Данас на Огњену Марију сјећамо се страдања ливањских Срба у геноциду НДХ

Подели:

,,Кад напуне кола (жртвама сурово мученим женама и дјецом убјеним испред школе у Челебићу-додала Редакција), возе према Барјаку. Тамо видим чекају други да истоварују и закопавају. Маркица Римац вози прва кола и све подврискује на коње и пјева као да вози шеницу са гувна…

Кад су довезли и у рупе бацили последње лешеве, она маса женског света која је непомично дотле стајала поред рупа и посматрала шта се чини, кидисала је да затрпава лешеве. При том се отуда чуо гласан смех и весели мушки и женски гласови као да се радило о жетви“.

На страни 29, аутор преноси свједочење Милана Радоје о томe шта затичу у ливањском крају војници војске Краљевине Југославије која се распала под ударом њемачких јединица и масовном деструкцијом изнутра. Све то преточено је кроз сусрет са једном женом.

Говори: војници, одакле идете?

 

Ми: из Далмације.

 

Она: Госпа вам дала, јесте ли видили усташе у Сињу?

 

Ми се погледасмо, ћутимо, то нам први пут чути шта је усташа.

 

Ми њој: женска главо, па о чему ти то говориш?

 

Па наш жупник кад је за њи купијо прилог увик нами говоријо: они ће нами донити слободу. (назначио ПЛ)

 

Ми: па који жупник?

 

Жена: па Госпа вас помогла, наш жупник Божо Шимлеша. Кажу да су дошли у Сињ.

Колико само историјских процеса има у тој реченици: ,, Па наш жупник кад је за њи купијо прилог увик нами говоријо: они ће нами донити слободу“, гдје аутор преносећи свједочење Милана Радоје, без помињања ових фамозних ријечи, као што су хрватско државно право, Анте Старчевић или римокатоличка црква осликава суштину. Ова реченица пише обимно дјело о индоктринацији римокатоликих маса системом идеја за који сви знамо како се презентовао и како се презентује. Схавтио је то и Милан Росић (стр. 76-77. ), приликом сазнања на њиви о окршају у Црном Лугу када његове комшије Хрвати усред радова на њиви окрену лист.

,, А да то више нису наше комшије већ крвници и љути непријатељи схватио сам још на њиви“.

Видимо то и на страни 45 : ,, нашег комшију Јозу Пашалића , који нам је саопштавао да су сада Хрвати доживели да добију своју дуго жељену хрватску државу и њеног ‘срећног господара Анту Павелића’ те да ће нам сада свима бити боље него што је било за време те ‘проклете српске Југославије’…“.

А како та идеологија налази плодно тло у масама и како се то рефлектује на живот у ратном реалном окружењу видимо само мало даље на страни 46:

,, Одмах након проглашења Павелићеве Ендехазије, наше комшије Хрвати су почели да нас избегавају. Одједном је престало свако дружење и стара пријатељства. Чак се ни чобани код стада више нису дружили и заједно играли. Чак су и најближе комшије почеле окретати главу и избегавати сваки разговор, а кад би ко од Срба упитао зашто је то тако, одговарали су да се боје усташа…“.

То плодно тло у већем дијелу народа који је своју интеграцију доживио тек у међуратној Југославији, можемо то рећи без обзира на опасност од упадања у сурову замку генерализације, видимо и у оној реченици која описује изузетке који потврђују правило за које преживјели свједок каже на страни 41:

,, Хрвате који у Србима нијесу видјели злотворе само зато што су Срби и што се крсте са три прста…“.

Дакле, они нису, али већина осталих комшија јесте. Има ли страшнијих, тако упечатљивих, звукова дехуманизације од дијела свједочења Душана Вујановића, човјека коме су заклали тек рођеног сина и који то посматра сакривен и прича на стр. 109:

,, Кад напуне кола (жртвама сурово мученим женама и дјецом убјеним испред школе у Челебићу-додао ПЛ), возе према Барјаку. Тамо видим чекају други да истоварују и закопавају. Маркица Римац вози прва кола и све подврискује на коње и пјева као да вози шеницу са гувна…“.

Ако сте мисли да нема потресније сазнања о непоштовању живота Срба од стране комшија Хрвата Ливњака, има на страни 121:

,, Кад су довезли и у рупе бацили последње лешеве, она маса женског света која је непомично дотле стајала поред рупа и посматрала шта се чини, кидисала је да затрпава лешеве. При том се отуда чуо гласан смех и весели мушки и женски гласови као да се радило о жетви“.

АУТОР: Предраг Лозо

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *