ЦРКВЕНЕ ПРИЛИКЕ У БОСНИ ТОКОМ XI И XII ВИЈЕКА

О историји Босне до половине XII века, може да се говори само у неким општим цртама јер је мало тога познато. Хришћанство на подручју средњовековне Босне има своју дугу историју још од римских времена. О предсловенском хришћанству у Босни постоје докази у виду материјалних остатака и топонима, а целокупан црквени утицај на западни део Балкана, био је, несумњиво, латински.[1] И најстарије хришћанске цркве су грађене на рушевинама римских или у њиховој близини. У антици је постојала овде једна римска епископија, подређена Салонитанској архиепископији, која се одржала до доласка Словена.[2] Доласком Словена, хришћанска епископија замире и о њој немамо помена за дуже време. Варварским нападима на византијску Далмацију, прекинут је и хришћански континуитет ових простора. Разарање Салоне, 612. године, био је догађај са далекосежним последицама јер је нестанком овог града и његове архиепископије, нарушена цела црквена организација, од Јадрана до Саве и Дрине. Самим тим, нестала је и  једна од њених епископија која је обухватала и језгро будуће средњовековне Босне.

Период од смрти српског кнеза Часлава, (половина X в.) до половине XII века је познат једино на основу, у научној историографији, дискутабилног извора, Љетописа попа Дукљанина.[3] Када су црквене прилике у питању, до краја XI века нам је слабо шта познато, када је Босна у питању, осим да се, у XI веку, јавља као јурисдикционо подручје на које своје право полажу приморски градови, Бар, Дубровник и Сплит. Средином XI века босанска бискупија постала је суфраган барске надбискупије, а у другој половини XII дубровачкој. Од половине XII века, информације о црквеној организацији у Босни почињу да се умножавају и дозвољавају сагледавање комплетније слике. О надлежностима дубровачке надбискупије и положају Босне унутар њене јурисдикције, сазнајемо доста на основу папских повеља којима су овој надбискупији потврђиване привилегије и прописивана надлежност.

Повеља папе Иноћентија II упућена дубровачком надбискупу Андреји, 1142. године, спомиње, између осталог и regnum Serviliаe, односно Србију као јурисдикционо подручје дубровачке надбискупије. О истом, помена има и у неким каснијим оригиналним документима који се односе на дубровачку надбискупију, а ради се папским повељама из 1153. г., 1158. г. и 1167. године. На први поглед, ова, помало, нејасна формулација (regnum Serviliаe) се, уствари, односи на Босну. Да је то стварно тако, знамо из више папских повеља које се односе на давање и потврду ранијих привилегија дубровачкој надбискупији. Почевши од 1187. године, regnum Serviliаe ће, у папским повељама, добијати и наставак – quоd est Bosna. Тако ће цела формулација, у повељи папе Урбана III гласити: regnum Seruilie quоd est Bosna („Србија која је Босна“). Ова regnum је поново припала поменутој надбискупији.[4] Осим што су поменуте повеље (она из 1142. г. прва) несумњив податак који показује припадност и надлежности римокатоличке цркве над територијом средњовековне Босне, чињеница да су Босна и Србија као јурисдикционо подручје изједначавају, говори у прилог некадашњег јединства Србије и Босне у раном средњем веку. Биће да је ранија епископија (босанска) сачувала назив земље којој је припадала (Србија). Сва је прилика да је заједно са политичком текла и црквена диференцијација.

По доласку Словена на ове просторе, несумњиво је да је Босна (за сада само део чије је језгро чинила долина истоимене реке) чинила једно политичко језгро са Србијом и да је била насељена Србима.[6] Половином X века, када је Србијом владао кнез Часлав, тадашња Србија (Рашка) и Босна, чиниле су, такође, једну целину. Али, после његове смрти, долази до полаког разилажења ових српских територија. На Србију и Босну, као јединствено подручје, наилазимо, последњи пут, у време краља Бодина у другој половини XI века. Босна ће почети да се развија независно од матице мада ће се успомена на јединствену државу одржати све до половине XII века. О овоме говори и византијски историчар, Јован Кинам, који наводи да постоји „река по имену Дрина (Δρυναν) која извире негде одозго и одваја Босну од остале Србије“, док „народ у њој има посебан начин живота и управљања“.[7]

У XII веку, Босна се нашла у небраном грожђу, на пола пута између Византије и угарске државе у успону. У немирним временима првих неколико деценија, Босна ће прелазити из руке у руку. Успоном Угарске и политичким спајањем Угарске и Хрватске, 1102. године, почиње да бива предмет амбиција агресивне мађарске државе и убрзо потпада под њену власт, истина, са одређеним степеном самоуправе.[8] Засигурно знамо да се од 1137. године, Босна спомиње као посебна земља у угарским повељама, унутар угарске државе.[9]Мало касније, између 1150. и 1163. г., јавља се и први познати средњевековни босански владар – бан Борић. Борић је владао средином XII века и крај његове владавине ће се поклопити са последњим успоном византијског царства и његовог сизеренства над Босном. Борић је своју владавину завршио на насилан начин, а убрзо се Босна нашла освојена од стране Манојла Комнина (1143-1180).[10] Манојловом смрћу (1180), коначно ће престати зависност Босне од Царства. Ослободивши се свог суверена, она ће, у неку руку, почети да обитава као, колико-толико, самостална држава. За Византију су ови предели Балкана били заувек изгубљени. Од Србије није претила већа опасност. Млада српска држава и сама у ситуацији да се бори за опстанак, нашла се на истоку и као физичка препрека, а земље су биле повезане родбинским везама. Са те стране, опстанак Босне је био обезбеђен.

Међутим, убрзо ће се, у виду Мађарске, јавити нови претендент на босанску државу. Још у Кулиново време, Босна је, са мађарске стране, сматрана за terra regis Hungariae („земља краљевине Мађарске“). Мађарска је успела да поврати неке територије (Хрватска, Далмација, Срем – 1181.) изгубљене у рату са Византијом и тако учврсти свој положај локалног хегемона. И истина, зависност Босне се огледала у одређеним обавезама банова према мађарском краљу. Међутим, Кулин је само номинално признавао угарску врховну власт. Унутрашњу, а донекле и спољну политику, водио је самостално.[11] Догађаји из 1191. године, када је босанска бискупија издвојена из дубровачке јурисдикције и дата Сплиту, само су продубили анти-мађарска расположења у Босни.[12] До краја своје владавине, успео је некако да изглади односе са Угарском али младој босанској држави изазови на спољнополитичком плану тек су предстојали.

АУТОР: Немања Цвитковац

[1]  Ћоровић, Владимир, Босна и Херцеговина, Београд, 1925, 30- 31.

[2]  Равић, Ивана П., Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, докторска дисертација, одбрањена на Филозофском факултету Универзитета у Београду, 2013,126.

[3] Љетопис попа Дукљанина, Стара српска књижевност у 24 књиге, Београд, 1988.

[4] Прва повеља у којој је овај наставак истакнут је повеља Урбана III од 28. марта 1187. Његова повеља је, уствари, само потврда раније повеље из 1167. године којом је, истом дубровачком надбискупу, Трибуну, потврђена јурисдикција над „земљама Захумљем, Србијом, што је Босна, и Травунијом, и над дукљанским градовима Котором тј. Росама, Будвом, Баром, Улцињом, Скадром, Дривастом и Пулатом“. Наводећи исту формулацију, исто је потврдио и папа Климент III, 21. јуна 1188. Додатак „quod est Bosna“ је, према Ивани Равић, у вези са српско-дубровачким уговором од 27. септембра 1186. године и могао би се објаснити тиме да се дубровачка надбискупија истицањем тог наставка, у јурисдикционом смислу, ограничава на онај део некадашње Србије који је још од раније био под њеним надлештвом (Regnum Seruilie, односно Босна) и на тај начин одриче претензија на Србију Стефана Немање. Види: И. Равић, Црква, 129-131, 191-192.

[6] Исто, 126-127.

[7] Византијски извори за историју народа југославије, IV, обрадили Јованка Калић, Божидар Ферјанчић, Нинослава Радошевић-Максимовић, Београд, 1971, 28; Милош Благојевић, Српска државност у Средњем веку, Српска књижевна задруга, Београд, 2011, 136-137.

[8]  Ћирковић, Сима, Историја средњовековне босанске државе, Београд, 1964, 42.

[9] И. Равић, Црква, 131, 203.

[10] Од 1166. године, Босна ће се налазити у Манојловој титулатури. Заједно са Босном, под власт Византије потпале су још и Хрватска, Далмација и Срем. Дунав је последњи пут постао северна византијска граница. Исто, 43.

[11] О оваквој позицији Босне сведочи и трговачки уговор закључен са Дубровником, 29. августа, 1189. године, у којем Кулин даје трговачке повластице Дубровчанима. Уговор види у: Стојан Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, књ. 5, Српска краљевска академија, Београд, 1912, 134.

[12] Босанска бискупија је, од 1067. године била под дубровачком јурисдикцијом. Сплитски надбискуп, у ово време (1191.), био је Петар Угрин, Мађар, сматран за експонента мађарске политике.

http://www.plemenito.com/sr/crkvene-prilike-u-bosni-tokom-xi-i-xii-vijeka-/o142