МАНАСТИР РМАЊ

Подели:

manastir-rmanj-01 гравира манастира из 1889. године

На крајњем западу Босне, на ушћу Унца у Уну, у селу Мартин Броду, недалеко од Кулен Вакуфа, а тридесетак километара од Дрвара, сместио се манастир Рмањ, са црквом посвећеној светом Николи. У народу је познат под различитим именима: Хрмањ, Рман, Цхремља, Ајерман, Ермаин, што је првобитно могло бити име за стару кулу, чије су рушевине у непосредној манастирској близини.

Није ретко ни помињање имена Херман. Наиме, по једном предању, манастир Рмањ подигла је кћерка деспота Ђурђа Бранковића (1375?–1456) а жена цељског грофа Урлиха ИИ, Катарина, која је око 1440. године, заједно са својим тешко оболелим сином Херманом ИИИ, населила ове крајеве. По тој легенди, млади Херман, претендент на краљевску круну, умро је у својој 17. години, а њему у помен, његова мајка Катарина подигла је истоимени манастир Херман (1443), с црквом посвећеној светом оцу Николају, мирликијском чудотворцу.

Историја

Проблеми око датовања

Немогућност датовања, произашла мањкавошћу, често и потпуним одсуством изворне документарне грађе, обележила је судбине низа цркава и манастира на тлу Босне. Поједини датуми, устаљени у домаћој историографији, нису сасвим поуздани. Градња цркава манастира Ломнице, Озрена, Папраће, Липља, Тамне, Возуће и Гостовића у источној Босни, те Рмња, Моштанице и Гомионице на западу, смештене су у XВИ век, век када Турска доживљава свој незадрживи успон у време владавине султана Сулејмана ИИ Законодавца (1520–1566) и везировања Мехмед-паше Соколовића, уз чији је благослов, залагање и помоћ, његов блиски рођак – Макарије Соколовић, 1557. године обновио Пећку патријаршију.

Отуда и донекле благонаклон однос турских власти према православној вери, о чему најпоузданије сведоче записи појединих путописаца и оновремених хроничара, а и очувани пописни дефтери. Многе цркве и манастири, заједно са монашким братством, нарочито у периоду од освајања Босне 1463, па до 1528. године (у ово време крајеви око Бихаћа потпадају под турску управу), у имовинско-правном погледу задржали су извесну слободу и аутономију. Тако, недатирани пописни Дефтер из Клиса и Крка наводи рмањску цркву Светог Николе (припадајућој нахији Срб) у поседу калуђера са обавезом плаћања годишњег данка од 500 акчи. Док путописац Бенедикт Курипешић, у свом путопису из 1530. године, уопштено помиње задовољавајући положај српске цркве и њеног свештенства за владавине султана Сулејмана II.

Зашто су многи истраживачи сагласни када смештају већину поменутих манастира управо у XVI век?

Између многобројних претпоставки, које иду у прилог оваквој тврдњи, поменућемо и њихов положај. Готово све ове цркве и манастири сконцентрисани су у пограничним областима Османског Царства, првенствено оне на крајњем западу, у време убрзаних конфесионалних и етничких промена које се поклапају управо са овим периодом, и вероватно су послужиле као поуздан одбрамбени штит према исто толико моћној Аустро-Угарској империји. У таквим условима, тек по подизању сакралних објеката, живот локалног живља поприма нормалнији ток.

Иако је по турским законима било забрањено подизање нових хришћанских богомоља, ипак, с правом се може рећи да је XVI век, нарочито после обнове Пећке патријаршије (1557), век у коме је највише грађено и обновљено српских цркава и манастира. Најчешћи разлози за „рупе у закону“ су подмитљивост појединих турских чиновника, али и извесна толерантност освајача. Снага једне тако моћне империје није била само у физичкој превласти. Лукавство, предвидљивост и уважавање затечених околности, неке су од многобројних карактерних компоненти утканих у срж поретка који успева да, бар привидно, одржи равнотежу и донекле стабилизује унутрашње размирице, уз уступке кроз ситне привилегије, свим конфесијама „по заслузи“.

Немогућно је, међутим, с поузданошћу утврдити када је зидан манастир Рмањ, али претпоставка је, захваљујући аналогији с другим већ датованим споменицима црквеног градитељства, да је то могло бити крајем XV или почетком XVI века, непосредно пред пад ове области под османлијску власт.

Православне цркве у Босни одликује специфичан начин градње, преузет од далеко развијенијих северних и јужних суседа са великим упливом локалних примеса, те новопридошлих исламских елемената.

Наиме, цркве манастира Рмња и Гомионице уврштене су у тзв. „западнобосанску групу“, које заједно са суседним православним манастирима у средњој Далмацији – Крупом и Крком, чине јединствену целину. Олакшавајућа околност је датовање манастира Крупе (1317) и Крке (1350) у прву половину XIV века, што је била полазна основа, с обзиром на подударности у архитектури, за одређивање времена градње Рмња, доцније и Гомионице.

Упоређујући сличности, у неким сегментима и идентичности архитектонског решења рмањске и гомионичке цркве, историчар уметности Здравко Кајмаковић је дошао до закључка да је црква манастира Гомионице могла настати после Рмња, вероватно непосредно по паду Јајца и околине 1527. године, када је Турска у овој области успоставила какву-такву равнотежу на свим нивоима: друштвеној управи, економији и војном плану.

manastir-rmanj-02 Манастирска црква св. Николе
Ипак, у очуваном документу из 1498. године, где се помињу војвода Петар, заједно са Петрашином и Вукдрагом, као донатори Богородичине иконе, први пут индиректно се наводи манастир Рмањ (ком је, претпоставља се, икона и била намењена), али је разумљиво морао настати знатно пре овог датума. Судбина Богородичине иконе прати се све до манастира Марче у Аустрији, којег су основали пребегли рмањски калуђери, заједно са владиком Гаврилом Аврамовићем, 1578. године. Склањајући се пред погромом, калуђери су у манастир Марчу пренели многе драгоцености, међу којима и кивот и путир, датоване у 1515. годину, те кадионицу из 1516. године. Датовање поменутих црквених сасуда директно потврђује постојање и живот Манастира Рмња у првој половини XVI века.

Од 1566. године манастир Рмањ постаје духовно седиште Дабробосанске митрополије, која је у ове крајеве измештена из Бање код Прибоја на Лиму. За сто пет година немирног постојања, Митрополијом ће, уз учестале пребеге, столовати осам митрополита [Варлам, Аксентије, Гаврило (Аврамовић), Теодор, Христифор, Милентије, Герасим и Гаврило (Предојевић)].

Мало је писаних оставштина после
1578. године јер је манастир Рмањ за неко време потпуно опустео. Тек почетком XVII века појављују се, додуше ретки записи, углавном везани за обнову. Један податак говори да је 1612. године за манастир Рмањ писан панегирик, док сасвим извесно сведочанство о обнови Храма Светог Николе потиче из 1621, када је црква била покривена клисом, док је у периоду између 1623. и 1633. године поплочана њена унутрашњост.

Обнова цркве и манастирског комплекса трајала је и кроз XIX век. Нарочито је у том погледу било захвата у XX веку, с обзиром на то да је Храм Светог Николе, од стране немачке авијације, 23. априла 1944. године, готово порушен до темеља.

Детаљни археолошки, те конзерваторско-рестаураторски радови извршени су 1966. године, да би се након помне анализе и реконструкције рушевних остатака приступило обнови манастирске цркве. Радови су довршени осамдесетих година прошлог века.

Архитектура Цркве Светог Николе

Просторна расподела и архитектонска замисао средњовековних храмова заснована је на општем филозофском поимању света и човека – као верујућег бића у њему. По угледу на васељену, црква али и манастирски комплекс, шематски је представа микрокосмоса где је све подређено обављању култних радњи и богослужењу. Отуда и троделна симболична рашчлањеност цркве: припрата на западу, наос (средишњи простор намењен верницима) и олтарски простор окренут ка истоку.

С обзиром на то да је црква манастира Рмња за време Другог светског рата била порушена безмало до темеља, с разлогом је отежана и њена архитектонска реконструкција, рађена махом на основу постојећих остатака, али и очуваних докумената до њеног разарања.

По својој концепцији, Црква Светог Николе издужена је једнобродна грађевина са класичним уписаним крстом и куполном конструкцијом смештеном у централном делу. Претпоставка је да су у изворном решењу пиластри с јужног и северног зида наоса били лучно повезани са наспрамно постављена четири ступца квадратног пресека. Изнад тих лукова заснована је купола с кратким тамбуром, елипсасте основе и споља и изнутра.
Рмањска црква је издељена на два дела. Њен ужи, улазни део (припрата), окренут ка западу, одељен је једноставним отвором од издужене правоугаоне нише (наоса) којег завршава, на истоку, полукружна апсида, како споља тако и изнутра. Простор припрате засвођен је подужно постављеним полуобличастим сводом који се бочним странама ослања на полукружне лукове. Истим начином засвођена је и просторија наоса, источно и западно од куполе, док су изнад источних одељења, по првобитном изгледу, стајали прислоњени лукови, којима се обележавало место за проскомидију и ђаконикон. Олтарски простор од наоса дели зидани иконостас.

Црква има веома мало отвора, што се, између осталог, може приписати и безбедносним разлозима, али и делимичном утицају исламске архитектуре и филозофије. По један прозор са северног и јужног зида, те са средишњег дела апсиде, узани су, правоугаоног издуженог облика и лучно завршени. Исто се може рећи и за отворе у тамбуру куполе под венцем слепих аркада, који су били једини декоративни украси на овој, иначе некада веома скромно зиданој грађевини, чије узоре у том погледу ваља тражити у српским сакралним здањима XВИ века.

Зидно сликарство Цркве Светог Николе

Услед познатих историјских околности и судбине која је задесила Манастир Рмањ мало је очувано од старог живописа, углавном пронађеног након археолошких радова на рашчишћавању рушевина. То најстарије сликарство преостало је у уломцима у доњој зони храма, у олтарском простору, иако је претпоставка да је некада црква можда чак и у целости била осликана садржајем који је одговарао већ устаљеном иконографском репертоару српског живописа XVI века.

На северном зиду, уз сâм олтар, сачуван је торзо арханђела Михаила, док је у конхи апсиде пронађено шест првосвештеника, који ће, доцније, непажњом радника грубо бити прекривени слојем малтера.

Према стилској анализи заосталих фрагмената и својеврсном ликовном изразу може се закључити да је рмањско фреско-сликарство настало у раном XVI веку, од стране зографа који припадају истом сликарском кругу који је осликавао и фреске у манастиру Гомионици, а који су могли бити уметничка спона између ствараоца из друге половине XV и друге половине XVI века, претече тзв. пећке групе сликара (зидни ансамбли у Пећи, Грачаници, па и Добрићеву).

(Текст преузет са: Лаура Барна, приповедач, романсијер, есејиста, на страници: http://laura.in.rs/rmanj/ )

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *