Утврђено је да је подручје Посавине било насељено још у праисторијско доба, што доказују разни предмети пронађени на локалитетима Матић код Толисе и Грбача у Слатини. Изузетно значајно историјско налазиште јесте и некропола Вучићи у Четници која датира из 1500 године пре нове ере. Из овога се јасно може видети да је долина реке Саве била насељена још у камено, гвоздено и бронзано доба. Људи су се овде насељавали, јер је река Сава представљала важну саобраћајницу, била богата рибом, каи њена притоке, Толиса, Тиња и Брка, а земљиште поред њих, иако често плављено, било је плодно.
Пронађени новци (аполонија, драхма, денар) римских царева (Клаудија, Хадријана, Валенса и других) у Толиси и њеној околини, те разни предмети и накити, говоре да су почетком нове ере у Посавини били Римљани. У том периоду Посавина је била пуна мочвара, бара и ритова, али је била и плодна и богата, па су Римљани радили на њеном исушивању. После пада Западног Римског Царства Посавина потпада неко време под власт Источних Гота, а затим Авара, са којима заједно од IV до VII века долазе Словени.
У периоду од IX до XI века над посавским подручјем смењује се власт различитих држава: Бугарске, Византије, Србије и Маћарске. У доба јачања босанске средњовјековне краљевине Посавина улази у њен састав. За време краља Твртка I Котроманића Босна доживљава свој врхунац у територијалном проширењу и тада престаје било какав утицај Мађара на крајеве у Посавини.
Почетком XV века Посавина поново долази под власт Мађара и остаје под њиховом влашћу све до пада Босне под турску власт 1463. године. Након тога, маћарски краљ Матија Корвин на на северу Босне формира Јајачку – Сребреничку бановину, у коју наравно улази и Посавина.
1526. године, после битке на Мохачком пољу, Турска је сломила Мађаре и коначно учврстила своју власт на подручју Посавине, коју више неће изгубити све до Аустроугарске окупације.
Први писани историјски споменици који се односе на Посавину потичу из 1244. године када се први пут помиње Терра Толис (мутна земља), описујући подручје које обухвата простор од реке Босне на западу до реке Тиње на истоку и од Саве на северу до Спрече на југу .
До доласка Турака ови простори су били слабо насељени, што се може објаснити чињеницом да је реч о граничном и немирном подручју, кроз који су пролазили пљачкашки војни походи и које је иначе због честих поплава било подложно и разним епидемијама. Међутим, када су се Турци учврстили на подручју Посавине, почели су и спроводити политику насељавања у циљу стварања позадине за своја даља напредовања.
Године 1533. на овом пространом подручју налазила су се само четири места (Градачац, Бихаћ Главица, Копривница и Модрича) са укупно 49 кућа.
Већ 1548. године у турским дефтерима поред ова четири насељена места проналазимо и следећа: Чремошница или Храмошница (Трамошница), Домановци (Домаљевац), Хајсићи (Хасић), Доњи и Горњи Боки (Бок и Оштра Лука), Огудовац са Орловим Пољем (Обудовац и Орлово Поље), Толиса Доња (Толиса) и Жабар (Пелагићево).
Као што видимо 1548. године први пут се спомиње Пелагићево у историјским документима као насељено место са срским становништвом у саставу Градачачке нахије. Исто тако, на овом месту се спомињу и још два места са подручја данашње општине: Трамошница и Орлово Поље.
Као једно од средишта католичког живља на подручју Посавине, Трамошница представља једну од најстаријих жупа у Босни. 1653. године се директно спомиње под тим именом, али је њено постојање свакако сеже још дубље у прошлост. Иако постоје многе недоумице и различите теорије око назива овог насељеног места, највероватнија верзија је она да су јој назив дали фрањевци који су долазећи у равницу преко брда за ово село именовали речима Транс Монтес (преко брда), па је овај латински назив после словенизиран у Трамошница.
На географским картама из 1719. године налазимо опет имена ових насељених места, али и још нека: Градасцхатз (Градачац), Имеонитзе (Мионица), Турицх (Турић), Сцхирмоснитза (Трамошница), Орлополе (Орлово Поље), Слатина (Слатина), Леденитзе (Леденице), Избар (Жабар, односно Пелагићево).
Овде се поред места Пелагићево, Трамошница и Орлово Поље, налазе и Турић и Леденице, такоће делови данашње општине.
Први писани опис Пелагићева дао је аустријски заставник Божић из 1785. године када је приликом акције извиђања пролазио кроз ова места:
„Село са приближно 40 хришћанских кућа. Пут води преко мочварног јарка, широког преко 30 корака. У отвореном пољу са местимично високим дрвећем и ниским грмљем, лежи насеље Матијевци са 10 – 12 расутих хришћанских кућа лево и десно од пута. Одавдје води пут преко мочварне Бријежница, преко које је постављен дрвени мост – 50 корака дуг, на бунар у жабарски пољу, по којем се распростре насеље десно и лево од пута са нешто шипражја. “
Данас се са сигурношћу не може утврдити где се тачно налазило село које је описао заставник Божић, али се претпоставља да је било негде око Јањића бунара. За ову се локацију сматра да је најстарија у Пелагићеву. Предања говоре да су ту некада живели Мађари, па се после православни живаљ населио на бивше мађарско станиште.
У периоду друге половине XVIII и прве четвртине XIX века, на овом подручју је било јако много недаћа које су проузроковане поплавама, сушама, епидемијом куге, али исто тако и све тежим животом под турском влашћу.
Истрошена турска империја све више је западала у унутрашње кризе које су довеле до многобројних конфликата и националних буђења поробљених народа. XIX век је представљао период једног новог националног полета, период свеукупног народног буђења који је све више постајао супростављен актуелним друштвено политичким односима на Балканском полуострву.
Због свега тога, наредни период балканске историје обележен је многобројним устанцима и снажном отпору турској репресалија, а сви ови значајни процеси свакако нису могли да заобиђу ни подручје Посавине, а самим тиме и данашње општине Пелагићево.
У мају месецу 1875. године овим областима је пропутовао познати руски историчар Александар Гилфердинг и том приликом записао да је Хусеин капетан Градашчевић, звани Змај од Босне, имао у Посавини 13 села и око 1300 породица – кметова. Од својих поданика је бег одузимао само деветину, па је због тога прозван „сиротињском мајком.“
1831. године босански бегови су организовали устанак против централне власти у Истамбулу, на чијем је челу био капетан Градашчевић. Многобројно хришћанско становништво на овим просторима се придружило војсци Хусеина капетана борећи се за сопствено ослобођење од турске власти.
1832. године султанова војска наноси пораз беговској војсци у пресудној бици код Сарајева, те капетан Градашћевић напушта Босну и уточиште проналази у Винковцима, на аустријској територији. Но не задуго, јер су га тамошње власти на захтев султана морале испоручити у Истамбул, где му се губи сваки траг.
Његов наследник Тахир – паша 1847. године постаје нови везир Босне и уводи тежак порез – трећину, а узимао је и харач за децу у повоју, што је довело до све већег незадовољства и отпора међу народом. У циљу превазилажења тешког стања, народ Посавине и Семберије је покушао да кроз петицију упућену цару у Истамбулу побољша свој положај и укаже на неприхватљиво понашање домаћих бегова и њихови грабежљивост. Међутим, петиција никада није прослеђена до султана, него је остала код окружних власти у Тузли и Градачцу.
Вођени су и директни разговори у Травнику између Тахир – паше и кнезова из Горњег Жабара (Пелагићева), Матића, Толисе и Доње Махале, али они нису уродили плодом, него су чак због негодовања на неприхватљиве ставове везира том приликом убијени кнезови из Горњег Жабара и Матића.
Отпор против терора турских власти је све више добијао радикалне форме и све више се ширио међу овдашњим становништвом, без обзира на верску припадност. Да би се на некакав начин смирило стање у земљи, градачачки Нуредин – паша сазива скупштину народних представника у Градачцу у августу 1858. године на којој је прочитана наредба босанског везира о обавезној трећини која се мора давати. Свештеник из Горњег Жабара, Стојан Стојчевић је први жестоко иступио на овом скупу, супростављајући се везировој наредби, те је због тога са осталих 11 сељака из овог места, који су били са њиме, окован и спроведен у Сарајево.
Због оваквог дрског понашања турских власти повећавали су се и разни видови отпора према њима, диверзије, заседе и напади на беговску имовину, што је са друге стране изазвало и нова хапшења кметова. Управо је из ових подигнутих тензија почела буна у народу.
Иначе, још од пролећа 1858. године почеле су припреме за подизање оружаног устанка који је требао да захвати Посавину, Требаву и Семберију. Народни прваци су придобили проту Стевана Аврамовића из Орашја да преузме вођство у буни, па ће по њему касније ова буна и добити име „Протина буна,“ која ће у Посавини ипак бити познатија под именом „липичком буна,“ због шуме Липик у којој се десила пресудна битка.
Прота је ступио у везу са фра Микићем – Швабица, гвардијаном у Толиси, који се прихватио вођства међу римокатоличким живљем. Најважнији састанак о припремању буне одржан је у касно пролеће 1858. године у кући попа Стојана Стојчевића у Горњем Жабару, коме је присуствовало неколико свештеника из Посавине и Требаве.
На састанку у Горњем Жабару је одлучено да се буна подигне у јесен 1858. године, пошто се сабере летина. Предвиђено је да у устанку учествују такође зворничка и бијељинска нахија, као и чете из Србије. Прота Стеван и хаџи – поп Петко Јагодић из Врањака, као двојица главних вођа, требало је да припреме све што је за буну потребно.
Прве акције протина буне почеле су у Орашју, паљењем беговских чардака.Буна је у ствари почела стихијски, пре него што је било предвиђено, па самим тиме и недовољно припремљено, што ће значајно утицати на даљи ток догађаја и на сам исход буне.
У Обудовцу су се 8. октобра 1858. године побуњеници сукобили са турском војском и однели значајну победу. Јединствено наступање народа из Толисе, Бока, Оштре Луке, Орашја, Слатине, Брвника и Баткуса, несумњиво је у великој мери допринело почетним успесима устаника. Осокољени овом лаком победом у Обудовцу, устаничка војска крене у поход на Градачац предвођена обор – кнезом (шеф кнезова) Марком Панићем (Жабарцем) иу Пелагићеву се, у шуми Липик, сукобила у са турском војском, што је познато као чувена Битка на Липику.
Устанике су дочекале бројна турске снаге, где је било и око 3 000 „низама,“ редовну турске војске. Побуњеничка војска је била слабо наоружана (виле, секире и понека пушка „кремењача,“ али је зато морал био на њиховој страни јер су се борили на својој земљи против турских угњетача.
Такође, устаници су очекивали и долазак појачања из Толисе, Доње Махале, Матића и Оштре Луке, али на жалост ове додатне снаге нису успеле стићи на време што је такође имало значајан утицај на исход пресудне битке протина буне.
Пред побуњенике је изашао Селим – бег Градашчевић и питао их шта траже. Без изговорене речи Јован Калиновић из Горњег Жабара испалио је хитац из пушке и скинуо бега са коња. У том моменту Турци окренуше пушке према раји, а „низами“ Исукаше сабље и кренуше у јуриш. Падоше прве жртве са обе стране и разјарени Турци навалише свом жестином на слабо наоружани народ у липичкој шуми, где започе крвава борба прса у прса.
У почетку је устаничка војска побеђивала, али је Турцима затим стигло појачање, „једренлије,“ тзв. резервна војска, што је преокренуло ток битке у корист Турака. Турском војском је у почетку командовао Тузлић – бег, кога је убио Лазар Ђукић, главни нишанџија из Брвника. У бици се посебно истакао хајдук Јован Калиновић звани Калина из Горњег Жабара, за кога се по предањима причало да га пушке нису могле убити, али су га на Липику убили кољем, зато што није успео да побегне јер су му се откопчали каиши на опанцима.
Према многобројним легендама и причама које су се испреле око Битке на Липику, такође су се се у овом крвавом окршају истакли и барјактар Јаков Живковић из Човић Поља, као и Лазо Новаковић и Лазо Несторовић из Горњег Жабара. Сви они су дали живот за слободу и независност нашег народа, која ипак тада није могла да буде остварена због неравноправног односа снага у липичкој шуми.
Због недостатка муниције устаници су се морали повући у два правца: према Обудовцу и Орашју. Разјарени Турци су су кренули за устаницима, палећи српска села кроз која су пролазили, а најгоре су прошли житељи Баткуса, Слатине и Обудовца. Том приликом је у Обудовцу спаљена ниска дрвена црква са свим инвентаром и светим књигама.
Турска војска се затим упутила према Орашју, где је дошло до нових борби у којима су учествовали мештани тамошњих села, као и преживели устаници са Липика из Горњег Жабара и Човић Поља. Међутим, и овде је су Турци однели победу и до темеља спалили Орашје, где је такође запаљена и црква у којој је прота Аврамовић годинама окупљао православне вернике. Сви који нису успели да побегну и који су заробљени, побијени су у знак одмазде.
Бежећи од насиља, народ се склањао у збјегове. Један такав збег је био иу Горњем Жабару, кога је организовао тадашњи кнез Петар Росић. Ова шума у којој се крио народ добила је име Збјегови.
Неколико дана после мслома протина буне, ликвидирана је и буна на Требави којом је руководио хаџи – поп Петко Јагодић из Врањака.
Значај протина буне је изузетан, зато што је она у склопу других буна и устанака тога доба имала веома прогресиван друштвени карактер и свакако је знатно допринела поткопавању и рушењу дотрајалог феудалног система и декадентне и репресивне турске државе.
После ових крвавих догађаја у Посавини, централна власт уводи нове реформе, али оне овдашњем становништву не доносе ништа доброга. Народ је и даље остао обесправљен, што ће довести до нових побуна и великог Босанско – херцеговачког устанка 1875 – 1878. године, после којег ће коначно турска власт бити трајно протерана са ових простора. Тада долази до Аустро – Угарске окупације Босне и Херцеговине, што ће бити ново поглавље у историји ових крајева.
Положај кметова у Посавини је био веома тежак јер је то, углавном, био бивши посед Хусеин – капетана Градашчевића. У склопу укупне мере откупа кметова, више се се пута у Истамбулу расправљало о специфичном проблему кметова у Посавини па је у вези са тим, године 1856. послат у Босну Ахмед Џевад – паша са посебним овлашћењима.
Стање по овом питању се огледало у томе да је земља била подељена на читлуке (поседе) које су кметови узимали у закуп као наполичари или на трежину и четвртину. То су били баштински Читлуци и као такви су се преносили са оца на сина, па су их сељаци сматрали својим власништвом.Стварни власници су били аге и бегови.
Пошто је имао овлаштења, Џевдед – паша је понудио кметовима сва земљишта која су обрађивали. Да би био олакшан тај откуп, понуђено је да се отплата изврши у три рока од по шест месеци.
Кметови су се у почетку устезали, јер нису веровали у искрене намере ове понуде, али су се касније уверили да то није била замка. Међу првима који су се откупили били су становници Горњег Жабара, односно данашњег Пелагићева.Исте, 1863. године, разлетели су се сеоски кнезови и организовали прикупљање новаца за откуп. Тражани новац је убрзо сабран и предат, чиме је становништво Пелагићева ослобођено кметовских односа што је значило нов квалитет у животу и развоју села.
Земљиште је продавано прилично јефтино, зато што је власт у Истамбулу желела да створи нове економске односе и нови друштвени систем по угледу на цивилизовану Европу. Према предањима, у Горњем Жабару је нека баба Јерковићка, која је била домаћин куће, за једногодишњи род воћњака откупила 30 хектара.
Следећи пример Горњег Жабара, урзо су своје земљиште откупила и села Горња Зелиња и Толиса (код Градачца). Поред оваквих масовних откупа, било је и појединачног откупа земљишта, нарочито у српским селима.
Процес откупљивања наставио се и каснијих година, па и за време Аустро – Угарске, а године 1910. велика већина сељака била се већ откупила.
Берлинским конгресом 1878. године Аустро – Угарска је окупирала Босну и Херцеговину, а привремени карактер ове окупације је 1908. године претворен у анексију. Опште незадовољство новом окупационом влашћу и њеним мерама било је свакако карактеристично за овај крај, а посебно огорчење изазвано је управо анексијом из 1908. године.
Ипак, у овом периоду су постојао одређени напредак, што се посебно осликава кроз градњу прве наменски грађене школе у Горњем Жабару 1882. године у засеоку Старчевићи, као и 1911. изградњом нове школе у центру села.
У 1911. години познати писац и противник режима Петар Кочић је у 2 – 3 наврата боравио у овом месту и разговарао са овдашњим угледним људима. Ове посете Горњем Жабару су биле у директној вези са Кочићевим активностима у Босанском сабору у оквиру његове групе „Отаџбина“. После ће и Горњи Жабар добити свога посланика у Сабору у личности Стојана Стојчевића.
Пред сам рат, 1914. године у Горњем Жабару је боравио, и састајао се са сеоским учитељем Миланом Кукићем, и Мишко Јовановић, активиста „Младе Босне,“ који је после атентата на војводу Фердинанда, осуђен на смрт и стрељан. Ово јасно указује на чињеницу да је на овом подручју очигледно било некаквих револуционарних активности организације „Млада Босна.“
Велики број мештана овог села је учествовао у Првом светском рату у редовима аустро – угарске војске. Много их је погинуло на ратиштима широм Европе.Појаве отпора одласку у рат и појаве дезертерства испољиле су се брзо, зато што је узалудност жртава била јасна и тражио се начин да се не иде у тај туђи рат.
Посебно је потребно нагласити добровољце из Горњег Жабара који су се борили на Солунском фронту у редовима српске војске и то: Тимотије Спасојевић, Ристо Анђелић, Симо Давидовић, Тимотије Ђорђић, Обрад Ђуричић – Илинчин, Перо Јеремић, марко Кнежевић, Цвијо Лазић, Марко Лађушић , Саво Марјановић, Цветко Остојић, Божо Павловић, Стојан Радуловић, Мојсије Сајловић, Марко Симић, Марко Кијановић и Јово Удовчић. Под Козјак су погинули Перо Јеремић и Божо Павловић, 1918/09/16. године у време пробоја.
Значај ових храбрих ратника је изузетан, јер су својим присуством дали снажан допринос Пелагићева и овог краја победи над омрзнутом Дунавском монархијом. Од величанственог пробоја Солунског фронта, непрекидног потискивања непријатељске војске кроз балканска пространства, из битке у битку и победе у победу, све до Триглава марширали су ови храбри борци из Пелагићева у редовима победничке српске војске. Резултат њиховог залагања и пожртвовања било је стварање нове државе, Југославије, државе каква на Балкану никада раније није постојала.
Драматична историјска дешавања проузрокована сударом тадашњих колоса која су захватила читаву земаљску куглу, исто тако су снажно потресла и наше просторе, доводећи овдашњим становништво пред велика искушења и изазове.Све противречности и конфузности крвавог рата на Балканском полуострву такође нису могле да прођу мимо простора Посавине и саме територије данашње општине Пелагићево.
Услед непосредне опасности од напада на Краљевину Југославију од стране Сила осовине, извршена је мобилизација резервног кадра, којој се одазвао и значајан број резервиста из Горњег Жабара. Сви они су у априлском рату учествовали у оружаним сукобима против немачких снага, а после капитулације југословенске војске, пали су у немачко заробљеништво, где су у логорима широм Немачке провели четири године.
Распарчавање тадашње Југославије од стране фашистичких сила, Горњи Жабар је са околином територијално ушао у састав Независне Државе Хрватске. Пред опасношћу од геноцида, од стране фашистичких елемената НДХ, у Горњем Жабару се формирају и наоружавају јаке патриотске снаге, које су током читавог рата успеле да заштите српско становништво Горњег Жабара и околних српских села Посавине од истребљења.
Од краја 1941. године, па током читавог Другог светског рата, Горњи Жабар је дао значајан допринос НОБ – уи револуцији југословенских народа, у којој је узео учешће велики број овдашњег становништва.
После 1945. године тадашњи Горњи Жабар је неколико година имао статус општине, као и данас, али је после у склопу ширих друштвено политичких процеса ушао у састав општине Градачац као мјесна заједница.
Послератни период је обележавала обнова и изградња земље, многобројне радне акције, градња објеката инфраструктуре, станова, школа, привредних капацитета и подизање укупног квалитета живота становништва.
У периоду од 1946. године на овамо учествовало је око 1 000 мјештана Пелагићева на разним радним акцијама широм земље.
Пелагићево је у све бригаде градачачког среза давало отприлике по једну чету.Највише омладине и чланова Народног фронта учествовало је на изградњи пруге Градачац – Модрича. Према некаквим доступним подацима учешће на савезним акцијама кретало се овако: на изградњи пруге Брчко – Бановићи 20 бригадистима, пруге Шамац – Сарајево 150, Добој – Бања Лука 40, Градачац – Модрича 300, на изградњи Ауто пута Братство – јединство 110, на изградњи хидроцентрале Абланица 15, на изградњи Новог Београда 200, на брани Спреча код фабрике соде у Лукавцу 29, на сечи шуме у Коњуху 50, у руднику Бановићи 70, на ископу канала у Зеници 5, иу осталим акцијама око 50 лица.
Највећи број ових лица је учествовао на по више акција или је остајао на једној акцији у више смена. Са ових акција, мјештани Пелагићева су донели неколико стотина ударничких значки и похвала, а многима су оне отвориле и пут у свет, па су остали на раду у индустријским градовима широм Југославије
Посебно је значајно навести акцију изграђивања Савског насипа помоћу којег би се отклонила опасност од поплава, ау којој су учествовали мештани Пелагићева заједно са мјештанима других посавских општина. Пошто овај подухват није био довољан да трајно отклони опасност од поплава, приступило се изградњи латералног канала и пратећих објеката, што представља први и најозбиљни пројекат за одбрану овог краја од поплава. Рад на овом изузетном пројекту трајао је од 1967. године до 1975. године, а његова оправданост се после сама показала отклањањем проблема које су до тада проузроковале поплаве.
Већ 1947. године почела је акција на изградњи задружног дома, који је за неколико месеци успешно саграђен на темељима пред рат започетог соколског дома. У периоду јесен – зима 1953 – 1954. године извршена је доградња овог дома, пре свегта захваљујући добровољним прилозима и радом свих категорија становништва у селу. Највећи радни допринос је свакако као у свим акцијама дала омладина.
Изградњом овог дома још више су у Пелагићеву оживиле културне и спортске активности, тако да су у просторијама Друштвеног дома дзго времена биле и канцеларије културних, омладинских и спортских организација.
Читаоница која се налазила у Друштвеном дому имала је великог утицаја на проширење круга знања мјештана. До изградње нове основне школе овде је била и месна библиотека, која је после премештена у школске просторије. Већ у јулу 1959. године ова читаоница је добила свој први телевизијски пријемник, који је уједно био и четврти пријемник по реду на подручју општине Градачац и први телевизор у селу.
У то време је владало и велико интересовање за телевизијски програм јер је то било нешто ново, тако да се викендом у читаоници окупљао велики број мештана, па је због малог простора телевизор преношен у дворану, а лети и испред читаонице.
Веома значајна акција изведена је 1947. године када је доведена телефонска линија од Градачца. У наредној години мјештани Горњег Жабара су добровољно градили телефонску линију до Лончара, где је извршено прикључење на линију Брчко – Орашје.
Исте, 1947. године, мјештани тадашњег Горњег Жабара су организовали производњу поврћа за исхрану градитеља пруге Шамац – Сарајево. Поврће се узгајало на тзв. Гојковом пољу и свакако је добро дошло омладини н апрузи, а гест сам по себи представљао је израз солидарности и јединства са градитељима пруге.
Прве сијалице су у Горњем Жабару, односно Пелагићеву, засијале 1950. године.Тако је Пелагићево постало прво насеље у градачачком срезу које је добило електричну расвету.
Први озбиљни захват на електрификацији Пелагићева извршен је 1957. године када је од Градачца изграђен вод напона 10 000 В до новосаграђене стубне трафостанице 10 / 0,4 кВ. По обиму, дужини трајања и пои тежини услова под којим је изведено, ово је била највећа акција изведена у овом селу. Исте јесени настављало се разводење нисконапонске мреже, које је углавном трајало до 1968. године, када је осветљен и последњи заселак.
У почетку је електрична енергија коришћена само за расвету. Проширењем броја домаћинстава и употребом енергије за одређене апарате, долазило је до слабљења напона и квалитета снадбијевања.
Зато је током 1973. године вођена акција од стране Мјесне заједнице Пелагићево, Електродистрибуције и Скупштине општине за реконструкцију нисконапонске мреже. Након тога је учињено много. Изграђене су 4 блиндиране трафостанице са прикључним водовима од 5897 ми постављена нова нисконапонска мрежа у дужини од 7856 м.
На пољу образовања такође се у послератном пероду кренуло у акције унапређења и изградње бољих услова за похађање наставе. 1949. године је постојећа школска зграда из 1912. године дограђена за још једну учионицу у један стан за учитеља. Због константног повећања броја студената 1952, године је изграђена нова школска зграда у засеоку Ћендић.
Пошто су потребе за образовањем и школским простором у селу стално нарастале, кренуло се велику акцију изградње нове модерне школске зграде у селу. Сама акција је била веома широко замишљена и наишла је на значајну подршку разних месних, општинских и републичких структура. Напокон је 1969. године изграђена нова спомен школа „Васо Пелагић,“ а исте године је и Горњи Жабар променио име у Пелагићево, у част великог просветитеља и револуционара рођеног у овом месту.
Тада су образовне активности на подручју Пелагићева доживљавале своју пуну експанзију. Неписмених је 1971. године било свега 18,9%, док је у БиХ проценат неписмених исте године износио 23,3%.
Велике перспективе овом крају створене су изградњом магистралног пута Жупања – Тузла, који правцем север – југ пролази и делом наше ошптине у дужини од 19 километара. Овај пут је изграђен 1967. и 1968. године и имао је велики значај за убрзани развој овог подручја. Исто тако, становници овог краја су имали и другу стрени околност да су се нашли на правцу и другог магистралног пута чија акција иде из правца Босанског Брода, преко Модриче и Градачца за Брчко, Бијељину и Шамац. Асфалтирање овог пута је почело 1977. године, а значајно учешће у финансирању овог пројекта путем месног самодоприноса узели су мјештани Пелагићева, Турића и Мионице.
У тадашњем Горњем Жабару је теренска амбуланта почела да ради још 1950. године, када је запослен 1 болничар са пуним радним временом. После изградње нове основне школе 1969. године, за амбуланту се адаптирају просторије старе школе које далеко више одговарају овој сврси и где је амбуланта остала све до данашњих дана.
После завршетка рата, на подручју данашње општине Пелагићево почеле су се развијати и привредне активности. У периоду 1947 – 1948. године формирале су се четири сељачке радне задруге на подручју Горњег Жабара, где је било обухваћено 470 домаћинстава. У 1948. години ове задруге су спојене у једну која се звала „Васо Пелагић“ и која је била највећа задруга на подручју општине Градачац.
1957. године је формирано пољопривредно добро „Напредак,“ чији су поседи највећим делом били на подручју данашње општине Пелагићево. Ово предузеће је спадало у ред највећих пољопривредних предузећа у региону Посавине.
70 – их година је изграђен силос са опремом за житарице капацитета 10 000 тона и сушаре капацитета 300 тона на 24 сата, у саставу ПД „Напредак.“
Значајно је напоменути и експлоатацију шљунка која је у то време на подручју Пелагићева била веома значајно изражена.
У сваком случају, све ово јасно говори какав је динамичан био друштвени и привредни живот на подручју данашње општине Пелагићево у времену пре последњег рата.
Текст преузет са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/republika-srpska3/dobojsko-posavska-regija/18-doboj-trebava-ozren-i-posavina?showall=&start=11
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.