ПЕТАР С. ИВАНЧЕВИЋ

Вук Караџић први се у српском народу, почетком 19. вијека озбиљно посветио послу сакупљања етнографског и фолклорисичког блага и његовог представљања, како српској тако и широј међународној јавности. Богатство, како материјалног тако и нематеријалног стваралаштва српског народа захваљујући раду и личном примјеру овог човјека, пресудног за развој модерне српске културе, постало је предмет интересовања многих његових савременика, али и генерација које су долазиле иза њега у временима конституисања модерне српске државе. Напоран рад сакупљања и презентовања народног стваралаштва кретао се на разним српским територијама различитим темпом и интензитетом, у зависности од разних друштвено-политичких околности, од аматерских ентузијастичких основа ка организованим облицима систематског, научног приступа.
Што се тиче територија на којима се простире данашња Босна и Херцеговина, прва озбиљнија историјско-етнографска проучавања ове земље отпочела су тек у другој половини XIX вијека. Посебну етапу истраживања етнографско-историјског насљеђа ових земаља чинили су аустроугарска истраживања пред окупацију, прије свега са циљем сакупљања што више података о могућностима експлоатације природних богатстава. Каснији покушаји да се на разне начине од стране Аустроугарске усмјери развој друштва у овим областима, али и покушаји локалног становништва да се националним радом пруже отпори таквим настојањима завојевача донијела су оквир за развој различитих активности сакупљања и презентације народног блага. Очување народног националног идентитета, богатства Срба на овим просторима представљало је значајан основ борбе против покушаја синтетизовања босанске нације, а затим и покушај свих облика реинтеграције српског националног бића на овим подручјима.
Највећи напредак етнографских и историјских истраживања међу Србима уопште, а и међу Србима на просторима Херцеговине, Босне и других територија, крајем деветнаестог вијека остварен је дјеловањем једног од наших највећих научника Јована Цвијића и његових сарадника и насљедника. Пресудан значај за озбиљнију организацију рада на терену имала су Цвијићева Упутства за познавање села у Србији и осталим српским земљама објављена 1896, која је великан српске науке, двије године касније, прилагодио специфичностима овог поднебља и назвао Упутства за познавање села у Босни и Херцеговини. БМ395 У овом упутству које је објављено у више листова у то вријеме види се да је оно истовремено и позив за покретање истраживања упућен, прије свега, свештеницима, учитељима и осталим људима свјесних великог научног и националног значаја ове тематике.
У том времену јавља се значајан број свештеника и учитеља који, упркос свом скромном образовању, крећу у етнографски рад и његову публицистичку презентацију. Један од њих у суровој беспутној „ Босанској Крајини “ био је и Петар Иванчевић, који је својим пером давно заслужио да му се посвети пажња. За посматрање дјела Петра С. Иванчевића не постоји моного литературе. Два основна рада која се морају узети у обзир су радови: Ангелике Кос, Вуков сљедбеник – монах и учитељ Петар С. Иванчевић, у Зборнику радова у част академика Радована Вучковића, издат у Бањалуци 2006. године и рад Боривоја Милошевића, Допринос крајишких свештеника антрополошким и етнографским проучавањима БиХ крајем XIX и почетком XX вијека у Зборнику радова Бањалучки новембарски сусрети 2011, Бањалука 2011. Ови радови пружају основну слику о животу и раду Петра С. Иванчевића, јер је рад Ангелике Кос усмјерен на појединачну личност Иванчевића док нам рад Милошевића доноси контекст времена и приступ као и допринос истраживањима од стране свештенства на простору Босанске Крајине. Тако су ова два рада компатибилна и пружају комплетну слику тражене тематике.
ЖИВОТНИ ПУТ И ДЈЕЛО ПЕТРА С. ИВАНЧЕВИЋА
Једина до сада фактографски поткована тврдња о мјесту рођења Петра Иванчевића своди се на податак да је он рођен у близини Бихаћа. Такође, немамо ни тачну годину рођења, јер се као могуће наводе 1864. и 1870. година. Недостатак децидних чињеница наставља се податком о томе да је Иванчевић уписао, након завршене основне школе у Бихаћу, кадетску школу у Краловцу, за коју не знамо да ли ју је и завршио. Од тога периода почињу, захваљујући ауторима који су се бавили Петром С. Иванчевићем, али и траговима његовог рада, комплетнији подаци о биографији. У свом најранијем периоду послије школовања спомње се као „порезни практикант“ у околини Санског Моста. Година 1890. очигледно је представљала прекретницу у Иванчевићевом животу и раду, јер он као учитељ долази у Воведенски манастир Гомионицу код Бање Луке. У Гомионици Иванчевић налази „своје мјесто под сунцем“ најприје као учитељ, да би само двије године касније одлучио да настави породичну традицију и да се замонаши 1892. године. Већ сљедеће 1893. године постао је јеромонах. У манастиру Гомионица остао је још 5 година.
Манастир Гомионица биће тачка која је повезала биографију Петра Иванчевића са личношћу, али и са етнографским радом Петра Кочића, са којим је успоставио везу преко Петровог оца Јована, касније монаха Герасима. Ови контакти, по свједочењима више аутора, имали су и очигледан утицај на формирање Кочићеве личности.
Подстакнут Иванчевићем, који се сам бавио сакупљањем легенди из Босанске Крајине, Кочић је у годинама растанка са родним крајем, записао значајне легенде које ће му пуних осамнаест година касније послужити као подлога за антрополошку хронику Змијање. Након изласка из затвора, и у периоду када се сам Кочић колебао да ли да се приклони политици, списатељском или антропогеографском раду, обратио се тада игуману манастира
Моштаница да му уступи своје списе о селу Раткова. *495 Ови подаци говоре о успјешно оствареној сарадњи на етнографским антрополошким истраживањима. У каснијим радовима народног трибуна Крајине, стручни радови Петра Иванчевића и њихов значај помињу се на више мјеста, док се у радовима Кочићевих биографа спомиње пресудан утицај Иванчевића на младог Кочића, па тако Бранко Чубриловић метафорично каже: „Обдуховивши га мишљу средњовјековних владара, и давши му сетну аскезу и мучеништво првих калуђера и архијепископа… тако очеличи детињу наивност, оснажи још размажено тело, и посла га ведра и смела у живот“.
На основу трагова из објављених радова Иванчевића видимо његов даљи животни пут који је водио преко Јајца, Озрена, манастира Тавна код Бијељине и Кладња до манастира Моштаница код Босанске Дубице, гдје га већ у изворима у 1904. години, срећемо као управника. Као својеврсна презентација односно финализација антропоетнографских активности Петра С. Иванчевића јављају се његови радови објављени углавном у часописима тога времена. Ти радови истовремено су својом хронологијом и тематиком путоказ са склапање потпуне слике о животу и дјелу овога, можемо сигурно рећи значајног културно-друштвеног радника Босанске Крајине на размеђини деветнаестог и двадесетог вијека. Монах, игуман и учитељ Петар С. Ивенчевић објавио је неколико својих радова у Гласнику Земаљског музеја. Иванчевић је пуну афирмацију стекао тек радом у Источнику и Босанској Вили у којима је објавио серију текстова из области историје, етнографије, антропологије и фолклористике. Тодор Крушевац га уз Косту Ковачевића, Јеврема Станковића, Стјепу Трифковића и Косту Божића сврстава у ред најмарљивијих сакупљача народних умотворина и сарадника Виле.6 Текстови у поменутим листовима могу се по својој тематици подијелити у више група у којима се издвајају легенде као народне умотворине од значаја за прошлост народа и мјеста као и њихово објашњење. Објављивао је легенде о топографским називима села, легенде и народна предања везана за настанак појединих манастира и вјерских објеката, али и народне обичаје везане за поједине празнике и светковине. У већини ових и других текстова говорио је о менталитету Крајишника, његовим позитивним и негативним странама. Бавећи се топографијом, он истовремено даје прве географске одреднице крајишких села и заселака. Она добијају имена по знаменитим и заслужним кнезовима (Ратково), краљевима (Зеленак), грчким краљицама (Љиљановац), брда и шумарци по знаменитим бојевима из периода пада Босне под Турке, а ријеке и рјечице по дјевојкама које су у њима трагично скончале.*7 Наравно, кад говори о разним крајевима Иванчевић на причу о њима готово обавезно надовезује причу о вјерским објектима у њиховој близини. Овај његов начин свакако је разумљив, прије свега с обзиром на његов монашки и свештенички позив, али и с обзиром на значај вјерских објеката попут манастира на развој живота у њиховој околини. Дакле, и у раду приученог етнографа и историографа Иванчевића видимо ту вјечиту борбу између жеље за објективношћу и субјективног утицаја и околности. Петар Кочић је за Иванчевићева дјела наводио да имају ону неоспорну ноту „српскости“, али и научне вриједности.
Петар Иванчевић је био веома активан и у културно-друштвеном животу Боснаске Крајине, гдје се осим истицања у раду културних и просвјетних друштава јавља и у организовању видовданских и светосавских свечаности, и у састављању њихових описа, али и осталих манифестација вјерских свечаности, које су у времену Аустроугарске посебно служиле српском народу и као одраз идентитетског, али и политичког јединства и облика борбе. Веома је јасно Иванчевић увиђао значај просвјете, школства и образовања уопште. У неким историјским изворима спомиње се његова значајна библиотека коју је посједовао у манастиру Моштаници. Таква његова интересовања и настојања видимо и у тексту у Босанској Вили из 1905. године у којем се каже:
Књижница манастира Моштанице: Вриједни управитељ манастира Моштанице г. Петар С. Иванчевић, јеромонах, основао је манастирску књижницу, па моли све српске књижевнике, уреднике и издаваче, да се сјете овог сиромашног, старог српског манастира и његове књижнице, па да му пошаљу на дар по коју књигу и новину. Тако исто моли имућне Србе из Босне и Херцеговине, да претплате који српски лист за ту књижницу или да пошаљу по неколико књига из своје књижнице. Тако би могле и требале све српске цркве и школе у овим српским земљама основати српске књижнице.
Од духовне литертуре 1907. године објавио је Катихизис. Од литературе са историјском тематиком, свакако, је потребно напоменути више његових дјела: Петар Пеција Поповић српски јунак и ратоборац, објављено у Новом Саду 1892. године. Занимљиво је нагласити да се Иванчевић испод више својих текстова кроз списатељску каријеру потписивао као („Срб –Пеција“); Пропаст краљевства босанског, објављено у Загребу 1894. године и Краљ питоме Босне поносне Стеван Твртко I, објављено у Сомбору 1902. године. Године 1893. у Бечу и на њемачком језику објавио је Runinen und Sagenin der Krajina, књижицу од девет страна, посвећену развалинама и легендама Босанске Крајине. Ни понека оштра критика на страницама Виле за Иванчевићев историографски рад није га омела да што више остави трагова о прошлости сопственог народа генерацијама које долазе иза њега.
Петар С. Иванчевић у Боснакој Вили и Источнику истицао се и писањем некролога преминулим истакнутим националним, друштвеним и духовим радницима. Налазимо и да је Иванчевић „ држао слово на парастосу“ јеромонаху и настојатељу манастира Гомионице Исаији Костићу-Прашталу, сарајевском архимандриту и дабробосанском митрополиту Георгију Николајевићу. Нарочито је потресан некролог посвећен „узор-омладинцу, ватреном Србину, пјеснику и родољубу“ Богдану Р. Миловановићу Крајишнику уз који је дата и кратка генеалогија његове породице. Био је добар познавалац живота и књижевног рада Вука Стефановића Караџића. Поводом преноса Вукових посмртних остатака из Беча у Београд, 1897. године, Иванчевић објављује текст у Источнику посвећен оцу српске књиге.
Петар С. Иванчевић, као што смо видјели, активан духовник, друштвени и национални радник, крај свог живота дочекао је 1914. године у манастиру Моштаници као игуман. О овом манастиру оставио је необјављену сторију која се касније користила у историографији.
ЗАКЉУЧАК
Размотривши фактографију, изворе и литературу везане за Петра С. Иванчевића пратимо, не само његов животни пут, него и развој рада сакупљања етнографског, фолклорног и антрополошког блага на српским просторима на прелазу између деветнаестог и двадесетог вијека. У радовима тих сакупљача, прије свега, учитеља и свештеника могу се видјети печати и насљеђе два човјека који су својим радом задужили српски народ. Вук Стефановић Караџић и Јован Цвијић, отац српске писмености и родоначелник озбиљног научног рада у области географије и етнографије са својим помагачима и настављачима створили су залог за будућност једне нације, који још нисмо у цјелини сагледали, поготово што се тиче његовог значаја. Аспект посматрања појединачних истраживача од мањег или већег значаја јако је битан за комплетност слике стварања системских настојања за изучавање прошлости српског народа. Осим о даљој прошлости нашег народа њихови резултати много нам говоре и о времену у којем су истраживања вршена. Живот и дјело Петра С. Иванчевића најбољи су доказ за то. Његово дјеловање мора се посматрати у контексту времена у којем је настало и тек кад га размотримо и упоредимо и укомпонујемо са резултатима осталих оновремених и њему по теми и начину истраживања сродних истраживача добијамо комплетну слику. Захваљујући напорима Петра Рађеновића, Стевана Н. Давидовића, Косте Ковачевића, Јеврема Станковића, Петра Мирковића или Љубомира Пеће објављена су драгоцјена научна истраживања ових крајева чиме је, између осталог, од заборава отргнута богата народна традиција и спријечено пропадање великог усменог народног стваралаштва.

Припремио: Предраг Лозо