За увођење појма колонијални апологета у јавну расправу можемо захвалити уваженом професору М.Ломпару и његовом већ сада чувеном дјелу „ДУХ САМОПОРИЦАЊА“. Читајући наведену књигу човјек може да посвједочи мноштву примјера који тај појам оправдавају. Наиме, ставови ове врсте интелектуалаца су супротни ставовима који у дискурс уводи такозвано „Српско становиште“, односно оно становиште које у сам темељ аргументације узима у обзир српске културно-политичке вриједности и интересе српског народа. Ако правилно схватимо Српско становиште можемо себи допустити и да одемо корак даље па да кажемо да је сваки став који критикује било какав облик залагања за српску културну политику могуће окарактерисати као став колонијалног апологете. Сваком нормалном човјеку тај став дјелује параноичан и сулуд, али све дотле док се и лично не увјери у анатомију аргумената које група људи са тог становишта уноси у јавни простор. Наравно, пишем ово јер сам се по ко зна који пут негативно изненадио када је дискурс о културној политици и традицији у питању.
На високом стручном и интелектуалном плану Ломпар је добро увидио и разоткрио могућа подручја расправе у којима аутошовинистички ставови попримају специфичан карактер. Тај карактер одликују : 1. аргументи ad hominem, односно тзв. логички софизми који теже да пажњу са идеја скрену на саму личност аутора и једном врстом подмуклог сатанизовања исте разбију структуру самог аргумента; 2. Критика која је утемељена у имагинарним и накнадно уметнутим ставовима који нису ни били присутни у дискурсу; и 3. Враћање на мантре изразито дедуктивистичког типа о историјској и идеаологизованој српској колективној кривици;
Од свих подручја расправе, а има их неколико: привидно, историјско, философско, персонално и актуелно, мене је највише заинтересовало нешто што Ломпар назива „медицинским подручјем расправе“. То подручје можда на најбољи начин може објаснити наступе Бањалучких апологета којима свједочим већ пуне двије године, како повремено на катедри за филоЗофију тако и у свакој могућој прилици на друштвеним мрежама.
Главни циљ ове групе људи је да својим племенским доскочицама (а надасве велеумним, просвјећеним, критичким аргументима) покажу како је сав дискурс о српској културној политици и традицији ништаван јер почива на идејним заблудама једног „малог народа“ који својим романтичарским ламентирањем покушава да „створи“ један континуитет који наводно не постоји и нити је икада постојао. Поред изразите жеље да се до задатог циља дође сви аргументи које сам чуо или прочитао завршавају само као непрецизни покушајима.
Зашто?
Постоји неколико разлога који између осталог и доводе „медицинско подручје расправе“ ( које је ништа друго него патолошко) до крајњих консеквенци:
- Патолошка фрустрација – У немогућности прецизног аргумента они прескачу прва два горе наведена механизма (става) и долазе одмах до трећег: српска историјска кривица, грађански рат, „Зашто не живимо као сви остали људи, то јест добри Европљани?“ и понекад контрадикторно са последњим ставом, а често и не с обзиром на тренутну ситуацију и проблеме на Западу „ Сва Европа је фашистичка, треба узоре тражити негдје другдје“.
- Директан ударац ad hominem, који у самом старту онемогућује било какво подручје расправе, па макар и патолошко – помињање Аркана, четничких војвода и сличних ствари које би оправдале негативан суд о рецимо монашкој литератури (јер побогу, монашка литература није величанствени филоЗофско-методолошки домет). Крајње медицински аргумент. Присутне су и овакве ироничне инверзије : „Ако ниси четник, онда си либерал код треба набити на колац“, и „Побити говна либерална и Цркву Христову васпоставити“. Шта рећи осим tertium non datur или остатак једнопартијског система.
- Накнадно уметнути ставови и логичка недосљедност – Овај је најзанимљивији јер је често присутан код колега филоЗофа: покушај да се критика научно и тобож теоријски утемељи („јер за име Бога, то једноставно методолошки није дозвољено“). У овом случају: методолошки = идеолошки.
- Дијагноза – У мору политичких опција и „идеолошког нереда“ у свијету они немају проблема да људе дијеле на двије групе: политичке Србе и са друге стране велеумне, промишљене и самокритичне интелектуалце (читаче књига). Примјер: „Ако си филоЗоф мораш бити либералан, ако си пак Србенда онда си конзервативан и парохијалан“. Иако не познају историју коју често и одбацују они су позвани као мудре главе да дају коначне судове о традицији (иако сам са друге стране био оптужен да дајем коначне одговоре при самом узимању националне културе у обзир).
Сматрам да апсурдни ставови и слабашни покушаји критике само показују колико нам је заправо потребан истински плурализам у друштву. Не види се способност апологета као ни заступника српског становишта ( осим неколицине који се могу избројати на прсте једне руке ) да носе истински либерални или конзервативни дискурс. Поред јалових политичких мантри које се у виду популизма сервирају публици са друге стране имамо и патолошке ставове интелектуалаца, недостатак критичког мишљења и немогућност вођења правог дијалога. За расправу је потребно неслагање али неслагање које би у будућности водило ка једном јасно одређеном циљу и јасно дефинисаној вриједности. Иако је нашем друштву то и више него потребно, Бањалучка хуманистика тај циљ нема и нити ће га имати све док колеге не почну да уважавају туђе ставове. Дотле, имаћемо само безвриједне вашарске дискусије на социјалним мрежама и крајње суицидалну атмосферу на хуманистичким катедрама. То је браћо и сестре, наш истински ПАРОХ(ИЈАЛ)ИЗАМ.
АУТОР: Никола Богићевић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.