Јаков Зарубица, рођен 1885. у Превишу код Шавника, студије медицине завршио је у Прагу 1912. Као добровољац црногорске војске учествовао је у балканским ратовима 1912. и 1913.
Након тога је постављен за љекара у Пљевљима, гдје је у згради бивше аустроугарске болнице на Доловима формирао прву амбуланту и организовао здравствену заштиту становништва. За вријеме Првог свјетског рата у Пљевљима је био санитетски мајор црногорске војске. Тамо је остао и након капитулације Црне Горе.
Биран је за народног посланика Велике народне скупштине српског народа у Подгорици 1918.
Између два свјетска рата службовао је као привремени окружни љекар у Пљевљима, физикус Округа пљеваљског, санитетски референт Косовске области, обласни санитетски референт у Штипу, здравствени инспектор у Скопљу, здравствени инспектор и начелник одјељења за социјалну политику и народно здравље у Новом Саду и Скопљу.
У Бањалуци је био начелник Одјељења за социјалну политику и народно здравље од октобра 1939. до априла 1940, када је премјештен у Скопље.
На почетку Другог свјетског рата склонио се у околини Андријевице. Када је Павле Ђуришић формирао у Колашину Штаб Лимско-санџачког одреда Југословенске војске у Отаџбини, др Зарубицу је поставио за начелника санитета и управника болнице. У Колашину је дочекао партизане, који су га поставили за управника Болнице ИИИ партизанске дивизије. Заробили су га Нијемци у Пиви у августу 1944. и спровели у Сарајево, гдје је радио у болници до 2. фебруара 1945, када су га усташе одвеле и убиле.
Радмило Ивковић, рођен 1884. у Зајечару, медицинске студије је завршио у Бечу 1922.
Био је срески љекар у Зајечару (1923–26, 1927–28. и 1930–35), љекар Државне болнице у Сарајеву (1926–27), срески љекар у Неготину на Вардару (1928), у Великом Градишту (1928–30) и у Пожаревцу (1935–37).
Године 1937. постављен је за вишег здравственог савјетника Одјељења за социјалну политику и народно здравље Краљевске банске управе Врбаске бановине у Бањалуци. Ту је био и шеф Здравственог одсјека, а замјењивао је и начелника Одјељења за социјалну политику и народно здравље. Јануара 1940. је премјештен у Одјељење за социјалну политику и народно здравље у Нишу.
За вријеме Другог свјетског рата био је виши здравствени савјетник Банске управе у Нишу, в. д. управника болнице у Топоници и референт за социјално старање и народно здравље Округа зајечарског. Вршио је и дужност управника Гамзиградске бање. Убијен је 10. јуна 1943.
Боривоје Илић, рођен 1904. у Књажевцу, завршио је студије медицине 1932. у Београду, а потом стажирао у Главној војној болници у Београду. Љекарску приправничку службу обавио је у Општој државној болници и Централном хигијенском заводу у Београду.
Службовао је као љекар бановинских болница у Бањалуци (1933–35) и Дервенти (1935–36), Здравствене задруге у Српцу (1936–37), Удружене здравствене општине Которско (1937–40) и амбуланте у Босанском Петровом Селу (1940–41).
Други свјетски рат провео је као љекар у Књажевцу и у Саобраћајној болници на Дедињу. Послије ослобођења је био саобраћајни љекар у Књажевцу и Болесничком фонду државног саобраћајног особља у Новом Саду.
Жика Јакшић, рођен 1881. у Крчедину у Срему, завршио је студије медицине 1911. у Бечу.
Радио је као општински љекар у Чуругу (1919–20), срески љекар у Зрењанину (1920-24), љекар Хигијенског завода у Загребу (1924-26), шеф Сталне бактериолошке станице у Бањалуци (1926-28) и шеф Бактериолошке станице и управник Дома народног здравља у Суботици (1928-41). Други свјетски рат провео је као пензионер у Земуну.
Никола Јанковић је радио од 12. августа до 30. септембра 1939. као секундарни љекар Државне болнице у Бањалуци. Прије и послије тога радио је у Општој државној болници у Београду.
Григориј Иванович Јелатанцев, рођен 1895. у Маническом Груском (Русија), студије медицине завршио је 1930. у Београду.
Стажирао је у Општој државној болници и у Централном хигијенском заводу у Београду, а радио у Анатомском институту. Потом је био љекар Здравствене задруге и бановински љекар у Српцу (1932-36) и Љубији (1936-40), љекар Хигијенског завода у Бањалуци (1940-41) и бановински љекар у Двору (1941).
За вријеме Другог свјетског рата био је општински љекар Удружене здравствене општине у Двору на Уни и котарски љекар у Которишћу и Бугојну. Послије ослобођења био је љекар котарских народних одбора у Двору на Уни, Јастребарском и Јаски. Хонорарно је радио у Дјечијем дому „Раде Кончар“ у Клинча Селу.
Пензионисан је 1967. Умро је у Загребу 1988.
Мр Бојан Стојнић, директор, Верица М. Стошић, помоћник директора Архив Републике Српске
http://www.glassrpske.com/plus/istorija/ZAPISI-IZ-ARHIVA-Banjalucki-ljekari-u-Kraljevini-Jugoslaviji-19291941-Bijeli-mantil-stigao-iz-Rusije/240246.html
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.