СЛИКАР БРАНКО РАДУЛОВИЋ (1885–1915)

branko_radulovic.png
Подели:

Аутор: Данка Дамјановић

vlaho13

Одавно уснула усмена сјећања и ри-јетки писани извори, уз то не увијек и поуздани, намијенили су Бранку Радуловићу, јед-ном од првих српских модерних сликара с почетка двадесетог вијека, заборав у истори-ји наше ликовне културе. За такву историју Бранко Радуловић није гајио, његовао своју слику. Он је био историја, свједок једног вре-мена. Његово дјело актуелно је и данас као и 1907. у Сарајеву, у вријеме његове прве изло-жбе, или крајем прве и почетком друге деце-није прошлог вијека, када је у успону, као и 1915. године, када се угасио и завјештао нам себе сликом и кроз слику. Вријеме у којем јесмо учинило нас је осјетљивим занашег сликара и његово дјело и препознало нас жељне давне намјере да он још једном, на овакав начин, оживи.
За разлику од сличних, мостарска трговачка породица Радуловић допу-шта својим синовима, Владимиру, Ристи и Бранку да сигуран занат замијене умјетничким занимањем.
Најмлађег Бранка, рођеног 26. маја 1885. у Мостару, мајка Ана прва и једина подржава у његовим раним сликарским покушајима и затим га упућује на своје блиске рођаке, Јову Јелића, првог Бранковог учитеља виолине, од које се он до краја живота неће одвајати, а у мостарском “Народу“ ће писати о класичној музици и Манојла Јелића, сценографа и барјактара Шантићевог пјевачког друштва “Гусле“, који га уводи у ово друштво.
Основну школу и прве разреде гимназије Бранко завршава у Моста-ру, а затим, из породичних разлога, отац га упућује у београдску гимна-зију. Са осамнаест година живота Бранко је био, свакако, сасвим млад човјек. Био је, међутим, већ форми-ран у својој потреби и јасној намјери да се посвети сликарској умјетности. У некој од честих шетњи престонич-ким улицама, у дорћолској Капетан Мишиној, на броју 13, Бранко препо-знаје свој умјетнички дом. Убрзо он напушта гимназију и септембра (9) 1903. обрео се у Српској цртачкој и сликарској школи Ристе (1873–1918) и Бете Вукановић (1872–1972). Овакав Радуловићев избор никако није случајан пошто је она, како стоји у Извештају Српске цртачке и сликарске школе у Бео-граду за 1902/1903. годину, штампаном у Београду 1903. као посебна брошура, “на првом месту, била припремна школа за стране сликарске академије“. По-ред редовних поука у мушком одјељењу, које води Риста Радуловић, Бранко Радуловић не изоставља ни часове код сликарке Бете Вукановић, која га упућује у тајне сликања на свили, о чему свједоче двије мале, до данас сачуване лирске мртве природе из 1903. Уз ове, Бранко Радуловић исте године, на ака-демски начин професора Вукановића, ради “Портрет Анђе Голубовић“.
Затвореном, загаситом, смеђом, са окер призвуком бојеном позадином, сликар настоји да нагласи први план, у који је смјештена сједећа фигура стари-је даме, с уочљиво вјерним пропорцијама фигуре. Свјетлост, усмјерена на лице портретисане, говори о тежњи за што тачнијим и вјернијим физичким представљањем лика. Богата одјећа ове даме сликана је редукованим тоновима смеђе и зелене, а акценти свијетлог окера на крзненом первазу њеног огртача, уносе у слику другачији звук.
За разлику од овог, каснији Радуловићеви портрети, најчешће чланова његове породице и пријатеља – оца Ђорђе, Лепе Јелић-Комљеновић (1907), доктора Јове Бокоњића (1908), доктора Војислава Кецмановића – поред измије-њеног сликаревог рукописа, они су и мале психолошке студије и интимне слике. Кроз наочале свог креативног Бранко је проникао у психологију ових ликова, постао саучесник у њиховом животу и, поред физичке сличности, на повр-шину подлоге изнио и њихову душевну суштину.
Диплома Вукановићеве школе, од 24. фебруара 1905. године5, била је препорука за наставак студија на академији ликовних умјетности у некој од он-дашњих европских умјетничких метропола. Боравак, бављење на страни, у Прагу, тражи и значајнију материјалну подршку. Обећана скромна очева помоћ била би недовољна и Бранко се обраћа “Просвјети“, Културно-просвјетном друштву Срба у Босни и Херцеговини. Код куће, за вријеме ферија, умјесто припрема за упис на Академију ликовних умјетности у Прагу, Бранко је оба-везан, како се наводи у мостарском “Народу“, да, пошто је добио и пошто ће да користи стипендију “Просвјете“, то врати “мисијама у народ“. Алекса Шантић, предсједник и хоровођа друштва “Гусле“, поучава Бранка у дириговању и пос-лије само двадесетак дана Бранко се нашао на челу ђачког хора Друштва, чији чланови пјевају, глуме и рецитују по Херцеговини.
Овако забављен Бранко је закаснио са уписом на прашку Академију ли-ковних умјетности. Па ипак, у јесен те 1905. нашао се у Прагу.
Уписује се у Приватну сликарску школу професора Карела Рајзнера (Reisner, 1868-1913), која важи за неку врсту припремног курса за упис на Академију ликовних умјетности.
Ферије 1906. године, као и обично, Бранко проводи у Мостару, сав у припреми за упис на Академију. Али, Бранко никако није могао да одоли, по-нијела су га дешавања у увијек бунтовној Херцеговини. Са друговима учествује у организацији првог штрајка дуванских радника у Мостару. Пред поли-цијом се склањају се Кифино Село, воде дуге разговоре, заокупљени идејом, начином како да се земља ослободи од окупатора.
С јесени је Бранко Радуловић примљен на Академију ликовних умјетности у Прагу и то одмах у њено друго годиште. У класи професора Влахе Буковца (1855–1922) затиче, нешто раније пристигле, 1904. године, двојицу на-ших сликара, Перу Поповића (1881–1941) и Тодора Швракића (1882–1931), којег познаје још из година учења код Вукановића у Београду. Радуловић, једнако као Поповић и Швракић, одмах преузима, усваја професоров поентилистички манир и врло рано он овако слика “Портрет бискупа“. Форма је ријешена у складу са академским принципима, цртежом, а затим је површина слике премрежена комбиновањем дужих и краћих смеђих, зелених, црвених и бијелих поентилистичких запета. Само је, смеђе-окер бојена, позадина другачије, слободније рађена, слободним потезом четке.
На обалама Влтаве Бранко Радуловић све чешће води дуге дијалоге са собом – сјећа се зелено-модрих вода завичајне Неретве, њених бијелих камених обала, зелених брежуљака Мостара, моћних чемпреса, који су се винули високо и који као да би собом да оплоде пеј-заж неба. Све ово обасјано је прегрштима свјетла Радуловићевог Југа, које се полако прелијева на његову слику. А када наш сликар 1907. у Прагу види изложбу француских импресиониста и постимпресиониста, у којима препознаје своје “сликарско братство“, од тада настоји да им се и физички приближи.
Радуловићево “Предвечерје у Мостару“ из те го-дине, у начину је поентилистичка слика, али он форму не описује, он је прати слободним потезом или потезима плаве, зелене, окера и наранџасте. Слика се, заједно са још двадесетак Раду-ловићевих радова, нашла на изложби 1907. у Српској школи у Сарајеву. У организацији друштва “Просвјета“, тројица њених стипендиста, Перо Поповић, Тодор Швракић и Бранко Радуловић, овом изложбом хтјели су да покажу до тада научено и да апсолвирају студије код професора Буковца. Изложба није значајније подржана у јавности, осим у штампи, највише у мостарском “Народу“, којег уређује Бранков брат Ристо, и “Српској ријечи“, која доноси, уз неко-лико најава изложбе, и краће осврте, а чији се аутори слажу у једном – да се може већ на први поглед опазити да су они ученици Влахе Буковца и “да раде у његовој манири“. Требало је да протекну године, деценије да ова изложба стекне своје мјесто у нашој ликовној историји, позицију и значај који носи – прве изложбе домаћих школованих сликара код нас.
По повратку у Праг, Поповић, Швракић и Радуловић настављају школовање у Специјалној школи Академије код професора Франтишека Женишека (1849–1916). Они се ту и разилазе, сваки од њих тражи и гради властиту пое-тику. Слика Бранка Радуловића се убрзано мијења, иако је још склон поенти-листичком начину рјешавања слике (“Дјевојка с књигом“, 1908)
Бранко се све чешће окреће природи, пејзажу који значајно расвјетљава.
Бранко Радуловић постаје све личнији. А када се ослободи скучених школских атељеа и стекне диплому, јула 1910. године, он све дубље рује по свом богатом менталном пејзажу који му нуди даље, другачији начин од свих оних ранијих – његова слика је сада пленеристичка. Он осјећа да је његовој слици неопходна и другачија, богатија средина, која ће више моћи да му пружи. Неколике молбе за стипендију, која би му омогућила одлазак и наставак студија у Паризу, а које он упућује Земаљској влади, остају неудовољене и Бранко живи на релацији Мостар–Сарајево–Беч–Праг.
Све чешће он погледа кроз прозор (“Поглед кроз прозор“) и затим га раскриљује да би срео дјевојку, младу жену “У шетњи“. На слици доминира бичасто на-несена расвијетљена жута, која се разлива њеном површином и само нешто чвршћа форма растиња и фигуре са сунцобраном, сликане акордом црвене, ружичасте и плаве, донекле подсјећајући на Радуловићев ранији начин. На овакав, пленеристички начин, сли-кано је и неколика мотива из Прага (“Праш-ки мотив“ и “Мотив из Прага“).
Бранко Радуловић је могао да постане мондени сликар, портретиста савремене буржоазије, али се ослободио тог искушења, из-бјегао му је јер је научио, схватио да, прије свега, треба да служи, да слуша интимне за-хтјеве властите душе. А она га води у Париз, гдје се обогаћује новим искус-твима.
Сусрет и познанство са сликаром Лазаром Дрљачом (1883–1970) 1911. у Бечу пресудни су за Радуловићев одлазак у Париз. На Дрљачин позив, матери-јално подржан највјероватније од Дрљачиног мецене инжењера Јована Ђурића из аустријског Лиенца, Радуловић стиже у Париз почетком 1912. Двојица на-ших сликара дијеле стан и атеље на адреси: Paris V – rue Descartes 11. Дрљача га упућује, заједно сликају копије слика старих мајстора у Лувру – Дрљача Тицијана и Леонарда, Радуловић Рембранта. Радуловићева “Ложа“ из 1912. на трагу је рембрантовског начина сликања, рјешавања проблема или односа свјетла и таме.
А онда, у октобру 1912. године, на први знак, звук трубе, Бранко Радуловић јавно признаје оно што годинама носи и дијели са блискима – браћом Владимиром и Ристом, Шантићем, Дучићем, двојицом Жерајића, Рундом, Вукановићима, Пером Поповићем, Швракићем – патриотизам, искрену љубав за Отаџбину. Опремљен пером, четкицама, бојама и подлогама, најчешће картонским, Бранко Радуловић одлази у балканске ратове. Мале серије његових слика, назване “Вуча топова“ и “Ноћни логор“, представљају сликареве ратне приче о страдањима, патњама, побједама – свему ономе што рат собом носи. Иако ратне, ове Радуловићеве слике није осјенила мрачна атмосфера. Оне су прије симфонија свијетлих потеза, сливених у планински процјеп којим тече колона објеката и фигура, датих тек у назнакама.
С прољећа 1913. Бранко је у Мостару. Отисне се и до Цавтата, стигне и до Дубровника, највише се задржава у Невесињу. Високи херцеговачки љетни бескрај покреће Бранкову руку и он слика “Мотив из Невесиња“, “Шарића џамију у Мостару“, “Алеју“, своју нову слику, којом је још значајније загос-подарила свјетлост.
По повратку у Париз, у јесен те године, Радуловић се поново упућује у Лувр. Сада он тамо “среће“ Дегаове ба-лерине, које ће му послужити за даље студије свјетлости, али и Реноарове студије нагог женског тијела, које Бранко Радуловић доживљава као не-ку врсту предлошка за слику “Лежећи женски акт“, рађену 1913. године, а која се, не само у његовом него и у укуп-ном српском импресионистичком сли-карском опусу, означава као капитална. На начин импресионисте, ова невели-ка композиција (димензија 81,8 x 47,2 цм) ријешена је постављеним, једним наспрам других, тачкама и кратким потезима комплементарних, хладних и топ-лих тонова жуте и љубичасте, црвене и зелене и плаве и наранџасте, што њен садржај претвара у визуелну импресију или угођај.
Августа 1914. зачули су се звукови, исти они које Бранко слуша, чује 1912. године. Иако то не слути, његов одлазак у Први свјетски рат истовремено је и његов опроштај са Паризом. И не само са Паризом. Бранко се заувијек опрашта и од Мостара, Београда, Прага… Зуставља се у Скопљу. У Команди ди-визије српске војске повјерени су му административни послови.
Већ у зиму те године јављају се први знаци болести, а крајем 1915. године, иако његова рука и даље тражи облике, свјетлост, Бранков живот истиче лагано. Неког дана, с краја те године, приликом повлачења српске војске, Бран-ко Радуловић, изнурен болешћу, застаје.
Прерани одлазак сликара Бранка Радуловића представља необично ос-јетљив тренутак за наше сликарство, умјетност времена у којем он живи и ства-ра, али и цијелог једног вијека, двадесетог, којем је он у нашим оквирима, сва-како, један од значајнијих биљега. Па ипак, дозволило се да Радуловићевих тридесет животних и десетак креативних година, свакако довољних за другачије, преотме заборав. А онда, хтјело се да се истраје на припремама и реализа-цији прве самосталне изложбе нашег сликара прошле јесени у Владичанском двору у Мостару и недавном дефинисању дугометражног документарног фил-ма “Праг и српски сликари“, који сликара Радуловића смјешта у историју која памти Аралицу, Бијелића, Коњовића, Радовића, Перу Поповића, Швракића, Хакмана.
Томе се завјештава и ова ријеч.

(Текст преузет из „Гласника Удружења архивских радника Републике Српске“ бр 6, стр 163 – 169)

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top