Дјеловање Виктора Гутића као стожерника је било пропагандно усмјерено на ширење и учвршћење усташког покрета у Босанској Крајини, првенствено међу муслиманским становништвом, које су нове власти жељеле да привуку на своју страну.
Служио се разним мјерама и новоуспостављеним законима у прогонима оних који нису одговарали новом систему усташке власти. Према „Законској одредби о заштити народне и аријске културе хрватског народа“, Јевреји ни на који начин нису смјели утицати на изградњу и развој културе у Независној држави Хрватској, па им је било забрањено учешће у организацијама и установама друштвеног, омладинског, спортског, културног и умјетничког карактера. Србима и Јеврејима је одузимана имовина и блокирани су им банковни рачуни. Срби и Јевреји су морали предати своје радио-апарате, двогледе, фотоапарате, камере и кино-пројекторе. Забрањена је и употреба ћирилице. У општој дискриминацији било им је забрањено путовање у јавном превозу и купање на јавним мјестима и у бањама. Уведен је обавезан рад „за опште добро“ без накнаде и присилан рад. Кретање Срба и Јевреја је било строго праћено, а те мјере према Србима су биле појачане наредбом да сви православци морају око руке носити плаву траку са великим латиничним словом „П“, док су Јевреји на лијевој страни груди носили Давидову звијезду са латиничним словом „Ж“ у средини.
Систематско насиље
Током убијања истакнутих грађана Срба и Јевреја ликвидирани су, између осталих, бањалучки владика Платон и академски сликар Спиридон Шпиро Боцарић. Српско становништво је покатоличавано и исељавано. Најчешће су хапшени они Срби који су се својим радом или политичким дјеловањем истицали у Краљевини Југославији и они који су се лично замјерили Гутићу. Били су то првенствено представници предратних политичких странака, свештеници, интелектуалци, трговци и угледнији грађани, као и масони и чланови „Ротари“ клуба.
Усташе су у Бањалуци планирале изградњу владиних установа, великих катедрала, тргова и саобраћајница, као и колонизацију Хрвата у град и околину. Бањалука је требало да постане „Антинград“ или „Лука“, сједиште Независне државе Хрватске. Поред планиране промјене имена града, убрзо након успостављања усташке власти образована је посебна комисија за промјену назива улица у Бањалуци, па су се, између осталих, појавиле улице које су носиле имена хрватских великана. Усташки стожер за Босанску Хрватску и ликвидатор бивше Врбаске бановине „Законом о називу мјеста и улица и обиљежавању кућа бројевима“ из назива је избацио ријечи „српски“ и „југословенски“.
У истребљењу Срба, поред њиховог исељавања у Србију и покатоличавања, усташе су формирале логоре, од којих су најпознатији по злочинима Јасеновац, Јадовно, Даница, Стара Градишка и Јастребарско. У њих су, поред Срба, били депортовани Јевреји, Роми, комунисти и друго неподобно становништво.
У односу према муслиманском дијелу становништва усташки покрет је настојао да искористи тезу Анте Старчевића о муслиманима као „најчистијем дијелу хрватског народа“. У посвећивању пажње муслиманском питању у земљи, у Бањалуци су били фаворизовани муслимани, односно „Хрвати исламске вјероисповијести“. На тај начин усташка власт стварала је себи чвршћи ослонац, што је осигуравала јачањем политичких позиција у муслиманском становништву. Управни апарат Независне државе Хрватске отворио је врата истакнутим муслиманима за високе функције. Међутим, иако фаворизовани у новој држави, муслимани су у неколико наврата дошли у сукоб са Виктором Гутићем. Плашили су се да ће постати мањина уколико заживи његова идеја о досељавању косовских Хрвата, уз исељавање, покатоличавање и истребљење Срба, Јевреја и Рома. „Резолуција бањалучких муслимана“ против усташких злочина донесена је 12. новембра 1941. године.
Масовни покољи и народни устанак
Од краја јула па до септембра 1941. године трајао је такозвани Илиндански покољ Срба, у којем је побијено неколико десетина хиљада људи широм Босанске Крајине. У фебруару 1942. године организован је масовни покољ српског становништва у насељима Раковац, Шарговац, Мотике и Дракулић, када је убијено око 2.300 Срба.
Након усташких покоља српског становништва у Босанској Крајини у јуну и јулу 1941. године, формирало се устаничко тијело односно покрет отпора. У народу је завладало расположење за супротстављање окупатору, што је Комунистичка партија искористила за покретање устанка. Политбиро ЦК КПЈ донио је одлуку о почетку борбе у Југославији 4. јула 1941. године. Устанак у Босанској Крајини је почео у Дрвару 27. јула 1941. године, одакле се ширио даље.
Приредили: Мр Владан Вуклиш, архивиста, Мр Маријана Тодоровић-Билић, архивиста, Верица М. Стошић, архивски савјетник
Текст преузет са адресе: http://www.glassrpske.com/plus/istorija/Banjaluka-Okupacija-i-oslobodjenje-2-Ustaska-propaganda-i-zlocini/185934.html
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.