35 муслиманских, а хришћанских 68. Ово је довољно да се стекне увид у демографску пропорцију на равни конфесионалних односа тог времена
У Обновљеној Пећкој Патријаршији (1557-1766)
Обнова Српске Патријаршије са сједиштем у Пећи 1557. године и легализовање њеног положаја у оквиру Османског Царства дали су подстрека вјерском животу, развоју парохија и монашких обитељи на читавом етничком пространству српског православног народа. Први зворнички Епископ у обновљеној Пећкој патријаршији који се помиње у XVI вијеку био је владика Павле, а његово архијерејско служење везује се за деценије око 1561. године.
Монашки живот се развија, манастири се обнављају и све гране црквене умјетности (дуборез, фрескопис, иконопис) доживљавају свој процват. Монаси манастира Папраће 1561. године одлазе у Русију гдје добијају милостињу и финансијску подршку. Овој монашкој обитељи руски цареви Теодор Јовановић (1592) и Василије Ивановић (1607) издају повеље о даровима. У манастиру Озрену је од 1592. године појачана дјелатност преписивања богослужбених књига, а исто се дешава и у манастиру Ловница.
Административне линије по којима је била уређена Османска Царевина која је захватила српске земље биле су принцип подјела и одређења јурисдикцијских области Пећке Патријаршије. Епархија, односно Митрополија зворничка је у XVI и XVII вијеку духовно окупљала православне који су насељавали Зворнички санџак, а ријеч је о областима (кадилуцима) Сребреница, Зворник, Бјељина, Соли и Грачаница, односно територији између ријека Босне и Саве, а затим Спрече и Мајевице планине. Такође, треба додати да се Зворнички санџак простирао и на крајеве на десној обали Дрине, а то су Сокол, Рађевина, Јадар и Мачва.
Један домаћи епистоларни приручник који је настао у вријеме српског патријарха Максима Скопљанца 1656. године говори о начину адресирања писама тадашњим српским епископима, али је важан извор и за територијално одређење граница односних епархија. Тамо се вели „А сице на Зворник. Смереније моје пишет ва богоспасајемују епархију зворничку и ва кадилук Соли и ва град Шабац и Бељино и Грачаницу и Лозницу и Соко и Сребреницу и Сасе и Крупањ са васеми жупами и сели и оправданијем тех предел, првеје митрополиту тоје области“.
Дефтер црквене канцеларије турског султана у коме су били уписани приходи од појединих црквених области, наиме износ који се плаћао држави приликом попуњавања одређене епархије, свједочи о економској снази појединих крајева, а за нас је битан јер говори о црквеном устројству на простору Зворничког санџака. Документа турске државне администрације говоре како су православни на простору зворничког санџака имали чак тројицу владика средином XVII вијека: Пајсије (држао Шабац и Семберију), Лонгин (Сокол и Сребреницу) и Стефан (унутрашњост Зворничког санџака према Солима, тј. Тузли), тачније временски лоцирано у периоду 1640-1655. године. „Монах Пајсије“ је био задужен за „ђауре кадилука Шабац и Зворник“ и „обичај пешкеша“ је био 10 дуката. „Монах Макарије“ је држао „Митрополију ђаура Сокола и Сребренице и њено подручје у Зворничком санџаку“, а његов пешкеш је износио 3600 акчи. Како је „речени Макарије умро, на његово место дошао је монах Лонгин“ и тај пешкеш је за попуњавање катедре био и плаћен. На крају се наводи и „ставка Стефана, владике ђаура области Сокола и Сребрнице и Зворника и њихово подручје“ коју је на основу старог берата у истом износу од 3600 акчи у име епископије платио Раде Бостанџија.
Домаћи извор који нам таксативно набраја поглаваре Зворничке митрополије јесте „Сопоћански поменик“ и у њему се наводе нека имена црквених великодостојника који су били духовни пастири православних Срба тадашње зворничке епархије. Али, и савремени записи говоре о људима који су вршили епископску службу, а то су: Георгије, Теодосије (око 1601), Гаврило (помиње се као „владика“, да се преставио према запису од 11. јануара 1627. који се чува у Цетињском манастиру) и Константин (око 1629).
Према „Сопоћанском поменику“ реконструисани слијед зворничких владика био би сљедећи: 1. Георгије, 2. Теодосије, 3. Авксентије, 4. Лука, 5. Пајсије, 6. Макарије, 7. Тимотеј, 8. Венијамин, 9. Евстратије, 10. Лонгин, 11. Леонтије, 12. Исаије. Донекле се може доћи до времена у коме су ови духовни пастири били активни: Теодосије се помиње у запису из 1602 године, а да се дотичним помеником служило до друге половине XVII вијека веома је извјесно, јер Макарије, шести по реду у Сопоћанском поменику, треба да буде „монах Макарије“ који је држао „митрополију ђаура Сокола и Сребренице и њено подручје у Зворничком санџаку“. У овом слиједу се не наводи „зворнички кир“ Герасим, владика који је био у Сечују и учествовао у хиротонији Данила Петровића за митрополита цетињског 1700.
У првој половини и средином XVIII вијека, све до укидања Пећке Патријаршије 1766. године, зворничком митрополијом управљали су сусједни архијереји са катедри Митрополије дабробосанске и Епархија ужичко-ариљске и ваљевске. Свједочанство такве црквене управе јесте документ од 8. јуна 1723. године, синђелија свештенику Томи Протићу на парохију власеничку, на коме се дабробосански и сарајевски митрополит Мелетије Умиљеновић или Миленковић (1713-1740) потписао као „Божијеју милостију православни Митрополит и већил зворнички и власенички и проч. санџака зворничкаго“.
Даље, имамо свједочанстава да се ужички митрополит Алексије Андрејевић 1737. године, назива и митрополитом „зворничким“ („Божију милостију архијереј ужички и зворнички Алексиј рукоју“). На још једном мјесту, послије Сеобе, у Фрушкој Гори се потписује: „смирени архијереј ахилијски и зворнички кир Алексиј Андрејевич“. Касније је прешао на Епархију костајнику.
Занимљиво је да се у натпису на спољном западном зиду манастира Благовештења у Овчару 19. октобра 1737. године помиње „Митрополит ариљски и зворнички Стефан“, који је практично „наслиједио“ Алексија Андрејевића. Касније су администратори Зворничке митрополије били Гаврило (Михић) Михајловић (1741-1752) и Пајсије Лазаревић (1752-1759), Митрополити сарајевски и дабробосански.
Ако се изближе погледа синђелија Мелентија Умиљеновића у којој је употребљен османски појам већил, што у црквеној терминологији према аналогији има само значење администратор, закључујемо да се не ради о стапању Зворничке митрополије и њеном каноничко-правном територијалном гашењу. Додуше, придавање епитета „зворнички“ епископима у Западној Србији (манастир Св. Ахилија, ужички крај) говори о посебном црквеном уређењу епархија Пећке Патријаршије, с обзиром на то да се у грчким изворима крајем XVIII вијека помиње епархија „Зворника, Сокола и нахије ужичке“.
У оквиру Цариградске Патријаршије – вијек фанариота
Период владика из Цариграда, тачније из Фанара (сједишта Цариградске патријаршије) по којем их наша историографија назива фанариотима обиљежена је, с једне стране, њиховим несналажањем са Српским народом, али врло важним доприносом на пољу просвјете и јачања црквене организације у зворничкој митрополији, с друге стране.
Први епископ фанариот који је управљао зворничком митрополијом био је Митрополит Григорије (1767-1773), али је након шест година отишао у кесаро-кападокијску митрополију. За њега се прича да је био родом Атињанин.
Њега је наслиједио митрополит Герасим, који је усљед ратних прилика и аустријско-турског рата 1788-1791. године био принуђен да пребјегне у Срем, али се у изворима не помиње послије 1804. године. Претпоставља се да се тада упокојио, али се засигурно није враћао у Босну или на територију Турског царства, с обзиром на то да је у очима Турака био компромитован због подршке хришћанским напорима за ослобођењем.
Нису сви митроплити фанариоти митрополије зворничке из овог периода били Грци по рођењу. Тако је Јоаникије (1804-1807) био Србин из Херцеговине. У његово вријеме народни прваци из Источне Босне, конкретно духовници манастира Тавне и околине, одржавају преписку са Јаковом Ненадовићем и Луком Лазаревићем и другим Карађорђевим војводама и разматрају могућност преношења устанка на лијеву обалу ријеке Дрине. „Благородни господару Јакове, ево поздрав од нас од ове стране, од Зворника, зворничке наије и од осталије наија од свега народа… перво игуман Мојсеј, друго поп Јевто из Локања и протопоп Димитрија и поп Ристо из Бадњице и Рувим калуђер и сви свештеници од народа осталога, кнезова и кметова, ево Ристо Јакић из села Липовца, Симо Миличевић од Злога Села, поп Стеван од села Тобута буљубаша, и осталије што смо у договору били, све је устало и мало и велико и старо и нејако све се радује да се душманином поћера за вјеру и закон“…
Иза митрополита Јоаникија долазе митроплити: Евгеније (1807-1808), Гаврило “хроми“ (1808-1837), Кирил (1837-1848). Митрополит Агатангел је један од најмаркатнијих архијереја на катедри зворничких митрополита овог периода. Пренио је столицу Епархије из Зворника у Тузлу 1852. године. Одмах је предузео кораке ка изградњи зграде Митрополије у којој би било мјеста не само за администрацију, већ и за богомољу и народну школу. Због умијешаности у буни проте Стевана Аврамовића из Орашја 1858. морао је да напусти митроплију. Отишао је далеко на исток и постао митрополит ефески и члан Св. синода Цариградске патријаршије.
Затим слиједе: Дионисије I (1861), Дионисије II (1865-1868), Пајсије (1868-1873) и други пут: Дионисије Илијевић (1873-1891).
Побуњене српске територије у Босанско-херцеговачком устанку 1875-1876. године на подручју данашње епархије зворничко-тузланске биле су посавске планине Вучјак и Требава и планина Мајевица. Одреде у Вучјаку је предводио свештеник Благоје Џабић, син Павла Џабића, а око Мајевице је био активан свештеник Цвијетин Мићић, који је погинуо код Бјељине 3. јула 1876. године.
Црквени живот
Све до реформи сераскера Омер-паше Латаса 1850. године, познатијег као „гуја“ или „ђаурпаша“, на територији Босне и Херцеговине православни Срби нису смјели подизати своје цркве и богомоље на видним мјестима и од чврстог материјала. Пашин програм реформи био је укоријењен у општим токовима планиране модернизације Османског царства, али је дјелимично у његовом опхођењу према православнима било и онога од старе вјере православне којој је раније припадао као исламизовани Србин, на крштењу Михаило – Мићо Латас, родом из Јање Горе код Плашког.
Прије тога материјални оквири богослужбеног живота православних били су веома скромни и омеђени наметнутим стијешњеним друштвеним околностима. Постојале су „ћелије“, односно „чадори“ који су се постављали на нарочито одређена зборна (саборна) мјеста, тзв. „молитвишта“. Савремени описи свједоче да су то биле покретне цркве, односно платно које се пребацивало у виду шаторског крила преко дрвеног склопа, што је требало да заштити свештеника, затим антиминс и часне дарове од евенуалне елементарне непогоде. Занимљиво да на неким сачуваним књигама штампаним у првој половини XIX вијека имамо записе који свједоче управо о припадности таквим покретним богомољама. Такав је случај са Служебником из Црквине код Шамца штампаним 1838. године на коме стоји: „Ова књига ћелије Црквинске“. На исто вријеме се односи и запис „Сија књига ћелије градачке“ из 1845 године који стоји на Јеванђељу штампаном у првој половини XIX вијека. Многи фанатизовани муслимани су настојали да ометају богослужење и при овако скромним материјалним оквирима вјерског живота својих православних комшија. На тужење свештенства, конкретно у Црквини, султан је 1847. године издао ферман, насловљен на босанског валију Мехмед Тахир-пашу, којим се допушта слобода „да се у кућама митрополита и свештеног сталежа може – не дижући превише гласа – еванђеље читати; надаље, да им се не може и не смије – ако се није дизао превише глас и правила бука – под изликом: ви сте на скривеном мјесту у соби вашег стана литургију и еванђеље читали, кандила вјешали и свијеће палили, столице постављали, слике вјешали и застор метали, тамјан палили и кадионицом махали – од стране валија, заповједника нити осталих чиновника моје велике државе, вршењу њихових вјерских обреда сметати, поготову кршећи шеријатске прописе“…
За овакве богомоље народ сјевероисточне Босне је сплео читав низ предања, о томе како оне прелијећу, нестају, како прелазе преко брда, плове низ ријеке, итд. Једноставно, призори који су настајали из чињенице да су те богомоље биле покретне подстицале су народно стваралаштво да плете легендарна казивања.
Темељни документ који је свједочио исправност постављања дотичног свештеника на неку парохију била је синђелија. У њој је Епископ укратко објаснио подобност кандидата, дајући препоруку становницима одређене парохије да издражавају свога духовника. Једна од старијих познатих јесте синђелија свештеника Томе Протића издата у Власеници 8. јуна 1723. године. Зна се за свештеника Симеона Јовановића из предјела градачачког да је имао синђелију од митрополита зворничког Герасима за парохију црквинску, а доцније и милошевачку. Синђелија није имала неку строгу дипломатичку форму, садржавала је име Епископа, рукоположеног свештеника, мјесто у коју се додјељује на службу.
Просвјета и школство
О српским школама као училиштима у модерном смислу те ријечи који кумулише наставни план и програм, учитеља, учионицу и часове може да се пише и говори тек од прве половине XIX вијека. Манастири зворничко-тузланске митроплије као духовни центри православља имали су важну улогу у прошлости српског народа. У манастирима су се описмењавали дјечаци, који су се потом опредјељивали једни за монаштво, други, опет, за парохијску свештеничку службу, а трећи, опет за учитељску службу. Почетком друге половине XIX вијека у манастиру Тавна је био активан учитељ Јосиф Поповић. Зна се да је око 1853. године Министарство просвјете Кнежевине Србије слало уџбенике за манаситр Папраћу. У манастиру око 1870. дјецу подучава учитељ Вук Орић.
Тешањ је био српски трговачки, културни и просвјетни центар још од прве половине XVIII вијека. Неки обрасци просвејтног рада постојали су тамо и привлачили су Србе из околине (Озрена, сјеверне Босне, Посавине, долине Спрече, итд). Сачувао се запис који нам говори о старијем школском „систему“, али и о учешћу дјевојака у њему. „Писа ученик, дјевојка Тарса, шћер Јована Атанасића из Тешња касабе“. Тарса (или Перса) се школовала захваљујући подршци и старању богатог оца.
У Зворнику је српска школа јако активна у првој половини XIX вијека. Тамо је учитељ Живко Марковић који се 1818-1819. потписује као као „учитељ зворничке вароши“ или као „наставник јуности во училишту јуности зворничкој и окрестним странам“. Из истог времена датирају школе у Бјељини, Бродцу, Стрмници код Власенице (у Бирчу), Кладњу, Грачаници, Модричи, Градачцу, Врањаку, Дугом Пољу…
Живко Црногорчевић пише у својим мемоарима и оставља нам слику типичног училишта средином XIX вијека: „Учили смо у једној приземној кући поред које је била друга соба која је служила за богомољу. У соби гдје смо учили бијаху иза пећи долафи на којима је учитељ спавао. Соба је била асуром застрта, по којој смо ми прекрштених ногу сједили, па књиге пред собом на поду држали и тако учили“.
У Тешњу је учитељ Стево Петрановић (1835-1913), родом из Дрниша у Далмацији, помијерао границе културног рада и дјеловања своје струке. Наиме, он је 1865. године организовао прву позоришну представу у Босни и Херцеговини која је приказана у подруму православне богомоље, а у питању су били комади: Шилерови „Разбојници“ и Хебелова „Јудита“.
Епископи „фанариоти“ бринули су се за просвјећивање повјерене им пастве. Архивска грађа коју је објављивао Светозар Душанић свједочи о активности дабробосанских Митрополита Дионисија I (1856-1860), Игнатија II (1860-1868) и Митрополита зворничког Агатангела (1848-1861) на пољу организовања школа, набавке књига и тежњи за образовањем народа. У писму (синђелији) о рукоположењу свештеника Марка Лукића 17. јуна 1852. године за пароха у Босанској Бијелој Митрополит Агатангел прописује свештенику и одређене учитељске дужности, односно да се код њега уче дјеца и то „не само из вашег села, него и из других села да долазе дјеца да уче, то је моја највиша жеља, да ваша дјеца у сокаку не скитају“.
Уређење црквених прилика за вријеме
аустро-угарске власти (1878-1918)
Аустро-Угарска је према одредбама Берлинског конгреса 1878. године извршила окупацију територија Босне и Херцеговине, како би коначно уредила друштвене прилике и увела у ове „провинције“ европску цивилизацију. Аустроугарска политка према православној цркви водила је рачуна о највишим државним интересима, а то су успостављање православне јерархије лојалне круни и контрола црквеног дјеловања према српском националном питању. Напуштене су првобитне идеје да се Босна и Херцеговина потчини јурисдикцији Карловачке митрополије што је за Србе било најприродније. Напротив, бечки двор је направио Конкордат са Цариградском патријаршијом о будућем избору и постављању епископата (1881). Природни развој ствари био је такав да су епископе Јелине (фанариоте) смјењивали кандидати за епископске чинове из домаће средине. Последњи епископ који је директно постављен од стране цариградског патријарха и Синода на једну катедру у Босни и Херцеговини и који је био представник старог црквеног кадра био је Дионисије II Илијевић, Митрополит зворничко-тузлански. Земаљска влада за Босну и Херцеговину је успела да смијени дабробосанског Митрополита Антима 1880. и године 1888. Митрополита херцеговачког Игњатија. На те катедре су дошли Срби – Леонтије Радуловић и Саво Косановић. Дионисије Илијевић је до краја остао лојалан патријарашком трону у Цариграду, смијењен је тек пошто се против њега исконструисала афера око штампања богослужбених књига и држава добро побринула да га се отараси године 1891. Али, на његовој страни биле су симпатије народа због много тога учињеног са његове стране на пољу црквено-богослужбеног и просвјетног живота.
Земаљска влада је избацила архимандрита Александра Симића, који је искориштен као персонално оруђе против митрополита Дионисија. Био је администратор Епархије од маја 1891. до јуна 1892. године. Окружницом од 6. јуна 1891. године је обавијестио православне вјернике како преузима управу над Зворничком митрополијом у Доњој Тузли. Био је архимандрит манастира Тавне и на добром гласу као борац за српска национална права 1876. године, али је држава убрзо одустала у комбинаторици са њим око попуњавања катедре Зворничко-тузланске митрополије.
Архијереји који су до краја аустроугарске владавине били на катедри митрополита зворничко-тузланских поријеклом су били из крајева који су традиоционално припадали Карловачкој митрополији, тј. имале високо развијени црквени живот, а тако и могућност за богословско образовање. Након митрополита Дионисија II о црквеној управи се брину Николај Мандић, ујак Николе Тесле (1892-1896; + 1907) из Лике, затим Григорије Живковић (1896-1909) са Баније и Иларион Радонић (1910-1921, + 1929) из Бачке.
Српска црквено-школска општина тузланска била је један од стубова у покрету Срба Босне и Херцеговине за вјерско-просветну аутономију. Наиме, тамошњи представници трговачког сталежа, поносни на своја економска достигнућа још за „турског вакта“, нису пристајали на спољашњу редукцију права која се односе на управљање, учествовање и одлучивање у погледу црквених и школских потреба. Ослањајући се формалано на канонско право православне цркве, нова власт је жељела да преко високе јерархије контролише национална осјећања ширих слојева становништва. Аустроугарска власт је настојала да све српске црквене општине у Босни и Херцеговини подвргне своме надзору, да строго контролише њихов рад, затим се мијешала у избор учитеља и свештеника, забрањивала је отварање школа, ново подизање и поправку цркава. Срби су то схватали као директно угрожавање оне самоуправе коју су још имали у времену турске владавине.
Наравно да је расположење нижег свештенства било антиаустријско. Тако је управитељ манастира Озрен, настојатељ и парох у Озрену, Илија Инђић, „родом из села Милошевца, котар Градачац“, године 1894. прецртао пјесму у част благодарења за дуговјеку владавину Франца Јосифа I и свуда гдје је било потребно стављао скраћеницу „А I“ која би се односила на Александра Обреновића, краља Србије.
Епархија зворничко-тузланска
у „брзом“ и карастрофалном XX вијеку
Рат Аустро-Угарске против Србије 1914. прерастао је убрзо у сукоб свјетских размјера. Због атентата у Сарајеву на Видовдан, 28. јуна 1914.године гњев аустроугарских власти према Србима, прије свега у Босни и Херцеговини и Српској православној Цркви био је велики, нарочито према зворничко-тузланској епархији јер су завјереници дан уочи атентата законачили у Источној Босни (у Тобуту). Од посљедица репресалија, интернација и прогона у току Првог свјетског рата из Митрополије зворничко-тузланске пострадало је 18 свештеника. Размјере њихова мучеништва понајбоље исказује студија случаја Петра Лазаревића, свештеника из Козлука који је објешен у Војном затвору у Тузли 24. августа 1914. године. Када су му поставили конопац око грла, а прије него што ће му избити ослонац под ногама пред сабраним народом, који је био доведен и приморан да гледа његово погубљење ускликнуо је: „Живила Србија која нас ослобађа!“ У овој Митроплији аустроугарска власт је примјењивала експерименте насиља над српским етничким корпусом (злогласни Добојски логор и планирана етничка брана и баријера уз Дрину која би се направила пошто се раселе Срби).
Послије премјештања (1922) владике Илариона Радонића на вршачку катедру епархија зворничко-тузланска је била неколико година без архијереја. Њоме су администрирали епископи из сусједних епархија. Тек је 29. октобра 1928. године за зворничко-тузланског епископа изабран Нектарије Круљ дотадашњи епископ захумско-рашки са сједиштем у Никшићу. Владика Нектарије Круљ био је добар организатор, градитељ богомоља и духовни вођа Богомољачког покрета који је био снажан у епархији зворничко-тузланској, Нектарије Круљ је био и велики неимар. Статистика за период 1920-1941 годину која се више од 95% односи на његов архијерејски стаж нам саопштава да је у Епархији зворничко-тузланској саграђено 29 нових, а обновљено 17 старих храмова, да је саграђено 13 и обновљене 4 капеле, да је обновљено 3 манастира и 3 манастирска конака, да су саграђена 3 нова звоника, а да је подигнуто 30 и обновљено 7 парохијских домова. Протјеран са катедре од стране усташа у априлу 1941, Епископ Нектарије је радио на прикупљању документације о усташким злочинима 1941-1945. године.
Епархија зворничко-тузланска је за вријеме (1941-1945) постојања усташке Независне Државе Хрватске доживљавала прави голготски и мученички пут. Подаци које је званично сакупио Свети архијерејски синод 1947. године, а који су плод истраживачког рада његове Комисје која је прикупљала податке о страдању Срба у окупираним крајевима сумирају се у сљедећим бројкама. На територији Епархије зворничко-тузланске у Другом свјетском рату укупно су убијена 44 свештеника, од којих су Нијемци убили четворицу, хрватске усташе 27, партизани 12, а један је страдао од четника. Из Епархије је на територију Недићеве Србије избјегао 61 свештеник од укупно 599 који су нашли у њој уточиште из свих 15 окупираних епархија. У извештају спремљеном за Сабор 1947. године остало је забиљежено: „Народ је у Зворничко-тузланској епархији, нарочито у источним крајевима, много страдао, села су попаљена, куће порушене; може се путовати по читав сат, а да се на путу нико не сретне и не види. Свештенство је у овој епархији јако проређено… Потпуно су срушене три цркве, а многе су оштећене и оскрнављене, црквене одежде, утвари и књиге уништене; неки парохијски домови попаљени, неки порушени, неки оштећени. Манастирски конаци су попаљени или толико оштећени, да се без темељне поправке у њима неће моћи становати“.
Обрачун власти Независне Државе Хрватске са Српском православном црквом, њеном организацијом, свештенством, инфраструктуром храмова отпочео је са прогоном елемената препознатљивости православне културе. Прва је на удару била ћирилица као српско национално писмо. Сачувао се докумет о њеном службеном укидању у тузланској регији. У прогонима Срба у НДХ значајан дио римакатоличког свештенства узео је активног учешћа, ако не као директни починилац, оно барем као његов идејни spiritus movens. Драгутин Камбер, жупник у Добоју је обиљежио „светосавље“ као животну снагу српског народа, а интензитет побуне у августу 1941. године, која се проширила од Маглаја до Подновља (у дужини од 60 км) као наслијеђе ратничких традиција српског народа, па у писму Павелићу каже „Генерално узевши не смије се борбеност српског духа потцијењивати“…
О геноциду над српским народом сјеверне, сјевероисточне и источне Босне има података из перспективе жртава, а на основу избјегличких извјештаја који се чувају у Архиви Св. архијерејског синода Српске православне цркве. Велики број избјеглица у току друге половине 1941. и прве половине 1942. године дао је писмена свједочанства Комисији Св. арх. синода која је прикупљала податке о страдању Срба у Независној Држави Хрватској. Међутим, има података и са становишта починилаца злочина. Тако је из јесени 1942. сачуван списак од 92 „гркоисточњака“ из Винске (најмлађи Раде Панић од 5 мјесеци), списак за депортацију у сабирни логор Јасеновац 137 људи из Велике Бруснице (најмлађи учесник те поворке смрти било је „једно некрштено дијете од 4 дана“), затим из Доњег Клакара 148 „гркоисточњака“, тј. Срба (најмлађа Мара Бардак са 4 мјесеца животне доби), па 319 из Мале и Велике Бруснице (најмлађи је био Сретко Радовановић из Мале Бруснице од 4 мјесеца) и 298 из Горњег Клакара (најмлађе је било „једно дијете без имена од 2 мјесеца). На овим списковима су уписана имена и презимена читавих породица које су одређене за смјештај у „сабирном логору Јасеновац“, а то је значило сигурну смрт.
О начину на који су страдали неки од свештеника нека послужи опис сљедећих људских судбина: свештенику Јовану Књажеву, иако је био Рус емигрант, усташе су одсјекли главу и на коцу проносили кроз насељено мјесто. У првом таласу усташког насиља над Србима у љето 1941. године било је ужасних примјера примјењене и спровођене србофобије. Тако су у Дрињачи над једним буретом клали православне Србе и у њему скупљали људску крв. Псеудорелигиозне покретаче оваквих злочиначких акција не би било исувише тешко пронаћи, а насиље над Србима је попримало ужасне психопатолошке облике. Ипак, било је ријетких, али величанствених примјера човјечности и братског саосјећања. Тузлански муфтија Мухамед Курт је спријечио рушење Цркве Успења Пресвете Богородице у Тузли 1943. године која датира из XIX вијека.
Епископ Лонгин Томић, изабран је за Епископа зворничко-тузланског на засједању Св. архијерејског сабора маја 1955. године, а устоличен је у Саборном храму у Тузли 18. септембра исте године. Епископ Лонгин је дошао на опустошену Епархију, али је успио све да обнови: манастире, храмове, филијалне храмове (капеле), да обнови свештенство, свештеномонаштво и да “поврати народу дух.“ За његове епископске службе на простору епархије зворничко-тузланске подигнуто је 30 нових храмова, 10 капела, 4 храма су послије њега остала у изградњи, 37 нових парохијских домова, а 7 парохијских домова су остала у изградњи. Епископ Лонгин Томић упокојио се 25. августа 1977. године, а Епархијом је, до избора новог владике и њеног редовног попуњавања, администрирао епископ шабачко-ваљевски Јован Велимировић.
Епископа Лонгина Томића на катедри епископа зворничко-тузланских наслиједио је епископ Василије Качавенда који је овом историјском и знаменитом епархијом управљао од 1977. до 2013. године када је из здравствених разлога поднио оставку на дужност епархијског архијереја, а Свети архијерејски сабор исту прихватио на свом редовном засједањеу маја мјесеца 2013.године.
За вријеме епископа Василија Качавенде епархија је услијед ратних дешавања 1992-1995. године много пострадала, нарочито тузланско подручје и Подриње. Из истих разлога је и административно сједиште епископа из Тузле премјештено у Бјељину гдје је подигнут резиденцијални центар епископа зворничко-тузланског. Подигнуто је и обновљено на десетине нових, девастираних, попаљених и порушених храмова, манастира и парохијских домова.
Одлуком Светог архијерејског сабора од 1. јуна 2013. године епископ зворничко-тузлански је Његово преосвештенство г. Хризостом (Јевић), досадашњи епископ бихаћко-петровачки.
(Текст у цјелини преузет са сајта: http://eparhijazvornickotuzlanska.info/index.php/2013-06-18-08-06-58/istorijat-eparhije-zvornicko-tuzlanske )
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.