БЕСЈЕДА СИМЕ БЈЕЛАЈЦА, 1893: На дан Св. Саве

Подели:

Бесједа на дан Св. Саве

Говорио у Бос. градишкој цркви, 1893. С. Бјелајац, свештеник

“Благочестиви христијани и драга браћо! Данас, на св. Саву, управ је је година дана како сам међу вама. На овај дан лани, поздравио сам вас са неколико поучних ријечи, па, ето, хоћу и ове године да тај дан не прође без таковога шта; очекујући да ћете ме сви радо и мирно саслушати. Ви сте, до сада, сигурно више пута, од моји предшаственика, чули говоре о св. Сави, чули сте какове заслуге он имаде за српски народ, и за његове највеће двије светиње- цркву и школу; али, при свем том и ја хоћу на данашњи дан да Вам у кратким потезима проговорим о том заслужном и великом мужу српског народа.

Св. Сава је био први српски учитељ и владика, а брат му је био први српски краљ. Брат му Стеван Првовјенчани, трудио се да уједини српску државу, која је у оно доба била раскомадана на мале државице, мучио се да од тих створи једну јаку српску краљевину; и Бог га благослови, те Стеван уједини раскомадане српске земље и први се вјенча првом краљевском круном, круниса га сам брат му св. Сава. Док је краљ Стеван тако на једној страни држави српској добар темељ полагао, дотле је св. Сава на другој страни сасвим у другом правцу радио. Он је на све стране подизао цркве, а поред њих и школе, у којима се српчад учила, да брани и чува српски језик и обичаје, проповједала им се српска прошлост, а то је српска историја, челичили су се у тим школама, да гину за свето православље, да гину за крст часни и слободу златну; и та српска школа, у којој је владао чисти српски дух, би онај темељ што до данас очува Србе и Српство.

Српска школа, коју је св. Саво основао, постаде дакле камен темељац спасења Србиновог, јер српска држава је истина послије св. Саве процвјетала и дошла до највеће славе и величине, али је на тужном Косову, на жалост нашу, сасвим и пропала; и нестало би нас послије те пропасти, да не би цркве и школе, у којима су нас свештеници- калуђери- храбрили, соколили и српским духом напајали. Црква и школа одржали су нас- њима хвала, а то су аманети које нам је оставио св. Сава, и које ми треба да се трудимо одржати и у најкритичнијем времену за нас.

Св. Сава је утврдио православље у народу нашему, које се до њега љуљало час на ову час на ону страну; треба и ми да чврсто стојим у нашој вјери и да не затиремо наших лијепих обичаја и старина, у којима живи вјера наших праотаца. Св. сава је као што напријед споменух подизао цркве, и прву српску народну школу отворио; треба и ми сами да овамо долазимо по често, а дјецу нашу да редовно шаљемо и у цркву и у школу, да им се ту отворе умне очи, како ће сретније путовати кроз овај свијет као добри Хришћани, као свијесни Срби, вриједни грађани, поштени људи и вијерни поданици земље господара.

Св. Сава је горко завађена два брата своја помирио, и тиме спасао земљу од цијепања и пропасти; треба и ми да завађену браћу и комшије миримо, и тиме сачувамо општине наше и куће наше од цијепања и пропасти. Св. Сава је био отац сиротињи за живота свога, а кад је умро, оставио је све на сиротињу цркве своје; треба и ми како који можемо, да помажемо сиротињу своју, да нам она не умире од глади, голотиње и зиме. Са тих ето великих заслуга, православна црква уврстила је у ред светитеља својих- Саву Немањића, а сав српски народ опет св. Саву светкује, као опште крсно име. Права је истина, да је сваком од нас мило и свето крсно име: и св. Никола и св. Стеван, и св. Јован, и св. Аранђео и сви други; али са двоструком побожношћу ваља да светкујемо ово цијелога нашега народа крсно име, јер да овога није било, не би ми имали данас ни наших домаћих крсних имена. Да је ово овако, свједок су нам она наша браћа, која су отпала од св. Саве, те данас не имају на свом огњишту више ни своје домаће славе. Једва тек из приповиједања својих старијих памте, да су је некада имали.

Светкујући овако св. Саву- ком звона звоне и свијеће се пале, на дугоме простору часног крста од три прста, бићемо му достојни свечари само онда, ако се угледамо у оне врлине у којима је блистао његов свети живот. А као достојни његовога светог имена свечари, свагда ћемо се ми радовати и веселити његовоме данашњему дану, који нам доноси и свагда ће нам доносити благослова Божијег, за овај живот на земљи, и наду, за још, за још пунију награду Божију на небу. Амин!“

 

ПРИРЕДИО: Дарио Дринић

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *