Аутор: Ђорђе Микић
Војислав Шола је рођен и одрастао у оној оригиналној мостарској средини која, уза све врлине, није без многобројних предрасуда и не одвише похвалних оригиналности. Рано се ослободио особина својствених родном месту, па се под утицајем цивилизације подигао до савременог европског национализма. Та црта у карактеру Војислава Шоле веома је важна, јер су у то доба били ретки људи европских погледа. Било је много оних који су енергични, родољубиви, предани, али им је недостајао поглед на свет какав је тада владао у интелектуалној елити европских културних народа. Не значи то да Шола није ценио ваљане особине српског народа у БиХ, али је био Европљанин, не само по форми, него и мишљењу. И већ на први поглед одавао је утисак фина, углађена човека – западњака.
Учио је познату трговачку школу у Љубљани. Образовање је од њега створило практичног радника. Мада је стремио остварењу високих циљева, није из вида испуштао оно што се пружа и што се може постићи. На тај начин је дошао до увјерења како је привредни рад главни узрок народног напретка. Био је веома спреман човек – осим српског, говорио је немачки и италијански језик. Био је ослобођен ситних животних брига. Надгледајући своје имање, слободно време је проводио у раду за општенародно добро. Волео је да чита, посебно новине и дела политичког, историјског и привредног садржаја. Мада га белетристика није много интересовала, показивао је занимање за нову српску књижевност. Ипак, у његовом животу најважнији елемент је била политика и све у вези са њом.
Као такав у прво време се највише истицао међу Србима у БиХ, који су имали видно учешће у јавном животу и борби за ослобођење. Био је један од најречитијих поборника и представника народних тежњи. Међу првима је почео да буди уснуле духове народа, националну свест, и припрема нови нараштај за акцију ослобађања од свемоћног Калаја и његове политике однарођивања и аустроугарско-германског искорака на Балкан, којим је највише угружен био српски народ.
У родољубивом одушевљењу и раду на народној њиви, двадесетогодишњи Шола се од 1882. године ангажује у Херцеговачком устанку. Као члан Црквеношколске општине у Мостару, заједно с осталим, због родољубивог рада поднио је многе незгоде – па чак и стигао у затвор. Помилован је као малолетан. Све то није му сломило вољу и карактер, већ је очеличило тог младог општинара, који је у то време већ био и отац.
Окупациона власт га је 1895. године обележила као сумњивог, али је ипак и уз њену сагласност 1888. први пут изабран у Одбор Црквеношколске општине, у чијем саставу је било доста њему сличних – компровитованих и сумњивих. Ангажовао се у стицању права да општина учествује у избору свештеника, а 1890. године се супротставио осмомесечном чекању и надметању кандидата Бућина. У марту те године с Ристом Иванишевићем иде Калају у Беч и цару у Будимпешту. Њихов захтјев је упућен Земаљској влади, која га је одбила и у Мостару завела полицијске мере.
Пет година касније (1895) Војислав Шола долази на чело новоизабране Црквеношколске општине. У то време је сматран умереним, пошто је давао помирљиве изјаве, због чега је мостарска чаршија оптужила за оклевање. Један владини извештач, описујући тринаест чланова те општине, Шолу види као припадника мостарске трговачке чаршије, великог земопосљедника, општинског већника, председника филијале босанскохерцеговачке националне банке и припадника народне партије домаћег становништва. И поред истицања лојалности, локална власт га сматра противником, пошто је био у вези са емигрантским круговима у Београду. Чак су открили и то да га је извесни Судар (пушкар) звао да присуствује приредби радничког друштва у Београду.
Исте 1895. године, Војислав Шола предводио је делегацију која је у Бечу покушала да посредује код избора свештеника. Калај је у тој њиховој тежњи видео тежњу ка аутономији, стварање државе у држави. Ипак, дозволио је да се 12. децембра те године у Мостару отвори Виша девојачка школа, у какву је Шолина кћерка већ била уписана у Београду.
На спор око избора свештеника надовезао се сукоб Црквеношколске општине са митрополитом Серафимом Петровићем. Да би их измирио, у Мостар стиже барон Бенко. Централно место у спорним питањима тада је заузима имање манастира Житомислића, којим је управљала Црквеношколска општина, што барон оцењује као узурпацију.
Почетак 1896. године је и почетак великих сукоба и великог народног покрета. Црквеношколска општина није имала права да бира свештенике и учитеље, па је Војислав Шола од среског начелника затражио одобрење за одлазак депутације у Беч и Цариград – патријарху. Одобрење дуго није стизало, чекање се отегло и ЦШО 22. новембра исте године бира депутацију са Шолом на челу и шаље је цару у Беч. Истовремено и независно, из неких других црквеношколских општина у Босни на исти пут креће депутација с Глигоријевићем Јефтановићем на челу. Наиме, било је то време у којем су народни прваци схватили да националну политику треба да воде једино под маском црквенопросветних и културних захтева и потреба, али у лојалној форми, јер је Калајев режим ускраћивао и онемогућавао сваку националну политичку акцију. Ипак, православни Срби су удахнули искру отпора у народу, показали необичну упорност и кураж, па је и сам Калај застао, свестан да мора да им поклони озбиљну пажњу. Исти тај покрет је подстакао и муслимане, наводећи их да се прену из мртвила и учмалости и паралелно са Србима укључе у борбу за властиту верску и културну аутономију. Калајевштина (њена бошњачка политика) је ударила чак и на верске светиње, јер је велику препреку остваривању својих планова видела у православљу. Да би цркву и школу подвргла свом утицају, у црквеношколске општине уводи и полицијске комесаре. Народ престаје да долази у цркву којом руководе жандари, па у њој ни дјецу не крштава.
Војислав Шола је био свестан и многих других проблема, међу којим су се посебно истицали решавање аграрног питања, самоуправе, језика, писма и домаћег становништва у управи.
Када је Калај Шолиној депутацији у Бечу понудио пријем, а Јефтановићеву одбио, обе су одлучиле да се састану с Ђорђем Симићем, српским послаником у Бечу, који им је саветовао да прихвате само колективну аудијенцију. Повратак депутације у Мостар је донео хапшење неких од њених чланова. То није заплашило Војислава Шолу, него наставља борбу и уочи божићних празника наређује учитељима Православне школе да у празничне дане не иду код митропилита Серафима. Љут, митрополит тражи да се Шола судски гони. Власт његове поступке квалификује као терористичке у политичке сврхе. Он се, пак, не предаје. Када је митрополит за мостарског пароха именовао свештеника Теодора Говедарицу, негодовали су и Шола и грађани Мостара.
Због понашања и нарочитог држања у борби за црквеношколску аутономију, Војислав Шола је одувијек сматран једним од најугледнијих грађана. Био је представник највеће и начувеније херцеговачке црквеношколске општине, а његова способност и присталост стављала га је у сам врх босанских првака у централнопросвјетном покрету, раме уз раме с најумнијима од њих – Глигоријем Јефтановићем.
пошто су у фебруару 1897. године распуштене мостарска и сарајевска црквеношколска општина, Шола и Јефтановић поново с делегацијом иду у Беч, да би 31. марта поднели Други царски мемурансум. Цар их је примио, али повољног резултата није било. Из Беча одлазе у Праг, да би ступили у контакт са чешким опозиционим политичарима. По повратку у Мостар, мада се нису вратили с повољним вестима, Шола и Владимир Радовић су свечано дочекани. Нису ни помишљали да промене курс, иако им је претила озбиљна опасност. Евентуалне посљедице су биле несагледиве, те је за наставак рада требало пуно одважности, хладне разборитости, јуначког самопрегора и одолевања искушењима. Све те врлине су облино красиле Војислава Шолу. Решавање црквенопросветног зависило је од заједничког рада угледника који су живели на различитим местима , па је постојала потреба за честа путовања до Сарајева, Беча или Цариграда. Шола није жалио ни труда ни новца, а знао је и месецима да избива из куће.
Власти су Шолу сматрале неподобним, али он на то није обраћао пажњу. Дао је иницијативу за сазивање Скупштине Црквеношколске општине, којој би присуствовало између четрдесет и педесет чланова, али није добио одобрење. Због тога је окружни предстојник предложио да се Шола и Владимир Радовић ставе у политички затвор. Митрополит Серафим, по добијеном одобрењу, 7.марта 1898. сазива Изборну скуштину Црквеношколске општине у Мостару. Војислав Шола јој присуствује, а већину осталих су чиниле његове присталице. Успротивио се присуству владиног комесара, још једном затражио да се добије потпуна црквена аутонимија , те напустио скуп. За њим су кренули и остали. О догађају је известио Јефтановића у Сарајеву, гдје се 22. марта 1898, на састанку представника неколиких црквеношколских општина, одлучило да депутација, предвођена Шолом и Јефтановићем, одмах крене у Беч. Ако од жалбе цару не буде ништа, требало би одмах да се отпутује патријарху у Цариград. До пријема код цара није дошло.
У исто време у Новом Саду су стручњаци, предвођени Емилом Гаврилом, радили на Статуту устава црквеношколске самоуправе Српске православне цркве у Босни и Херцеговини. Шола је био у делегацији која је тим послом боравила у Сремским Карловцима, а већ 7. јула је у четверочланој депутацији стигао у Беч да нацрт Устава преда Калају. Потом с Јефтановићем и још неким угледницима путује у Цариград, гдје их добро прима Синод Патријаршије. Иапк, захтјевају дораду Устава. Како у Цариграду није остварен успех, 1899. године прваци покрета за црквеношколску аутономију се одлучују на преговорое са митрополитима, пре свега сарајевским – Николом Мандићем. Преговарачку тројку чинили су Григорије Јефтановић, Војислав Шола и Коста Кујунџић из Ливна.
Први састанак с митрополитом није успео. Власти тада сазивају 59 представника најважнијих црквеношколских општина на скуп 19. децембра 1899. Шола на њему образлаже Јефтановићев статут, што Апел оцјењује као опструкцију влади и хијерархији.
По сазнању да се тајно припрема оснивање четврте босанскохерцеговачке митрополије – Бањалучко-бихаћке и Вишег духовног суда, опозициона тројка упућује представке цару. У новенбру 1900. Шола и Јефтановић у Будимпешти одржавају састанак с муслиманксом опозицијом. Влада у том састанку и сарадњи двеју страна у вероисповестној аутономији види крајњи циљ – политичку аутономију Босне и Херцеговине. Преговоре зауставља турска власт из Цариграда.
У новембру 1900. у Сарајеву се преговарало с властима. Неуспелом покушају српских првака да се дође до решења црквеношколског питања присуствовао је и сам Калај. Успех није доживио ни Трећи меморандум, који је српска опозициона делегација предала цару на пријему одржаном 30. маја 1901. године. Четврти царски мемурандум, предат 5. јуна 1902. године, садржавао је 11 шолиних тачака. Њиховом формулисању је претходио тајни састанак секцион-шефа Босанског бироа Хоровица са Војиславом Шолом у Дубровнику фебруара 1902. године. Сусрет је одржан с Калајевим знањем и у његовој режији. Шолиних 11 тачака, које су представљале захтеве опозиције, а биле корак ближе од раније формулисаних Јефтановићевих, Хоровиц је оценио као етапу на путу, који се сигурно неће превалити без разноврсних потешкоћа и изненађења. Сматрао је да Шолине тачке могу да представљају добру базу за утврђивање владиног становишта о начелним питањима верскопросветне управе. Оцене Земаљске владе нису ишле баш до тога, али је у Шолиним тачкама видела изразе попуштања опозиције. Јефтановић и Шола су поново ишли у Цариград и били су добро припремљени, али ни тај пут нису добили опипљиву подршку.
Вишегодишња настојања су српску опозицију исцрпла, преморила и истрошила, те је почетком априла 1903. године, на предлог Пере Шантића, у Сарајеву одржана конференција на којој је прихваћено да основу за даљне преговоре треба да представља статут који је израдио митрополит Мандић. Он се на том послу ангажовао заједно са вођама опозиције, што му је Влада замерила. Текст модификоване уредбе је 13. јула 1905. усвојио Синод у Цариграду. Цар ју је санкционисао 13. августа, а проглашена је на царски рођендан – 18. августа исте године – као Уредба о аутономији. Успех је био половичан, јер се одустало од многих захтева на којима је Шола инсистирао. После тога он први пут исказује незадовољство држањем омладине која није била способна да гла следи.
Колико је Војислав Шола био величанствен пример родољубља и пожртвовања најбоље може да покаже једноставна рачуница: од девет година борбе читаве три је провео далеко од куће, породице и познаника и то све на властити рачун. Ни крсно име ни други велики празници нису га могли натерати да прекине боравак у туђини, ако је то од њега захтевала народна ствар.
Војислав Шола, уз Глигорија Јефтановића, био је најпознатија личност свог доба у Босни и Херцеговини. Популарност није стекао демагошким средствима и празним декламацијама и радом у црквеношколском покрету. Његова кућа у Мостару била је отворена сваком Србину који је тражио савет, потпору или утеху. Свакога би саслушавао и свако би од њега одлазио задовољан и умирен . Често је решавао сасвим приватне послове и спорове, па су се Херцеговци њему често обраћали за упуства. Доћивљавали су га као институцију – као програм за Србе у Херцеговини – јер програма те врсте није могло да буде. Шола је знао шта му је циљ и све оно што је следио обухватала је фраза: радити у корист народа српског. Земља у којој је почео да дјелује била је без политичког живота, без збора и договора – сва политичка и народна питања решавана су на ћепенцима. Водећи народ у црквенопросветном покрету, Шола и његови сапутници, мало-помало, отварају и друга поља. Народ у сваком питању и послу тражи вођу, а он је то био.
Упоредо са црквенопросветним покретом, Шола и његови сарадници се труде да народ економски и културно подигну. Увиђао је да уз цркву голему важност има и просвета. Високо је ценио друштво „Просвјета“ основано 1902. године. Био је његов истакнути члан, добротвор и пријатељ. Истакао се у оснивању „Српске дионичке штампарије“ и листа „Српска ријеч“. Високо је ценио новоприспелу факултетску образовану интелигенцију, подстичући је да исказује жеље и хтења и да своје знање употреби народу на корист. Ценио је мишљења и тежње старијих, а уједно водио рачуна о начелима младих, успостављајући потпуну хармонију тежњи старо и новог доба. Телом је припадао првом, а мисаоно другом времену. Поново је учрвстио темеље сарадње народа и његових вођа, подстичући их да иду све даље – да делатност шире на сва поља живота – ка будућности.
Мада деветогодишња борба за решавање црквеношколског питања није произвела сасвим жељене резултате, пробудила је народ и његове прваке и довела до политичког организовања и уласка у епоху рада за народно добро. То што је почела од црквеношколске аутономије значило је окупљање најширих слојева православног народа, који је у вековима иноверне власти у цркву гледао као у трачак светлости. Значај црквеношколских општина у XVIII веку је огроман, тим пре што је народ у њима бирао своје представнике. Свест о народној заједници окупљеној око црквеношколских општина имала је неисказану вредност у даљњем току развоја покрета.
Војислав Шола нису бирани само у црквеношколском општину, већ је изабран и за потпретседника и председника Босанског сабора. Као потпредседник заступао је легитимитет српске политике, борећи се за српску администрацију у босанскохерцеговачкој управи. Говорио је: Ми се сусрећемо са бирократизмом од смаог рођења!
Био је представник српске градске елите, која је, поред трговине у којој је водила главну реч, куповином ккметова пипке пустила и у послове нових земљопоседа. Тако на лак начин почиње корозија предоминантног муслиманског стакежа феудалне властеле. Залагао се за високопријатељски програм према монархији, за који је полако придобијао земљаке, желећи да део Срба увуче у владин лагер. Била је то реална политика тог доба, а за њу су показивали разумевање и национални прваци у Србији.
Године 1913. Војислав Шола даје оставку на посланички мандат зато што није хтео да уђе у владину странку. Истовремено, његов син се као добровољац бори у Балканским ратовима. Током Првог светског рата ни Војислава Шолу није мимоишло хапшење и затварање. После затвора, у коме је био 1917. године, ангажовао се у оснивању Народног вијећа БиХ. Као његов члан, 1919. године је ушао у Привремено народно представништво новостворене државе Срба, Хрвата и Словенаца.
Из јавног живота се повукао 1920. године. Умро је у Београду 1930. Због успјешног крунисања борбе за народне слободе Војислав Шола је постао и остао народни великан.
(Текст преузет из „Гласника архивских радника Републике Српске“, бр 1, стр 219-225)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.