Манастир Лепавина подигнут је око 1550. године, убрзо након стварања првих српских насеља на крајњој сјеверозападној периферији српских насеља у сјеверној Хрватској, некадашњој Горњој Славонији. Основао га је монах из манастира Хиландара, поријеклом из Херцеговине, Јефрем Вукодабовић. Посвећен је Успенију Пресвете Богородице. Слави као своју славу Велику Госпојину, 28. аугуста, када се одржава и народни сабор.
Манастир је био упориште православља у Славонској крајини и каснијем Вараждинском генералату. Већ 1557. године запалише га Турци, али га Срби поновно почну обнављати 1598. године да би његовом изградњом били готови 1642. године. Из манастира Милешеве у Лепавину је дошао калуђер Григорије, који је изнова подигао дрвену цркву Ваведенија Богородице. Од 1644. године почиње његова вјерска и културно хисторијска улога тако важна у животу тамошњих Срба крајишника.
Посебну вриједност добила је ова манастирска црква 1775. године јер је тада за вријеме игумана Мардарија, добила нов иконостас. Њега је израдио један од најбољих умјетника раног српског барока, Јован Четиревић Грабован, са својим учеником Григоријем Поповићем, »настојанијем г. Михајла Микашиновића генерала иждивенијем градов, трговцем и веспоможнијем всјех православних христијан«. Овај иконостас његовим је великим новчаним даром саграђен и обликован. То је Микашиновићево постхумно ктиторско дјело. Из захвалности, православни су Срби насликали његов грб на десној страни иконостаса, испод иконе Св. Јована Крститеља која му је била крсна слава, а с натписом: »Михаил Микашиновић г. фелд . Лаит«.
И Срби мјештани су за овај иконостас, изузетно вриједно умјетничко дјело, сакупили 2.375 форинти, што није било мало у односу на њихове слабе материјалне могућности. Осим ових иконографских драгуља изузетну споменичну вриједност у манастиру имале су и старе руко писне и штампане књиге из 13. и 14. вијека. Образовање не само свештених лица, већ и осталих младих људи који су стекавши у њој писмено ст и друга основна знања, продужавали шкоповање у Бечу, Пожуну и другдје, гдје су могли завршити и војне школе те постати официри у аустријској царевини, као што је то и први Србин, аустријски генерал Михајло Микашиновић.
Улога овога и других српских манастира била је велика. Они су увијек дијелили судбину свога народа и готово увијек страдали с њим. И не само у турска времена, већ све до данашњег доба.
Напомена: Ово је дио текста преузет из књиге аутора Ђуре Затезала „Михајло барун Микашиновић од Змијског поља“, Београд-Карловац-Загреб 2011, стр. 96-100.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.