Кумство је прастари обичај који потиче из прехришћанског времена. У изворном значењу, кумством се улази у духовно сродство с неком породицом. Оно има вредност крвног сродства.
У народу постоје четири врсте кумства: мокро (крштено), венчано и шишано (оба суха), као и кумство у невољи. Древни обичај кумства је касније црква прихватила и дала му данашње обележје.
За кума, као и за крвне сроднике, постојала је забрана женидбе девојком истог племена. По народном схватању, кумство је светиња која је мистичним сродством везана за божанство. Веровало се да од кумства зависи породични и домаћи напредак. Кум се поштује као и родитељ. Он се први позива на свадбу. Без кума се не може обавити венчање младенаца ни крштење детета. Кумству, као духовном сродству, давана је предност над крвним. Говорило се: „Прече је духовно над крвним“.
МОКРО (крштено) и венчано кумство: чест је случај да венчани кум буде и крштени кум деци младенаца које је привенчао. Срећно кумство је по правилу дуготрајно и напушта се само у изузетним случајевима (због немања деце или њиховог раног умирања, ако се рађају само женска деца, али и онда ако су кумови просторно удаљени). Стара се кумства, по обичају, наслеђују и трају током више генерација. Дозвољено је да се стари кум замењује новим приликом женидбе, да би младенци имали потомство. Удовци не узимају старог кума за ново венчање, него траже новог. Преласком у другу веру, старо кумство се замењује новим. Уобичајено је да се и поред оправданог разлога тражи опроштај од кума који се напушта, да би се избегла кумова клетва. Кућа коју прокуне кум, нема среће ни напретка („Кумова клетва је тешка“). За венчаног и крштеног кума се тражи честит човек који ужива углед у народу. Безразложно одбијање кумства је велики грех.
ШИШАНИМ (стриженим) кумством не стиче се сродство, али се појачава пријатељство. Уобичајено је да шишано кумство траје док су кум и кумче живи, а кад једно од њих умре, онда кумство престаје. Битно је за шишано кумство да се детету по договору узима кум по навршеној првој години. У заказано време, кум дође у кућу кумчета, узме га у крило, те му одрежу мало косе. Понекад се кумче, пре него му се одсече коса, дигне високо увис, са жељом да му толико порасту тело и коса. Део одрезане косе пада у суд с водом, у који кум убаци новчић, а други део се ставља кумчету под јастук ради заштите од урока. Од тада шишани кум постаје кумчету заштитник, спреман да за њега заложи и живот. После шишања кум се дарује и части.
КУМСТВА У НЕВОЉИ нису наследна. Верски кум са својим наследницима може бити само један, а пријатељских је могло бити више. У прекој потреби окумљивани су насилници и лупежи, да би се кумством од њих заштитило. И хајдуци су окумљивали своје јатаке, да би код њих нашли безбедније уточиште пред законом.
ИЗВОР: Јован Д. Панџић, књига „Острвица“, библиотека «Хронике села» , 255, Београд 2003. Прилог послао сарадник портала Порекло Војислав Ананић