Душан Марић из воијничких дана
Била је зима, после које ће у Босни избити рат. Напољу је почео велики кијамет. Бура је кроз Просјек наносила таласе мећаве, ковитлала је по путу и правила сметове. Кроз прозор стана на спрату сеоске амбуланте у Новом Селу, у којем се налазила моја „база“, у појединим тренуцима једва се назирала двадесетак метара удаљена зграда основне школе.
Један од оних дана када је најбоље седети код куће, „главу напоље не промаљати“. А ја сам морао у Купрес.
Обукао сам се и кренуо, уверен да је пут проходан, јер снег је почео да пада тек пре сат времена.
Уз мало муке на заравни изнад Крченика, испод Мрђеноваца и на брдима преко пута Секе, прошао сам Благај, Каране, Растичево и Сухову….
Километар после Сухове, када сам прошао последњу кривину (на којој ће ВРС у новембру 1994. након повлачења из Купреса запосести нови положај и ископати ровове, који се и данас виде ) и избио на брда северно од Злосела, наишао сам на колону од три аутомобила, заглављена у кијамету.
Око њих су путници лопатама рашчишћавали снег. Све Хрвати.
Ја сам се заглавио двадесетак метара пре њих.
Покушао сам да пођем у рикверц, али није ишло. Голф, који је иначе „низак“ аутомобил, је био потпуно „насео“ на снег. Лопату нисам имао.
С времена на време Хрвати су бацали погледе у мом правцу и нешто међу собом разговарали.
Осећао сам се нелагодно. Нисам сумњао да су ме препознали. Ако мене и нису, бели голф са београдским таблицама и налепницом „Телевизија ЈУТЕЛ“, сигурно јесу.
Под левом мишком сам имао напуњен пиштољ, у касети аутомат „шкорпион“ и бомбу, али…
Моје „ванспортске“ активности су одавно биле познате свима у Купресу. И Србима и Хрватима.
Већ сам избегао два, очигледно испланирана, налета камионом на мој аутомобил. Један у Ливну, када сам заједно са Драганом Топаловићем изгуран са пута, уз знатна оштећења на аутомобилу. Други пут на Машету, надомак Растичева, када сам, да би избегао директан налет камиона за чијим воланом се налазио младић који се раније хвалио да ће ме средити, морао да слетим с пута.
Захваљујући Анђелку Дувњаку Учи срећно сам пребродио једну ноћну заседу у центру Злосела, када су ме Хрвати блокирали са три аутомобила.
После мало више попијеног алкохола, група младића из Дувна и Купреса, која се возикала у белом голфу томиславградске регистрације, се поверила Милану Милишићу из Брда, конобару у једном „српском“ кафићу (убијен је првих дана рата), да су добили задатак да ме ликвидирају или да ми ауто дигну у ваздух.
Често, кад сам се ноћу враћао из Купреса, имао сам пратњу у једном или два аутомобила. Два пута се то претворило у сумануту јурњаву по уском магистралном путу…а једном се завршило и пуцњавом.
Два пута ми је једна честита девојка Хрватица, кћерка високог функционера ХДЗ, са којом сам неколико година раније кратко време ашиковао, пресрећући ме на улици, видно уплашена за моју безбедност, преносила очеву поруку да те ноћи не крећем за Благај, јер он има информацију да бих могао да будем сачекан у заседи и нападнут.
У једној врло незгодној ситуацији, заштитила ме је моја тадашња девојка муслиманка, са којом сам био у тајној вези. Иако јој је отац, којем је неко пренео да нас је видео у Бугојну, запретио да ће је убити ако само чује да се виђа самном, јер сам „четник, којег је послао Слободан Милошевић“, ризиковала је и сакрила ме у њиховом стану.
Док су Хрвати рашчишћавали снег, ја сам размишљао шта да радим.
Проценио сам да ми ланци, без рашчишћавања снега набијеног испод аутомобила, не могу помоћи. И да је најпаметније да сачекам да Хрвати прокрче пут, па да приђем и замолим их за једну лопату.
А ако не могнем даље, да узмем ствари из аутомобила и пешке кренем према Благају.
После десетак минута, њихови аутомобили су били „ослобођени“. Изгурали су их из снега. И стали. Њих тројица су кренула према мени.
Међу њима сам препознао Звонка Куну из Растичева.
Заједно смо ишли у основну школу у Новом Селу, био је годину дана старији од мене. Био је добар дриблер, један од најбољих фудбалера у целој школи.
Ја сам за свој разред играо центархалфа, он за свој нападача, па смо често имали жестоке дуеле.
Након што су се овлаш поздравили самном, један од њих, нисам га познавао, је предложио да уђем у аутомобил, да покушају да ме изгурају. Није ишло. Ни макац.
Звонко ми је пришао и упитао да ли имам ланце.
-Имам.
Тек кад сам одговорио, сетио сам се да у гепеку имам аутоматску пушку.
Али назад се није могло. Брзо сам изашао из аутомобила, са намером да ја отворим гепек и извадим ланце.
Звонко је био бржи. Отворио је гепек и – угледао оружје.
Није ми било свеједно. Сигурно се то видело и на мом лицу.
Погледао ме и тапшући ме по рамену рекао: „Школски, не брини. Ако треба, пренећемо и тебе и ауто, али нећемо те овде оставити“.
Звонко и ја смо набацивали ланце, друга двојица Хрвата су лопатама чистила снег испод аутомобила.
После десетак минута, ауто је кренуо.
Стигао сам у Купрес.
Убрзо је почео рат и страдање.Често сам размишљао о Звонку. После рата сам чуо да је погинуо. И, сећајући се школских дана и његовог геста у мећави, неколико пута у цркви запалио свећу за покој његове душе.
Вечерас сам од Нове Трифуновића, мог заменика у извиђачко-диверзантској чети 7. купрешке бригаде ВРС, сазнао да је Звонко жив. Погинуо је један други несрећник из Злосела, са тим именом и презименом.
https://www.facebook.com/dusan.maric.77/posts/1408961225893083
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.