Владислав Поповић, специјалиста за интерне болести, рођен 1897. у Будимцима, завршио је студије медицине 1923. у Грацу.
Стажирао је као привремени секундарни љекар у Општој државној болници у Београду (1923-1925). Потом је радио у Осијеку као секундарни љекар Закладне болнице (1925-1927), срески санитетски референт, љекар Дома народног здравља и љекар државне жељезнице, а у Бањалуци као срески љекар (1937). Поново је био од августа 1937. до маја 1941. срески љекар у Осијеку. Као Србин је 5. маја 1941. отпуштен из државне службе.
У Другом свјетском рату учествовао је од 2. до 8. априла 1941. као резервни санитетски капетан друге класе Војске Краљевине Југославије. Потом је од 1. јула до 30. октобра 1942. био љекар у радној постројби у Загребу. Преузет је од 10. новембра 1943. до ослобођења 1945. поново у државну службу као градски котарски љекар.
Послије ослобођења је радио у Заразној болници Треће армије, Војноболничком центру и Градској амбуланти у Осијеку.
Србислав Поповић, рођен 1912. у Крушевцу, завршио је студије медицине 1938. у Београду.
Стаж је обавио у Београду, а потом је био љекар приправник Хируршког одјељења Државне болнице у Бањалуци (1939-1941). Поред редовне дужности, од 5. априла 1940. био је хонорарни љекар Управе полиције у Бањалуци.
Други свјетски рат провео је у ратном заробљеништву у Њемачкој.
Од 1. јануара 1946. био је љекар надничар Друге универзитетске интерне клинике Медицинског факултета у Београду. Обављао је и приватну праксу.
Милан Путник из Велике Кикинде је био од 10. јуна 1940. љекар приправник Државне болнице у Бањалуци.
Павле Радосављевић, рођен 1895. у Београду, студије медицине завршио је 1924. у Лиону. Био је специјалиста за дјечије болести и одојчад.
Стажирао је у Лиону и Паризу (1924-1926). У Београду је радио као љекар у Француском диспанзеру за одојчад „Кап млека“ (1926-1929) и као приправник Централног хигијенског завода (1929-1930), у Бањалуци као љекар Хигијенског завода (1930-1931), а у Земуну као љекар Школске поликлинике (1931-1941). Обављао је приватну праксу до јула 1941.
За вријеме Другог свјетског рата био је љекар Школске поликлинике Централног хигијенског завода у Палилули у Београду. Послије рата је радио у Београду.
Смиљка Ракин, специјалиста за дјечије болести, рођена 1911. у Вуковару, студије медицине завршила је 1936. у Београду.
Радила је у Сарајеву као приправник Државне болнице и Хигијенског завода (1936-1937) и као волонтер на гинекологији Државне болнице (1937), а у Бањалуци као чиновнички здравствени приправник Антитуберкулозног диспанзера, Школске поликлинике и Дјечијег диспанзера Хигијенског завода (1937-1941).
Други свјетски рат провела је у избјеглиштву у Србији и радила у Дому народног здравља у Петровцу, Школској и дјечијој амбуланти Хигијенског завода у Нишу, Централном хигијенском заводу у Београду и Окружној болници у Шапцу.
Послије ослобођења је била љекар Обласне болнице у Сомбору, Покрајинске болнице у Сремској Митровици, педијатар Дјечијег централног диспанзера у Загребу, шеф Дјечијег диспанзера у Госпићу, љекар специјалиста и шеф Дјечијег диспанзера у Сиску, љекар Опште болнице у Сарајеву, шеф Дјечијег диспанзера Опште болнице у Бањалуци (1950-1951) и специјалиста за дјечије болести Дјечије болнице у Осијеку.
Јекатерина Рибкин је рођена у Јекатеринбургу 1901. Завршила је студије медицине 1928. у Загребу. Била је специјалиста рендгенологије.
По завршетку стажирања радила је у Централном рендгенолошком институту Медицинског факултета у Загребу као асистент дневничар (1929-1935), а у Бањалуци као уговорни љекар Окружног уреда за осигурање радника (1935-1937) и уговорни љекар Државне болнице (1935-1941). У Бањалуци је у Пашићевој бр. 6 водила приватну ординацију.
За вријеме Другог свјетског рата радила је као уговорни љекар, а од 28. новембра 1942. као асистент Државне болнице у Бањалуци.
Мобилисана је 25. априла 1945. у Југословенску армију. До јула исте године радила је као љекар Петог корпуса при Окружној болници у Бањалуци, кад ју је ОЗН-а ухапсила. Под истрагом је била до краја новембра, када је пуштена због непостојања кривице. Затим је радила као мобилисана при Војној болници у Бањалуци, а од 1. јануара 1946. као хонорарни рендгенолог у Окружној болници у Бањалуци. Потом је премјештена у Сарајево, па у Загреб, гдје је 1958. пензионисана у чину санитетског потпуковника. Умрла је у Загребу 1995.
Мр Бојан Стојнић, директор, Верица М. Стошић, помоћник директора Архив Републике Српске
http://www.glassrpske.com/plus/istorija/ZAPISI-IZ-ARHIVA-Banjalucki-ljekari-u-Kraljevini-Jugoslaviji-1929-1941-Honorarni-ljekar-Uprave-policije/244359.html
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.