ПАТРИЈАРХ СРПСКИ МАКАРИЈЕ

makarije.jpg
Подели:

макарије

Патријарх српски Макарије

Први патријарх Српске православне цркве када је она обновљена као Манастир Пећка патријаршија 1557. Године. С трона се повукао 1571., а умро 1574. Године.

Његов брат или ближи сродник био је турски велики везир Мехмед – паша Соколовић који је заслужан за обнављање Пећке патријаршије. Пре тога, овај простор је био под управом Охридске архиепископије. Међутим нису сви прихватили овакво стање, поготово метрополит смедеревски Павле који је тежио самосталном управљању српски црквом. Обнављање Пећке патријаршије 1557. Имало је за циљ решити стање раскола и стабилизовати унутрашње стање Отоманског царства.

Простор патријаршије обухватао је поред земаља цара Душана и Уроша Немањића, још и подручја Бачке, Баната, Барање, Срема, Славоније, Босанске крајине, Босне, Лике, Крбаве и Далмације, и имао је више од четрдесет епископија, међу њима и новоосноване: Требињску и Пожешку. Пећка патријаршија функционисала је до 1766. Када је поново укинута и тај простор потчињен Цариградској патријархијом.

Патријарх Макарије је од султана добио све повластице које је имао цариградски патријарх: управљање црквеном имовином, наплаћивање црквених дажбина, наслијеђивање имовине оних који су умрли без наследника, потврђивање правила све еснафских организација, суђење у брачним споровима и предметима кривичне природе.

За време патријарха Макарија обновљени су манастири Бања код Прибоја, Грачаница, Студеница, Пећка патријархија, Будисавци на Косову. У манастирима је оживела иконописачка, златарска и преписивачка дјеталност. Уметности, књижевност и целокупна српска култура доживљавају тада својеврсну ренесансу.

Због болести повукао се с трона 1571. Године предајући га свом синовцу Антонију Соколовићу. Умро је 1574. Године. Српска православна црква га светкује на дан 30. Августа по јулијанском, тј. 12. Септембра по грегоријанском календару.

Одбор академика Српске академије науке и уметности га је 1993. Године уврстило на попис сто најзначајнијих Срба.

Википедија

Први Патријарх обновљене Пећке Патријаршије

Узвишени пример Светог Макарија Пећког

На размеђу 15. И 16. Века рођен је свети Макарије Соколовић, први патријарх обновљене Пећке патријаршије. Васпитан у побожном духу, свети Макарије је кренуо путем истрајног монашког подвига који га је довео до Свете Горе. Из хиландарских дана, под Макаријев именом сачуван је спис „О књизи Птоломеја“. Уз помоћ извода из дела географа и астронома Клаудија Птоломеја (2. Век пре Христа), дат је приказ централних балканских територија које су Срби насељавали у то време. Из Свете Горе, свети Макарије се вратио у Србију где је, по Божјем промислу, изабран за првог патријарха обновљене Српске Цркве (1557). По

благој вољи благог Господа, свети Макарије је преузео управу над обновљеном Патријаршијом (1557), у време када је османским царством владао султан Сулејман Други (1520-1566). Запис у псалтиру штампаном за време милешевског игумана Данила (1557) први говори о патријарху Макарију који „предржава“ обновљени престо св. Саве, првог архиепископа и учитеља српског. Један други запис прецизира да је блажени Макарије „први патријарх по другом обновљењу овог часног престола“, што говори да је у то време цењен и уважаван напор митрополита смедеревског Павла на васпостављање самосталне Српске Цркве (1529-1541). По каснијој изјави светог патријарха Гаврила Рајића датој руским властима, Пећкој патријаршији је припадало 40 епархија. Трудом светог Макарија обновљено је седиште патријаршије, пећки манастир, са храмовима Св. Апостола, Св. Димитрија, Св. Богородице Одигитрије и Св. Николе. Из докумената сазнајемо да је пећком манастиру била је припојена „Кузмина пештера“ (манастир „Кузмикан“ у турском запису). Монаси су обављали и СОКОЛАРСКИ (шахинџијску) службу, ау самој Пећи су имали на располагању манастирске куће груписане у засебну махалу. Обновљени манастир, опасан зидинама, подсећао је савременике на град. Према запису дијака Симона, патријарх је најрадије боравио управо у пећком граду: „Ту је његово место, ту он пребива“ (1562). У овом запису се наводи да св. Макарије управља српским и поморском земљом и другим крајевима из седишта патријаршије.

По патријарховој жељи живописана је спољна (Данилова) припрата пећког манастира (1565). У припрати је насликан св. Макарије Римски (3. Век), чије име је св. Макарије Пећки понео на монашењу. Зограф су насликали и фреску „Сабор св. Симеона Мироточивог „, на којој су се око св. Симеона окупили српски светитељи, као поуздан знак обнове Српске Цркве. На фрескама су приказани и свети српски архиепископи од св. Саве Првог Немањића до Данила Другог Пећког, и патријарси од св. Јоаникија Другог до Саве Петог. Први пут су заједно насликана 4 славна словенска пустиножитеља: св. Јован Рилски, св. Јоаким Осоговски, св. Прохор Пчињски и св. Гаврило Лесновски, што су прихватили и други Зограф. Ликови четворице ангелопободних подвижника изражавали су дубоке корене православне духовности међу Јужним Словенима и њихову приврженост вољи Господа нашег Исуса Христа.

Настојањем св. Макарија Пећког обновљени су и живописани: храм Преображења Господњег у пећком селу Будисавци (1568) и припрата манастира Успења Пресвете Богородице у Грачаници (1570). По мишљењу О. Зиројевић, патријарховим задужбинама припада и манастир Врело Пречисте у пећкој нахији („Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. Године“, Београд, 1984). Узвишени пример светог Макарија Пећког надахнуо је и остале ктитора, па је за кратко време верни народ подигао и обновио велики број православних храмова.

Свети патријарх Макарије је волео рукописне књиге. Са пута у Цариград, свети патријарх је донео примерак „Панегирик“ за своје духовно чедо, таха Дионисија (1561). Осим тога, св. Макарије је пронашао Четворојеванђеље које је било отето од Патријаршије, откупио га и вратио „својој цркви и матери свих цркава“ у Пећи (запис ђакона Дионисија, 1561). Дело Јевтимије Зигабена, познато под називом „Духовно оружје“ или „Свеоружје богословља“, преписано је „по заповести пећког патријарха, а трошком епископа Дионисија“ (1567/1568). Треба поменути да се бивши цариградски патријарх Јоасаф Други посебном „посланицима“ (1565) обратио светом Макарију Пећком, очекујући од њега разумевање и подршку.

Током свог рада, патријарх је био окружен умним архијерејима. Запис на једном антиминса посебно похваљује ученог хвостанског митрополита Пахомија Грка (1566). Патријарх Макарије је веома ценио хиландарског архимандрита Силвестра, који је донео многе корисне ствари из Србије (1554/1555) и преписао „Номоканон“ Светога Саве (5. Фебруара 1560.). На Макаријев предлог, Силвестар Хиландарац је хиротонисан за рашког митрополита на сабору у Пећи (1560). На грачаничкој фресци, „Погреб митрополита Дионисија“ (1570) приказано је како патријарх Макарије, окружен херцеговачким митрополитом Антонијем и епископима, служи опело многопоштовани Дионисију Соколовићу.

Велика невоља наишла је на Српском Цркву у време Сулејмановог наследника. Нови султан, Селим Други (1566 – 1574) је променио начин опорезивања православних храмова. То је довело до немилосрдног финансијског притиска на Цркву и до гашења манастирских штампарија (1568/69). У једном летопису, према Олги Зиројевић, дат је потресан опис ових догађаја: „Пусти цар (Селим) ил – јазиџи (пописиваче) и продаде цркве и манастире“.Узвишени патријарх је тврдим уздањем у Господа и дубоком молитвом одолео свим искушењима и храбро спровео лађу српске Цркве у тихо пристаниште.

Последњи велики ктиторски подухват св. Макарија је била обнова манастира Св. Николе у Бањи, код Прибоја (1572), задужбине св. Краља Стефана Дечанског. На фресци у овом манастиру приказано је како свети Макарије поверава патријаршијски трон вредном Антонију Соколовићу. Нови патријарх је преузео кормило Цркве у време када се на хришћане излила велика мржња због пораза Османлија у кипарском рату (1570-1573). Мада се повукао са трона, свети Макарије је и даље био, по записи једног монаха, окружен епископима. Свети Макарије Соколовић се упокојио почетком јесени 1574. Године, а његове мошти су положене у пећку припрату, чији је ктитор био. Био је добар, кротак и праведан првосвештеник.

угодивши Господу, блажени Макарије је постао нови Јоаникије Пећки, од којег је поново потекла лоза српских патријараха (Антоније, Герасим, Саватије, Јеротеј, Филип, св. Јован …). У очима народа он је остао упамћен, попут древних јунака из народних епских песама, по храбрости, честитости и племенитости. Захваљујући његовом подвигу, род Соколовица је дао 4 патријарха (св. Макарије, Антоније, Герасим, Саватије) који су, један за другим, правилно управљали речју Истине, попут 4 славна пустиножитеља са пећке фреске, међу балканским хришћанима.

Православље
др Ђорђе Т. Вуковић

Патријарх везиров рођак

Мехмед-паша Соколовић отет је из родног места у Босни још као дечак у крвавом данку, иу Отоманском царству је успео као мало који потурица.

Са места беглербега Румелије попео се до звања самог великог везира, код султана Сулејмана Величанственог.

Тада је почео да ради на обнављању моћи Пећке патријаршије у Србији. Турцима је јачање православне црквене власти на западним границама отоманске државе био двоструки добитак.

Раја је стицала поверење у Порту, турску владу, а султан је међу најратоборнијим Балканцима добио посредника преко кога је, као иу случају цариградског патријарха, могао да држи контролу над тим, често немирним делом царства.

Први патријарх обновљене Српске цркве постао је 1557. Макарије Соколовић, близак рођак Мехмед-пашин, који му није био брат, како се дуго веровало. У ту столицу је стигао са места хиландарског архимандрита.

Оживљавање Пећке патријаршије укинуло је Васељенској патријаршији у Цариграду искључиву надлежност над свим поробљеним хришћанима.

Тиме је, заправо, смањена моћ коју су узеле породице Фанариот, грчке елите у Цариграду, које су до тада давале патријархе. Нови српски патријарх је добио надлежност над свим српским земљама на Балкану, али и звање врховног епископа Бугара.

Основао је нове епархије са седиштима у Будиму, Печују, Сегедину, Араду, Темишвару, Вршцу, манастирима Ораховици и Рмњу, као и епархију Самоковско, тетовски и маске.

Наредио је градњу нових богомоља и обнову манастира Бања код Прибоја, Грачанице, Студенице, Будисаваца, Патријаршије у Пећи. Султан је Макарију дао исте повластице које је имао и цариградски патријарх. Црква је наслеђивали имовину оних који су умрли без наследника, судила у брачним споровима и кривичним предметима. Управљала је црквеном имовином и прикупљала од хришћана и латинског и грчког обреда једнаке црквене намете.

Патријарх Макарије је оправдао назив првог српског милет-баше, народног вође. Ту титулу је добио у Цариграду од свог рођака, великог везира Мехмед-паше Соколовића.

Са пута у Цариград донео је Панегирик за своје духовно чедо, ђака Дионисија. Пронашао је Четворојеванђеље које је било отето од Патријаршије, откупио га и вратио.

Окружио се умним архијерејима, а свештенике и монахе подстицао да путују и образују се, штампају књиге. Три године пред смрт, после које је проглашен свецем, Макарије је 1571. трон патријарха препустио свом синовцу Антонију Соколовићу.

Овај патријарх, који је био запамћен и као даровити сликар, умро је после свега четири године службе.

Наследио га је рођак Герасим, који је, као и остали припадници моћних Соколовића, одржавао добре односе са портом у Цариграду.

Око 1587. наследио га је Саватије Соколовић, захумско-херцеговачки митрополит и ктитор манастира Пиве.

Док је турска држава проживљавала најславније дане, ширећи се на све стране, порта и српске поглавари су живели у сагласју. Крај „меденог месеца“ обележила је побуна Срба у Банату.

Виновници су, наводно, клицали име Светог Саве. Записи кажу да је темишварски паша тада вршачког владику „одро на мех“, а после пораза, хришћани су бежали у Ердељ, код кнеза Жигмунда Баторија.

Света столица је тада, од краја 16. века, већ наговарала западне државе да поведу крсташки рат против Турака, а оне су се трудиле да на бој покрену житеље Балкана, нарочито ратоборне Србе и Албанце. У то доба патријарх српске цркве био је окретни и храбри Јован Кантул.

http://www.zapadnisrbi.com/index.php/zasluzni-srbi/istorijske-licnosti/41-patrijarh-srpski-makarije

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

One thought on “ПАТРИЈАРХ СРПСКИ МАКАРИЈЕ”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top