Суштина досадашњег разлагања о босан. јеретиштву. У досадашњијем одјељцима ове расправе о јеретиштву у Босни изнио сам, и према своме знању и сваћању оцијенио и пропратио све моменте спољашње стварне природе, свију околности и одношаја, што се могу довести у савез са истијем питањем. Унутарње околности тога питања, као н. пр. умно, морално и опће духовно стање дотичног нараштаја у Босни и његово духовно расположење и пријемљивост према настојању и раду богомилских јересеучитеља, — нијесам овде у обзир узео ни о томе расправљао, једно што у томе погледу, осим чистог нагађања, не бих имао никаковијех других података, а друго и за то што Босна није била колијевка исте јереси, као Маћедонија и Бугарска нити се она са истијех узрока појавила у њој, као у онијем земљама, па је с те стране довољно напоменути и уважити оне важне ријечи пок. др. Петрановица, што сам их навео у 2. примједби, бр. 28. стр. 425. А сад да означим резултате и закључке, који су према моме суђењу и увјерењу, пошљедица онијех околности, појава и одношаја, што су у овој расправи а у одјељку II. наведени и означени, молећи цијењене цитаоце, да овијем мојим закљуццима никако не алтерирају своје самостално суђење и увјерење. 1. Од покрштења Срба, па до XIV. вијека, Босна је била чисто православна земља, са словенском службом и писмом; сјеме, посијано благословеним радом св. солунске браће, уродило је тамо најбогатијим плодом. (Одјељак а; — даље: Петран. стр. 20.—24. у стр. 158.) 2. Римска је црква вазда тежнила, а нарочито послије значајног расцјепа у IX. вијеку да сав хришћански свијет приведе у своје крило, под своју управу. Настојање то особито је појачано словенским покретом, у истоме IX. вијеку, кад се ишло за тијем, да се уништи словенска служба и писмо, као преставница православија међу Словенима. Сва радња рим. цркве у Босни, што је само продужење онога настојања, што је оцртано радом спљетских сабора у IX., X. и XI. вијеку, и спљетске надбискупије до год. 1225. (Види одјељак а, за тијем: Петран. стр. 23. у 24., Клајић стр. 56., и у одјељку г. годину: 1203. и 1248). Угарска је држава тежила свом снагом својом, да као што је било са Хрватском г. 1102., исто тако задобије Босну и друге слов. земље на Балкану, — па тако настаје она значајна заједница интереса, која спаја ове двије католичке силе у чврст савез у погледу акција према Босни и даље. (Одјељак а, — Петр. стр. 111., — Клајић стр. 59., — одјељ. р. година: 1191., 1198., 1200., 1203., 1225., 1233., 1234., 1247., 1360., 1407., Клајић стр. 319.) 3. Овакове неоправдане тежње не могаху се постици редовним путем и истином; православије није било могуће обичним мисионарством привући римској цркви, а босанска држава није давала никакова повода мијешању у своје унутарње и државоправне спољашње одношаје. С тога је ваљало употребити сваковрсна изванредна срества: подизање и задобијање претендената и прозелита, — стварање сваковрсних заплета, — измишљање првашњих догађаја као оруђе у каснијим временима, — вјерске крсташке војне, — и т. д. — а понајвише обједивање јеретиштвом, да се за акцију задобије западни свијет, а такав поступак оправда пред Србијом, и Византијом. Поклич на јеретичке страхоте у Босни бијаше само фирма и излика, под којом се изводише оне тежње; па све да и није било тијех страхота, ваљало их је створити. (Види у одјељ. а, за тим у одј. г. годину: 1191., лли;., 1199., 1200., 1201., 1203., 1233., 1248., 1222., у Захумљу, 1330.—1338., 1368., 1431., 1443., 1449. и 1450 и у Босни и у Херцеговини; — Генадије: „Источник“ 1891. стр. 135.) 4. Западни су подаци скроз непоуздани, већином управо неистинити. Они су пуни сваковрсних противности и несугласица, празнина и сувшиака, па једни друге побијају и искључују. Њихова је основа у пријавама и извјештајима појединих претендената, који ради постигнућа себичних и гадних циљева, служаху као оруђе Рима и Угарске,,— и католичког клира по Угарској и Хрватској, нарочито спљетске и калочке надбискупије, које су хтјеле по што по то подложити Босну својој духовној управи и учинити је католичком; ти циљеви могаху се постићи само путем обједивања јеретиштвом, и указивања на његове страхоте. Нечисте тежње створиле су конфузне производе, јер се правда и истина лако не прикривају, — а неистинити, или у најмању руку претјерани извјештаји поменутијех лица, и папских легата, нијесу могли бити поводом бољијем посланицама и наређењима ни самијех рим. папа. Већина дот. списа, — нарочито извјештаји и пријаве, — фалзификат су каснијег доба, којим су се хтјеле постићи разне неоправдане тежње и у другој боји преставити прошли догађаји. (Види одјељак в 1, и у одјељку г. примједбе години 1191.—1196., 1199., 1200., 1201., 1202., 1248., (ово најважније!) 1291., 1299., примј. 4., 1336., 1338. 1339. 1431., 1432., 1446., 1449., 1461. примј. 2., 1449. и 1450. у Херцеговини). 5. До сад објављени босански споменици не говоре ништа о јеретиштву у Босни, а србијански подаци, нарочито они српске цркве, такође потпуно шуте о истој ствари; само два споменика указују на јеретиштво у дот. крајевима бос. државе (Усора, Сребреница), али је и њихов садржај мутан и врло непоуздан. Тиме се најбоље доказује непоузданост зап. списа у погледу снаге и распрострањености богомилства у Босни, јер би иначе било у обиљу босан. списа и доста података српске цркве о тој ствари. (Одјељак б 1., увод и спис под 1. и 3.) 6. У дубровачкијем списима нема спомена о јеретиштву у Босни, нити у архивима икакова домаћег босанског или србијанског, православног или јеретичког податка, у томе питању, — што је Доказ: да је Богомилство у Босни било сасвим немоћно и незнатно. Ријеч „Патарени“ у дубровачким званицним списима, означује једино босанска духовна лица, хијерархију, и нема никакова јеретичког значења, већ је прост превод српског православног назива „отац“, „оци“. По томе није умјесна ни оправдана употреба ријечи „патарени“, као опца ознака бос. јеретика…
Текст преузет са адресе: http://www.infobiro.ba/article/661238
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.