Ристо Р. Сировина, сомборски учитељски приправник „Босанска вила“, 1890, стр. 340-342.
Приредио Зоран С. Мачкић
Бања Лука заузима један од најљепших положаја у Босанској Крајини. Отуд је и често Бајном Луком називају. Простире се с обје стране ријеке Врбаса. Границе су јој: Крчмарице и Дедичино брдо; са запада Лауш, Мотике и Петрићевац; са сјевера Куљани (Драгочај); са југа Старчевица и Кајбаковац; са југоистока Цер и Влашки брег; са југозапада Јајачка стијена, Сутурлија и Шибови, а са сјеверозапада Дракулић.
Становништва има око 12-14.000, од којих 2400 отпада на Србе правосл. вјере, а остали број које на римо-католике и које опет на муслимане.
Осим тога има помало Чивута и Цигана. Бања Лука се састоји из три дијела, из горње и доње вароши (Горњи и Доњи шехер), међу којима се с лијеве стране Врбаса истиче доста знатна тврђавица коју су, веле, још босански краљеви зидали.
Срби православне вјере имају своје двије цркве, једну с лијеве и једну с десне стране Врбаса.
Прва је 1879. год. саграђена, и слави на Тројичин дан, и друга је довршена истом лањске године и то на оном истом мјесту, гдје је некад стара била, коју су 1876 год. зулумћари сасвим опљачкали и запалили, а слави Малу Госпојину.
Римокатолици имају такође своју нову цркву коју су прије неколико година сазидали.
Мухамеданци имају врло много својих богомоља Стара српска православна црква. У позадини је зграда (џамија), но многе су између данашњег Архива Републике Српске њих занемарене, а међу свима у сред чаршије истиче се врло лијепа и велика Ферхадија са сахат кулом, коју сагради Ферхад-паша 1576. То се догодило овако: Ферхад-паша, који тада у Бањалуци сједио, упусти се једном приликом код Радоње у бој са Немцима. У истој бици погуби немачког генерала Еберхарда Ауерсперга, а сина му Енгелберта жива ухвати. Да би се Енгелберт ослободио ропства, морадоше његови рођаци за њега Ферхаду платити 30.000 дуката уцјене, које новце послије паша употреби на зидање поменуте џамије, која се по његову имену назва Ферхадија. Приповиједа се да је паша позвао најбоље мајсторе, да му зидају џамију и чешће би излазио и гледао како они горе на скелама раде. Једном приликом, кад су баш мајстори почели мунару (торањ) подизати, викне им паша: „А вјере вам, кажите ми да ли сте иђе бољу, већу и љепшу џамију од ове правили“. „Јесмо пашо, ал за боље новце“. „Шта? … Јесте? Ма пасја вјеро, или бољу правите или живи доље нећете“. „Оћемо пашо, ал за боље новце“, одговорили су му зидари даље радећи свој посао. То је пашу јако разљутило и одма заповиједи, те све скеле што су око џамије намјештене биле поскидају, а остану само оне око мунаре на којима су зидари радили. Мислио је да ће им тиме наудити, јер мораће, ма кад-тад, од глади и жеђи умријети. Но било је сасвим обратно. Кад је видио мајстор-баша Петар шта је паша наумио, брже боље сазове момке и рекне им да ће најбоље бити ако начине себи крила од јелових дасака и изаберу правце којим ће који лећети. Предлог се свима допадне и онда се дадну на посао. Кад су били сасвим готови, онда се унеколико опросте и предузму пут.
Петар је летео према сјеверо-западу од џамије и падне на једно брдо, што се по њему назва Петрићевац. Његов брат полети на исту страну, а кад мало даље падне у некакво блато, весео викне: „О драго моје блато“, отуд село Дракулић. Трећи полети на западну страну и падне на неку њиву и то на једну мотику, отуд су Доње и Горње Мотике. Четврти, по имену Влајко, полети на југоисток и падне на неки бријег, који се по њему назва Влашки бријег. Недалеко од њега падне на једно мјесто Бранко, отуд Бранковац. Овдје се сваке године држе масла. Шести, по имену Блаж, полети на сјевероисточну страну и падне у неко сијено, отуд село Блашко. Веле да су сви остали живи, осим једног, који по несрећи полети на југ, падне на неко брдо и сломије ребро, отуд брдо и село Ребровац.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.