О ЦРКВИ БОСАНСКОЈ

d0b4d0b8d0b2d0bed188d0b5d0b2d0be-2.png
Подели:

Иако је територија средњовјековне босанске државе потпала под јурисдикцију римске цркве, ипак су народ и црква у њој задржали обреде и традицију Источне цркве. Због тога је Босна била под притиском Рима и Угара као земља “шизматика и јеретика“. Послије јединствене српске средњовјековне државе, Босна и њени владари јачали су свој положај и ширили своју власт. Поред политичке власти, као гарант самосталности, они су настојали да и цркву у Босни осамостале, тако да су настојали да се одупру утицају како папе у Риму, тако и патријарха у Цариграду.У Рашкој су Неманићи успјели да стекну  поред политичке и црквену самосталност своје цркве. Тако су и владари Босне намјеравали да учине, али пошто нису прихватали ничије мјешање са стране, црква у Босни самостално се развијала, те је тако попримила неке особине које су је разликовале и од Источне и од Западне цркве. Тако је настала “Црква босанска“.

Што се тиче најраније познатих корјена посебне вјерске организације у Босни, можемо узети доба владавине бана Кулина (1180-1204). Папа је, наложио бану Кулину и његовим поданицима да се одрекну шизматичког учења и подчине Риму. Тако је на Билином пољу код Зенице, у присуству папиног изасланика Ивана де Казамариа, дубровачког архиђакона Марина и бана Кулина, потписана абјурација босанских “крстјана“ којом се они одричу “шизме“.Познато је, да се под шизматицима подразумјевају православци, па ово говори да би се могло радити о православцима са својом посебном црквеном организацијом. Многи други извори са запада говоре о “јеретичком“ учењу у средњовјековној Босни.

Овдје треба напоменути и дио биографије Светом Стефану Немањи у којем се спомиње прогањање јеретика, што су и наши многи историчари схватили као пут којим су богумили дошли у Босну и Хум и ту раширили своје учење. Но на какве се то јеретике односе и куд су се они запутили о томе нема ни спомена. Сем тога хришћанство је у то вријеме и у Босни и у Хуму било утврђено па би било тешко очекивати да би бан Кулин а поготово Немањин брат Мирослав другачије поступали са придошлим јеретицима.

Гностици, манихејци и павловци, масалијани, бугарски богумили, бабуни, западни патарени, катари и албирезни одбацивали су православно хришћанско учење о Св. Тројици, ваплођењу, страдању, васкрсењу и вазнесењу Христову с правим људским тијелом, нијесу признавали Св. Богородице и светитеља ни старозавјетних пророка, презирали су тајне, крст, иконе, мошти, заклетву, нису имали молитава за душе умрлих, цркава као мјеста за богослужење нијесу градили, нити су признавали јерархије с три степена као ни празника и светих, па ни крсног имена. Богумилска наука била је дуалистичка, а у вјерском учењу босанске цркве и њених крстјана нема ни спомена о борби Михаила-Христа с братом Сатанаилом, нити о презирању материје као створа злог духа (ср. повељу војводе Павла Радиновића од 25. маја 1397. г. у којој Христа назива „јединородним“ сином Божјим; Miklosich, Monumenta serbica str. 229).

Но босанске повеље углавном имају крст на почетку и редовно ове ријечи: в’ име от’ца и светога духа амин’ или У име оца и сина и светога доуха. Кулин бан издаје Дубровчанима повељу 1189. године, 29. августа на Усјековање, дакле прије него што се одрекао „јереси“, и баш на православни празник! Матеј Нинослав у повељама од 22. марта 1240. г. и 1249. г. (у марту) спомиње: Св. Тројицу, вољу „вишњега нашега Господа Бога Исуса Христа“, св. Богородицу, животворешчи крст, јеванђелије и све свете, заклиње се у име своје и својих Богом, Богородицом и свим светима, да ће се држати свега, што је казао у тим повељама. То се све спомиње и У осталим повељима Матеја Нинослава, кога као и Кулина називају патареном (богумилом), а то су најстарије босанске повеље из оног времена, кад су се, по западним изворима и историцима што их се држе, појавили и завладали У Босни богумили. Али богумили и патарени нијесу тако вјеровали, како се спомиње о вјери у горе наведеним повељама. Очито је, дакле, да ти владаоци као и народ, држећи се такве вјере, нијесу били јеретици. Исто тако и бан Стјепан Котроманић и Твртко (бан Твртко то чини са свом босанском властелом на државном сабору „на. Миљех“) куну се пред ђедовима, гостима и старцима, тј. пред босанском црквом и њеном јерархијом спомињући: св. Тројицу, Богородицу, крст; јеванђелисте, апостоле и 40 мученика; они поштују и мошти као и св. Григорија Чудотворца, осим св. архиђакона Стефана и св. Димитрија, који се славе највише у источној цркви. Све то доказује, да је тако вјеровала и босанска црква у то вријеме, те се ни у чему њена вјера није разликовала од православне, а све су то богумили одбацивали. Није потребно истицати, да су сви краљеви од Твртка И до Томаша (прије његова прелаза у римокатоличку вјеру 1444. г.) припадали „босанској“ тј. православној цркви, па и највећи противници православља „босанске цркве“, признају, да су се босански „патарени“ у 15. стољећу својом догматиком врло приближили источној цркви.

Хумски кнезови Мирослав, Петар, Толен, Андреј и Радосав (владали су од 1180-1254. г.) бијаху сви православне вјере; то се види из Мирослављева јеванђеља (с многим и коницима) и по његовој задужбини манастиру св. Петра и св. Павла на Лиму, као и по свима повељама тих кнезова из 12. и 13. стољећа, које противници источне цркве ипак називају патаренима или његовим заштитницима. На пр. на повељи кнеза Андреја из 1249. г. спомињу се св. Тројица и 319 св. отаца у Никеји, на крају се налази „крст кнеза Андреја“. (Монумента сербица“ стр. 34-35). Кнез Мирослав био је рођени брат Стевана Немање, а зет Кулинов, те се не да ни замислити да би се могао спријатељити с „богомилом“ Кулином, кад је његов брат (Немања) гонио богомиле.

А ево каква бјеше вјера босанске властеле: на повељама највећих „патарена“ из 15. стољећа: великога босанскога војводе Хрвоја Вукчића и војвода Павла Радиновића, Радослава Павловића и сина му Иваниша налази се у почетку знак крста; у њима се спомињу св. Тројица, јединородни Син Божји, Богородица, апостоли, крст, јеванђеље, Благовијести, Ђурђев дан, 318 св. отаца у Никеји и сви свети.

Велики војвода Сандаљ Хранић и његов синовац херцег Стјепан Вукчић у свом двору држе иконе и мошти, а Херцег Стјепан пред ђедом босанске цркве и осталим њеним свештенством спомиње и куне се: св. Богородицом часним и животворећим крстом, јеванђељем итд. Херцег Стјепан подиже и цркву Св. Георгију у Горажду и оставља у цркви за своју душу 10.000.- дуката, а при састављању његова тестамента бијаху његови укућани: гост Радин и милешевски митрополит Давид, обојица епископи исте вјере и цркве, али са два разна назива (о тој разлици у називима босанских епископа говорићемо послије), јер су били из разних крајева.

Из повеља, дакле, јасно видимо какве су биле босанска црква и њена вјера, а то исто налазимо и у осталим писаним споменицима: рукописима Хвала и Радослава крстјанина и тестаменту госта Радина. И у њима се сачувала вјерска наука „босанске цркве“, а по њој се најбоље оцјењује свака религија.

Хвал је намијенио своје ђело Хрвоју, херцегу спљетском и кнезу Доњих Крајева, а писао гаје и довршио 1404. г. од рођења Христова „у дане епискупства и наставника и свршитеља цркве босанске господина ђеда Радомира у томе рукопису, који је нађен у болоњској књижници, на почетку се спомиње св. Тројица, а унутра налази се, послије псалмова, девет пјесама, које православна црква увијек додаје Псалтиру, јер је по њима састављен канон јутрење. Већина тих пјесама јесу пјесме старозавјетних пророка, а задња је св. Богородице. Ту још више падају у очи многобројне иконе Христа, Богородице, апостола, Јована Крститеља, Мојсија и цара Давида. Све то говори, да ни Хвал ни ђед Радомир ни Хрвоје нијесу били патарени, јер су ови одбацивали иконе и старозавјетне пјесме.

У тестаменту црквеног поглавице госта Радина (од 5. јануара 1467. г.) налази се на почетку знак крста. Тај знаменити члан босанске јерархије наређује, да се 600. дуката, које оставља за своју душу, раздијеле у Босни и Дубровнику на велике празнике (Рођење Христово, Богојављење, Благовијести, Васкрсење, Вазнесење итд.) и на дан његова крсног имена – св. Георгија. Том приликом палиће се свијеће у црквама, а посебно гост Радин одређује још 140 – дуката за цркву, која ће се саградити и гђе ће га укопати.

И на надгробним споменицима босанске властеле и других знатних особа налази се обично знак крста и ријечи: „Ва име Отца и Сина и Светога Духа“, а највише су ти споменици код православних цркава, у гробљима уз њих или недалеко од њих. Те средњовјековне споменике с крстовима и натписима народ и сад зове грчким или старовјерским, нарочито у оним крајевима Босне и Херцеговине, гђе су сами римокатолици. Значајан је овај натпис на споменику госта Мишлена у Пуховцу: А се лежи добри господин гост Мишленко му бише приредио по уредби Аврам свое велико гостољубство. Господине добри када придеш прид Господа нашега Исуса једнога спомени и нас своих рабов.

И Рачки, иако није у своје време познавао неких од ових горе цитираних повеља, ипак вели за бана Степана и брата му кнеза Владислава, да су били „članovi iztočne crkve“50 Али они сеего, како видесмо, и као чланови источне цркве заклињу пред поглавицама „босанске цркве“ .-дједом, гостом и старцима. Према томе потпуно је јасно, да и „ босанска црква“ спада у источну цркву, као год што тамо спадају игрчка, српска, бугарска, румунска и руска црква. Али Рачки, да je познавао горње повеље, не би нипошто рекао за бана Степана и брата му Владислава, да су били „članovi iztočne crkve“ па макар сви догматички докази говорили за то. Свима тим доказима нашао би он какво било оправдана, па би „цркву босанску“ ипак назвао богомилском или патаренском само због тих народних назива босанскога свештенства. И за бана Твртка вели Рачки: „sliedio je vjeru svoga oca t.j. iztočnu crkvu, te je ova ne samo u Bosni podupirana bila državnom vlašću, nego si tiem nov ugled i upliv steče. Neuspjeh dogovora između Rimske stolice i srbskoga dvora o sjedinjenju utvrdi položaj iztočne crkve u Bosni“

И ако јеТвртко „sliedio vjeru svoga oca, t.j. iztočnu crkvu“, ипак римски папа вели за њега, да „sliedeć odurne stope svojih praroditelja, koji su bili većinom raskolnici i krivovjerci, goji i brani heretike stičuće se u Bosnu, kano gnjusno stecište s raznih strana svijeta“ Из ових се речи јасно види, да су ти „heretici“ православии као и бан Твртко

А да су римске папе и угарски краљеви сматрали јеретицима и кривоверцима и оне Србе у Србији, види се не само потоме што су их такс називали, него и по томе, што су против њих припремали и крсташке ратове. Чланови „босанске црквё били су исте вере као и чланови „ српске црквё тj. Православие вере, а за римскога папу и једни и други били су шизматици и јеретици. Како су се пазили ти чланови српске и босанске цркве,види се из овог случаја: кад је једном папски изасланик наговарао бана Степана, стрица Тврткова, да у својој држави почне прогонити јеретике, он му је одговорио, да то не може и не сме,jep би они позвали у помоћ шизматике из суседних земаља

Кад je бан Твртко ојачао и проширио своју бановину, отишао je у манастир Милешево, на гроб Св. Саве, и тамо сеокрунио краљевском круном, као крал» српски и босански. Као унук Јелисавете, жене деда му Степана Котромана, a ћерке српскога краља Драгутина, – држао je да после смрти цара Уроша има право и на српски престо, па вели за свој одлазак и крунисање у манастиру Милешеву: „Идох в српскују земљу, желаје и хоте укријепити пријестол родитељ мојих и тамо шдшу ми вјенчан бих Богом даровании ми вијенцем на кра-љевство прародитель моји^ 55. У истој овој повељи, из које извадисмо ове Тврткове речи, вели он како су му дошли посланици дубровачки „вь славни дворь краљевства ни Трьстивници“, где су се он, мајка му Јелена и краљица Доротеја заклели, да ће се увек држати уговора, склопљена тада са дубровачким посланицима. На тај уговор присегли су се са својом властелом у трстивничкој цркви Светога Гргура, која je по свој прилици била уједно и дворска црква, посвећена заштитнику династијеКотроманића, Светоме Гргуру Назианском.  Иначе Григорије Назиански или Богослов спада међу источне црквене Оце и светкује се у источној православној цркви.

Кад je бан Твртко у манастиру Милешеву крунисан краљем српским и босанским, почео je од тога времена своме имену напред додавати име Стефан, као што су то чинили владари у Србији из породице Немањића, чији je патрон био Св. Стеван Архиђакон. По Твртковом примеру тако су чинили и сви остали краљеви босански, али су ипак задржали светковање и поштовање Светога Гргура, чији су лик и име имали на својим новцима, и којима су посветили своју дворску цркву у Трстивници. Сви босански владари до последњега и претпоследњега били су православни хришћани. То се види готово из сваке њихове повеље. Претпоследњи владар босански Стефан Томаш Остојић, бојећи се турске навале, a уздајући се у помоћ од папе,Угарске и Млетака, примио je католичку веру. У име папе с њима je много и дуго расправљао о томе преласку хварски бискуп Тома, док га напослетку није наговорио, да се одрече вере својих отаца и да прими католичку. За њега вели папа, да је први између краљева босанских примио католичку веру и да jy je јавно исповедао. (…primus inter reges Bosnae sanctam fidem catholicam acceptaverit, ipsamque publice sonfessus fuerit.)

дивошево Дивошево јеванђеље

(о средњовјековним босанским јеванђељима ћемо посебно писати накнадно)

Тескт једним дијелом преузет из књиге проте Светислава Давидовића „СПЦ у Босни и Херцеговини“ а другим дијелом из књиге Васе Глушца „Истина о богумилима“.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top