Љубиша Маленица, млади аутор приче која је пред вама.
То је једна од оних забачених улица, уличица заправо. Угурана између зграда, одаје утисак као да се изгубила на пола пута између пролаза и пристојне улице. Суморно сив бетон је више прљав него ли чист. Остављена сама себи, улица је увијек тиха. Понекад је посјете радници градске чистоће, ето, да могу рећи како су били ту. У њој се не играју дјеца, нема цвркута птица, комшинице не размјењују трачеве, нити комшије причају у дворишту. Чини се као да је, за ту уличицу, вријеме стало. Можда је, управо због тога, с времена на вријеме походе двије мачке, сушта супротност једна другој.
Бијела обично стигне прва. Снијежно крзно, увијек чисто, пресијава се под сунчевим зракама. Азурне очи, као и много пута раније, стрпљиво чекају. Црна скоро па увијек касни. Необјашњиво се појави. У једном трену је нема, већ у сљедећем је ту, као да је увијек и била. Иако офуцана и мршава, ипак се носи арогантно. Враголасте очи као да се подругују док прилази.
„Барахијеле пријатељу, тачан као и обично. Стари вас је добро дресирао.“ – рече гарави мачор.
„Само ради на себи Арталаксе, па ћеш се и ти поправити.“ – уз кез одговори бијели.
„Ха! Остави проповјед за смртнике, мене се мани. Ја сам свој пут одабрао давно.“
„Никада није касно за искрено покајање. Покај се и биће ти опроштено.“
„Опрости што не молим за опрост. Пао сам и у своме паду, ја сам нашао слободу. Нема тих позлаћених ланаца који би ме раздвојили од тога.“
„Већ си ти у ланцима. Само их не видиш.. Твоја слобода је хаос. Нема ту слободе Арта.“
„Де молим те. Све сам ја то чуо и раније. Немој да пеглаш. Види, могу ја и отићи, ако је теби досадно.“ – изненада озбиљан, црни мачор фркну.
„Далеко било. Дошао сам да се одморим, видим пријатеља, размјеним коју паметну. Само бринем за тебе.“ – одговори бјелан видно расположен.
„Ма брини ти за себе, моје бриге остави мени.“
„Нешто си нервозан данас. Да ниси болестан?“
„Колико ти можеш да будеш досадан. То је феномен.“
Бијели мачак зна када да престане. Разговор је утихнуо на тренутак. Сигуран да тишина неће потрајати, Барахијел стрпљиво чека. Офуцана гарава репина љутито лупка по бетону. Дан је топао, љетни. Сунце се лагано креће својом устаљеном стазом. Небо је плаво, без иједног облачка. То је један од оних дана када је милина бити жив. Један од оних дана када се човјек стварно и осјећа живим. Свијет је, на неки неописив начин, мањи и ту, на дохват руке. Чини се да је све могуће.
„Нема их данас.“ – црни мачак проговори и растјера тишину.
„Није их ни јуче било.“ – узврати бијели.
„Хмм. Шта ли ће то бити? Мислиш да је пукла тиква?“
„Можда. Све ствари дођу своме крају. Лијепо су стајали једном другом.“
„Смртници су попут времена, превртљиви и непоуздани. Зашто се везивати за њих и њихове пролазне животе? Зар су стварно вриједни те пажње?“
„Вриједни су. Погледај само чудеса која су подигли, мелеме за око и душу. Здања ума и срца која буде наду да сутрашњица може бити боља, да они могу бити бољи.“
„Погледај ти ужасе које су породили. Од Јасеновца, преко Аушвица до Хирошиме и Руанде. Баци поглед у прошлост све до почетака њихове историје и увијек и на сваком мјесту ћеш их наћи огрезле у крви браће своје.“
„Слободна воља је слободна воља. Ни мање ни више. Није твоје да им судиш, него Његово. Сваки од њих је слободан изабрати.“
„Колико ли је само оних који су изабрали да на лешевима других изграде себе. Краја им нема. Гдје су ови остали?“
„А, на примјер, стари Вукашин?“
„Шта с њим?“
„Па за некога коме су пуна уста приче о слободи, претпоставио сам да ћеш знати цијенити врлине племенитог презира и пркоса које су красиле старца.“
„Е јесте и он много постигао! Велико му постигнуће.“
„Умро је одан одан својој вјери, одан себи. Неко би рекао да је умро слободан. Шта више тражити од смртника?“
„Шта више тражити од смртника? Немој ме насмијавати! С обзиром шта им је дато, од њих треба тражити много више. Ето, умро је. И ко га се данас сјећа? За кога је умро? За шта?“
„Не морам ти говорити. Сам добро знаш да га се многи сјећају. За узор је и као такав се и узима. Он је примјер њихове величине. Обојица то знамо.“
„Чак и да се сложим, што је упитно, Вукашин је међу ријеткима. Пусти њега сада. Не могу се сви они извући преко Вукашина.“
„Не извлачи се нико преко Вукашина. Слободни су чине шта им је воља. Не могу сви бити добри што значи да нису ни сви лоши.“
„Они су слободни да буду шта хоће а нама вјечност робовања.“ – промрмља црни мачор, више онако за себе него ли зарад разговора.
„Шта?“
„Небитно. А шта је са овом ситуацијом на Марсу?“
„Шта с тим?“
„Годинама су упирали поглед ка небесима питајући се јесу ли сами, има ли још неко. Напокон некога пронађу и шта се деси? Зарате с њима. Ти ме још питаш шта с тим.“
„Играш се чињеницама Арта. Исто као да не знаш да сам добро упућен у природу сукоба. Људи нису испалили први хитац. На крају крајева, ово је њихов свијет, њихов систем. Ко долази у госте, као гост треба да се и понаша.“
„Ма не знам ни због чега се трудим. Шта год да ја кажем, твоји мали љубимци не могу погријешити. Боље да не трошим дах.“
„Могао би да трошиш дах на чињенице. Не тражим превише од тебе.“ – два погледа се сретоше и тамни мачор само уздахну.
„Хајмо одавде.“ – рече Арталакс.
„Куда?“
„Па могли би мало да проњушкамо, да видимо шта се дешава код нама омиљених смртника.“
„Да мало проњушкамо? Као да те не знам. Прва прилика и ти ћеш одмах хтијети да завучеш те своје прсте гдjе им није мјесто. На мене не рачунај. Није ни моје ни твоје да се мјешамо у животе смртника.“
„Овај пут нећу, ево часна ријеч. Хајде. Знам да и тебе интересује шта се десило. Хајде, биће забавно.“
„Ето видиш, због таквих изјава, ја теби ништа не вјерујем.“
„Не, не, стани. Биће досадно, нећемо ништа радити, само да сазнамо шта се дешава. Хајде јебему, обојицу нас интересује. Нећу те молити, одох сам, а без твог стручног надзора, ко зна какве несташлуке могу да починим.“
„Увијек ово радиш. Добро, хајде онда. Запамти шта си обећао.“
„Знам, знам, но прво…“
„Прво?“
„Прво да навратимо до Милке.“
„То ти и није лоша идеја.“
„Најбољи ћевапи у граду. Убједљиво.“
„Видиш да се можемо у нечему и сложити.“
Без журбе мачори се покупише и одметнуше уличицом, репина високо подигнутих. Добацујући један другом простаклуке старије од човјечанства, скренуше на ђошку и нешто касније изађоше на главну градску улицу. Попут духова се провукоше кроз набујалу ријеку метала и гуме те нестадоше у маси с друге стране.
***
Безбрижна и сама себи довољна, ријека лагано тече, без икакве идеје о свијету који је окружује и значају који јој придајe. Таква је од памтивјека. Сунце високо изнад поиграва у њеним немирним водама. Тик до њих, усамљена фигура је замало па невидљива у свеприсутној запуштености обала.
Поглед му се губи у заводљивој игри воде. Он и ријека се знају већ дуго. Дошао је, наводно, да пеца. Да забаци коју и да се смири, но нема спокоја. Мисли се роје и досађују му. Mисли велике и мале, све битне и све у ишчекивању његове одлуке. Непрестано ковитлање и мрешкање воде нимало не помаже.
Чини му се да се ријека није нимало промјенила од онога дана када је први пут дошао са старим. Много простије вријеме и много лакше. Тада је и он, попут ријеке, био безбрижан, као иначе и сва дјеца. Године су утекле попут лопова у ноћи. Колико ли већ има како није ишао са оцем на ријеку? Он никако да пронађе времена, а стари, пензионер, који је имао сво вријеме свијета, није хтио без њега. Старац је ионако ових дана вријеме радије проводио у парку, са голубовима и она два блентава мачка. Одавно се није чуо с њим, а требало би, а не само овако, када њему нешто треба. Вади телефон и након пар тренутака, с друге стране се чује храпави глас његовога оца.
„Хало.“
„Еј стари, Радомир је. Како си?“
„Радомирe сине. Јеси ли то нешто упрскао?“
Очево питање га изненади. Стари је увијек био директан, један од оних људи са којима си знао на чему си. Прије него ли ишта одговори, насмија се грохотом а стари се поче смијати скоро у исти час. Пар тренутака смијех је допирао са обје стране линије, као да су се два лудака дочепала телефона па размјењују шале само њима разумљиве.
„Нисам стари, нисам. Рекох да ти се јавим. Ево ме поред ријеке. Нисмо одавно.“
„Поред ријеке? Шта ћеш тамо. Гдје ти је Милена?“
„Ма…“
„Видиш да си ипак нешто забрљао.“ – рече старац уз једва чујан осмијех.
„Хајде да не причамо о томе. Нисам те зато звао.“
„Ниси? Зашто си ме звао онда?“
„Јер те нисам звао одавно, а требао сам. Јеби га стари, опрости. Никако да нађем времена да одемо на пецање.“
„Ма пусти, немаш времена, немаш. Шта ћеш сада, не можеш га створити. Не вриједи се тиме замарати. Схватам и ја, запослен си, имаш обавезе. Што се мене тиче синко, ја ти не замјерам. Имаш Милену, волиш је. Знам како је, био сам и ја у твојим ципелама. Волио сам твоју мајку, и у тој љубави, родитељи су некако остали по страни. Нико то не ради намјерно. Него шта је с тим унуцима, и де, гдје ти је Милена?“
„У праву си стари, упрскао сам ствар.“
„Јесам ти рекао. Да чујем? Шта год да си урадио, то ти је с мајчине стране.“ – обојица се опет насмијаше.
„Kако је стара?“
„Добро је, знаш њу. Серије и комшинице, ко, шта, како, када. Све зна. Прошетамо, нахранимо голубове. Неки дан дођоше Љепотан и Гарави. Одмах јој се свидио Љепотан. Несретник Гарави је добио новине по глави.“
„Није ни чудо. Никада у животу нисам видио запуштеније мачке. Бога ми не знам шта ти код њега видиш симпатично.“
„Оно је мачор са искуством, види му се у очима. Какву би само причу испричао, када би могао. Него, пусти сада мачку. Шта се десило?“
„Одлучио сам да се пријавим.“
„Гдје да се пријавиш?“
„За Марс.“
Тренутак тишине одаје збуњеност с друге стране линије. Старцу је потребно пар секунди да схвати о чему младић говори.
„Ти си озбиљан Радомире?“
„Јесам стари. Зато се Милена и наљутила на мене. Јутрос смо се посвађали.“
„Човјече, сваки четврти се врати кући у сандуку, нек им је лака земља. Бога питај против чега се боримо горе. Изгледа да он једино зна. Зашто ти то треба?“
„Огњене, исти си Милена. Нисам ни отишао, а вас двоје сте ме већ оплакали.“
Некако природно, тишина се наметну сама од себе. Испуњени звуком ријеке која тече, тренуци као да се отежу у вјечност. Обојица се боре са сопственим мислима. Отац и син разумију један другога. Нема потребе дубље улазити у разлоге. Све је јасно. Ипак, тишина срца које одбија да прихвати оно што ум већ зна и даље је међу њима. Превише стар и искусан за тврдоглавост, отац проговара први.
„Видим да си ти већ одлучио?“
„Јесам.“
„Када крећеш?“
„Сутра идем да се пријавим. Обука траје пола године. Бацачем из Београда ћемо прво на Мјесец, а потом на Марс.“
„Па добро синко, видим да те не могу одговорити. Нека ти је Бог на помоћи, нек те чува и немој да ме обрукаш.“ – старчев глас пун је озбиљности.
„Нећу стари. Ако Бог да, све ће бити добро. Хоћеш ти рећи старој?“
„Хоћу, но мораш и ти нешто за мене урадити.“
„Реци.“
„Знаш ти шта мораш урадити. Зато си ме и звао.“
„Не разумијем те. Де реци, немој околишати.“
„Ја ти говорим оно што и сам знаш, што си увијек и знао. Разговарај с Миленом, објасни јој. Не дај јој да оде.“
„Ах, то.“
„Јесте, то, не прави се шашав. Знаш ти добро.“
„Знам стари, знам. У праву си. Разговараћу с њом, ево још вечерас.“
„Уради тако. Вјеруј ми, тако је најбоље.“
„Требао бих и ја кренути лагано, мрак ће брзо. Прије него одем, морамо отићи једном на пецање заједно.“
„Хоћемо, хајде, има још времена.“
„Има, договорићемо се. Е стари, хвала ти.“
„Ма ништа, хајде сада нађи Милену па се чујемо.“
„Живио стари. Навратите некад.“
„Хоћемо. Чувај се Радомире.“
Линија се прекину и Радомир је опет сам. Устаје и креће назад. Мало даље, двије ситне прилике сједе и посматарају младићев пролазак праћен шкрипом облутака под његовим ногама. Он им не поклања пажњу, а и зашто би, његове очи их не виде. Оба мачка су у тишини слушали разговор. Знају шта им је даље чинити. Подижу су и нестају пут града. Црно и бијело крзно ишчезавају без звука. Иза њих, ријека и даље тече док у њеним потамнијелим водама нестају посљедњи зраци залазећег сунца.
***
Намјеравала је да се препусти, да лута без циља, но ипак је стигла на добро знано мјесто. Парк је напуштен већ неколико година. Оронуо, лагано губи битку са временом и зеленилом. Често је долазила овде као дјете, са родитељима или без њих. Изненађена је колико се брзо све промјенило. Парк јој се чини мален. Киша и снијег сапрали су боје. Све је сиво и тако недостојно сјећања које је носила са собом. Колико магије је некада било овде, и свијетлости и вриске. Све је било тако живо, па чак и машине.
За тренутак је несигурна јел то све била само њена уобразлија или је чаролија стварно постојала, пробуђена маштом дјечијих умова. Свако мало шутне понеки каменчић залутао пред њу. Нема другог звука до њених стопа и лупкања каменчића. Вртешка, одјевена у сивило и хрђу, као да је чекала само њу. Изгледа као да је, колико јуче, била овде и са заносом посматрала пластичне коњиће и шаренило боја у покрету.
Прилази вртешки и сједа на руб. Погледом прелази запуштени парк. Нервира је све што јој очи погледају, иако и сама зна да је прави разлог нешто сасвим друго. Прстом одсутно прелази по телефону. Двоуми се. Звала би га, но љутња јој не да. Телефон изненада зазвони и ријеши je недоумицe. Мајка је зове.
Проклиње своју заборавност. Требала ју је назвати данас. Сада ће је питати шта се десило. Увијек претпоставља да се нешто десило. Ако јој не каже сада, касније ће морати, а тада ће већ бити прекасно. Неће бити краја критикама нити ће бити заборављено, то никако. Телефон упорно звони. Притиска зелену слушалицу и јавља се.
„Зашто се не јављаш?“ – култивисани глас старије госпође започиње разговор.
„Здраво мама.“
„Здраво мила. Шта се десило?“
„Није ништа. Заборавих те назвати. Имала сам доста посла данас.“
„Кћери, данас је недеља. Каквих си то послова данас имала?“
„Ма знаш, што и обично.“
„Милена, ја сам те родила, немој мени да лажеш. Увијек си слабо лагала. Реци мајци шта се десило.“
„Радомир је.“
„Шта је с Радомиром? Је ли добро? Нешто му се десило?“
„Није му се ништа десило мајко. Боже, може ли тај човјек икада у твојим очима нешто погрешно урадити?“ – љутито упита Милена.
„Па шта је са Радомиром? Јесте се посвађали? Јели те ударио? Шта је било?“
„Није ме ударио. Хоће да иде.“
„Гдје да иде? Боже сачувај дијете, знаш ли ти реченицу саставити да ми објасниш шта се дешава?“
„Радомир хоће да се пријави за рат на Марсу. Евроазијска Унија шаље нову групу војника на период од три године. Србија подиже три батаљона, и ето, он хоће да иде.“
„Па зашто? Шта ти је рекао?“
„Због плате, због бенефиција. Због нас.“
„Шта је с његовим послом?“
„Напустиће. Ионако је ту јер мора. Знаш и сама како му је.“
„Како је уопште сазнао за то?“
„Вијести су пуне тога. Касније се чуо са оним Марком. Другом из Бања Луке. Иду заједно са још неким пријатељима. Идиоти, као да иду на камповање.“ – иако потиснут, бијес се да наслутити у позадини Милениних ријечи. У позадини бијеса, страх и немоћ да се ишта промјени.
„Мила моја, сада ћу ја доћи до вас.“
„Мама, нисам кући. Морала сам изаћи.“
„Јесте се то посвађали?
„Јесмо. Изнервирао ме. Ништа ме није питао. Све је задржао за себе. Нисмо уопште разговарали о томе, а онда дође и само ми каже шта је одлучио. И шта ја треба да урадим, да сједим у оном стану сама? Да чекам да погине негдје горе? Да ми га врате у ковчегу, ако и толико.“ – издају је и глас и тијело. На рубу је суза. Одједном јој је хладно. Дрхти док посљедњи зраци уморног сунца препуштају небеса мастиљавим нитима сумрака.
„Гдје си сада?“
„У староме парку. Гдје смо некада ишли.“
„И шта сада? Не можеш ту остати заувијек. Прије или касније мораћете разговарати.“
„Знам мама. Дио мене би тако волио остати овде. Заувијек. Увијек нам је било лијепо.“
„То дијете из тебе говори Милена. У то доба се не можеш вратити. Одрасла си жена, имаш обавезе.“
„Бојим се мама. Шта ако оде и не врати се. Боже, ево сада покушавам и не могу да замислим себе без њега. Не знам шта бих…“ – глас опет подрхтава и сузе пријете да однесу и страх и љутњу.
Заузета сама собом, Милена и не примјећује два пара свјетлуцавих очију што је посматрају са крова ониже куће тик до вртешке. Утихли и мирни попут статуа, два мачора свједоци су људске драме, на први поглед небитне у великом поретку ствари.
„Мила, мораш разговарати с њим. Овако ништа нећете постићи. Ти знаш да те Радомир воли. Запросио те. Знамо обје да жели само најбоље за тебе.“
Милена одсутно гледа у прстен на руци који заводљиво блиста мамећи себи посљедње зраке свјетлости.
„Знам мама, знам. Бојим се да га изгубим. Тај страх ме највише уби. Шта ће тек бити када оде? Не знам могу ли то издржати? Ништа више не знам.“
„Ти знаш да мени нема ништа важније од тебе. Ти мораш одлучити шта желиш. Ја сам ту. Као мајка ти кажем, када се одлучиш једном, држи се те одлуке. Ако већ не можеш издржати, ако ћеш већ да га напустиш, онда то уради једном. Немој да мучиш ни њега ни себе.“
„Како да га напустим мама? Не могу то урадити.“
„Знам да не можеш кћери. Радомир то није заслужио, али видим да ти сама не знаш шта ћеш. Морате разговарати. Иди одмах кући, још вечерас причај с њим. Све му објасни.“
„Хоћу. Ево идем за пар минута.“
„Хоћеш ли да ја навратим касније?“
„Не треба. Јавићу ти се.“
„Добро мила, хајде сада, иди. Љуби те мајка.“
„Љубим и ја тебе. Чујемо се мама.“
Још неко вријеме проводи на вртешки. Допушта да јој мисли лутају по сјећањима из прошлости, када су коњићи били богато обојени, нимало слични ономе што је сада окружује. У тишини напуштеног парка њени кораци скоро па надреално одјекују. Мачије очи је прате све док им се не изгуби из вида у оронулом лабиринту грађевина и забавних машина. У тренутку када су и кораци утихнули, двије мачке се љено протегнуше и лаганим касом утопише се у сјенке.
***
Док прилази улазу 69 зна да је Милена већ кући. Свијетло је упаљено на прозору. Иза њега, заједно са сумраком, навлаче се олујни облаци и удаљене муње већ парају небеса. За сада су далеке, ништа више до игре свијетла на ретинама, но ускоро, заједно са кишом која само што се није сручила на град стићи ће и муње, љуте и ужасно лијепе. Док се облаци гомилају и превиру на рубу хоризонта, све ближи људској кошници, Радомир улази у хаустор и лагано започиње пењање ка стану гдје га чека она. Ово ће да буде тешка ноћ. Звук стругања метал о метал испуњава празан ходник док откључава врата. Очекује да ће је срести у ходнику, да ће њено лице бити прво што ће видјети.
Ходник је празан. Мирис хране допире из кухиње. Одједном је гладан, као да ништа није јео цијели дан. Оставља јакну, изува се и улази у дневни боравак. Једино из кухиње допире свијетло.
„Милена?“
„У кухињи сам.“
Улази у кухињу. Не зна шта би урадио нити рекао.
„Добро мирише.“
Милена не одговара. Окренута му је леђима. Коса је скупљена у реп који се пружа низ леђа. Тренерка и мајица које носи су неупадљиве, обичне ствари што се купе на пијаци.
Како је само лијепа, тако једноставна, тако свакодневна. Док је гледа чини му се да сваки пут када се спреми и нашминка, као да сакрије стварну себе, ту лијепу себе.
„Још си љута? Хоћеш ли бар причати самном?“
„Не сада. Пусти ме да завршим ово. Дај нам тањире.“
Звуци кључале воде и мирис хране испуњавају просторију. Јело је постављено. Једу у тишини. Радомир нагло устаје и отвара прозор, да мало свјежег ваздуха уђе. Зграда је стара па су и прозори исти такви. Сва новија градња безусловно подразумјева паметне станове управљане гласовним командама. Дрвени оквир се отвара уз благу шкрипу и ту одмах, насупорт Радомиру, сједе Барахијел и Арталакс.
И даље невидљиви смртним очима, сједе на једном стубова за пренос струје, мада су овај пут одбацили своје мачије персоне. Не посвећујући нимало пажње пејзажу коју је видио хиљаду путa, Радомир оставља отворен прозор и враћа се за сто.
У оклопу начињеном од најчистијег свијетла, Барахијел посматра како пар смртника вечера у тишини. Дуги црни перчин му се спушта низ леђа. Слика је и прилика људског идеала мушке љепоте. Снажан, младолик, племенитих црта лица какве красе иконе, он је вјечан и непромјењив, несавршени одраз свога створитеља. Какав је био у трену свог постања, такав је и сада. Он никада неће остарити.
До њега, обучен у господско црно одијело, зализан и сређен, сједи Арталакс. Црнило његове одијеће, дубље него ли природна тама, не мирује. На неки волшебан начин, то исто црнило као да се угнијездило у сјенкама и борама његова лица, кварећи исконску љепоту. Гдје је Барахијелово лице живо, његово се чини попут вјешто направљене маске, ту да сакрије тешко примјетну злобност која врви испод површине. Харизматичан и плавокос, лако вара смртнике. У исти трен им је и привлачан и страховит.
Барахијелу није тешко спазити трулеж која се накотила унутар његовог пријатеља. Сваки пут када се сретну, црнила је мало више, Арталакса мало мање.
Киша почиње да пропадује. Једва чујно добовање по цријеповима се губи у хаотичној мјешавини звукова града.
„Свиђа се мени овај Радомир. Директно, одмах у срж, па ко пуковник ко покојник.“ – рече Арталакс не скидајући погледа са фигура забављених јелом.
Барахијел се само благо насмијеши.
„И шта сада. Једемо и шутимо?“ – упита Радомир.
„Јесте. Када завршим с вечером, онда можемо разговарати.“
„Па можеш јести и причати. Никада раније ти није био проблем.“
„Ма нема потребе. Ти си већ све одлучио. Без мене. Ниси ме ништа питао и о чему сада да причамо?“ – хладно одврати Милена.
„А шта би ми ти рекла? Да не идем. Да је боље овако. Биће нешто за годину, за двије, за сто.“
„Јесте, рекла бих ти да не идеш. Све је боље него да погинеш, ти себични гаде.“
„Себичан? Па зашто ово радим ког ђавола?“
„Себичан си, јеси! Јел ти пало на памет шта ћу ја без тебе, сама овде и сама заувијек ако ти се нешто деси.? Наравно да није, мислиш искључиво на себе и шта ти хоћеш. Ја нећу новац, нећу некакву кућерину, хоћу тебе идиоте!“ – дрхтав глас задојен љутњом одјекује просторијом.
Тишину нарушава штампач инсталиран у кухињи. Слој по слој, машина ствара воће и поврће које је Милена наручила из оближњег тржног центра. Сама технологија је неколико деценија стара, но нашла је примјену у многим сферама живота, укључујући и војску. Док посматра како јабуке и банане попримају облик, Радомир схвата да ће то ускоро бити он кога ће машине овако пребацивати, прво до базе на Мјесецу, а потом на Марс. Ствари, претворене у енергију, брзином свијетлости путују између бацача. Стотину пута раније је тако пребациван из једног града у други, но никада ван планете.
„И још вас пребацују путем бацача. Бога питај шта све може кренути по злу.“
„Ништа неће кренути по злу. Знаш и сама колико су ове машине поуздане.“
„Не интересује ме. Нећу да идеш.“
Барахијел посматра разговор на рубу свађе и док му поглед шета по лицима тмурним од љутње и једва суздржаног бијеса, зна гдје је то прије виђао. На лицима своје пале браће који су безброј пута јуришали да му узму главу. И одједном, као дланом о длан, он више не посматра сукоб двоје смртника, он посматра тужну истину свога постојања, гдје брат убија брата сваки дан. Смртници губе на значају, као да постају полустварни, и у одједном замућеној реалности, једино фигура Арталакса остаје кристално јасна.
„Арта. Брате, шта то радиш себи?“ – упита Барахијел и обојица осјетише промјену тежу него ли тмурни облаци скоро над њима.
„Значи, као и обично, на овоме се наше дружење завршава.“
„Брате, зар не осјећаш колико те изједа то црнило у теби. Ништа од тебе неће остати до успомена у моме сјећању.“
„Можда је тако и најбоље.“ – одговори Арталакс погледа упртог у олујно небо.
„За кога? Није за тебе.“
„Де мани се Бари, мани се. Уморан сам од свега, од Старог и рогатог, од себе, од постојања без смисла. Уморан сам и од тебе. Твоја бескрајна доброта тако умара. Сви наши разговори се овако заврше, и сваки пут, одговор је исти.“
„Наш живот је служба. Ако ишта има смисла, онда то има.“
„Твој живот. Не мој.“
„То су ријечи издајника.“
„Што ја и јесам. Обојица то знамо. Чему онда ова толико пута сажвакана прича?“
„Јер си ми брат. Јер мене убија да гледам тебе како мреш.“
„Па онда не гледај.“ – кисело добаци Арталакс.
„Гони се дођавола!“ – љутито узврати Барахијел и по први пут, његове племените црте лица се искривише у бијесу.
„Већ сам тамо.“ – без осмијеха, једва чујно, прошапута Арта.
„Погледај се! Погледај шта…!“
„Добро је више!“ – Радомиров повик прекину бесмртнике који, изненађени у тренутку, погледаше ка прозору. Испуњен љутњом, тамо их је чекао мушкарчев поглед. Гледао је право у њих и чинило им се, у том једном трену, да гледа у њих, кроз њих, у нешто само њему знано.
„Престани. Одлучио сам. Морам ли све с тобом да провјеравам?“ – тренутак нестаде и опет све је као што и бјеше – „Шта треба? Да заувијек останемо овде, у овој кутији за ципеле? Урадио сам све што је требало и јел ово највише што заслужујем, што ми заслужујемо?“ – природа бјеса се промјенила. Обојен очајањем, нема посебан циљ. Он је бјесан на све и на ништа. Понајмање на њу.
„Радомире, трудна сам.“ – њен глас је тих, но тих пар ријечи испуњава собу. И тек тако, као руком однесен, бјес нестаје и чини се као да га никада није ни било. Без ријечи јој прилази. Обухвата је рукама и привлачи у загрљај. Док јој глава почива на његовим прсима, љуби је у раздјељак уживајући у мирису њене косе. Неко вријеме су као залеђени у времену.
„Волим те Милена. Од свих звијезда на небу мога живота, ти си она којој нема равне.“
Смијешак јој озари лице.
„Милена, знаш да ће нам ово ваљати. Извадићемо се. Ја се нећу дуго задржати. Тура траје неколико година, сваких неколико мјесеци ћу бити кући. Увијек ћу бити ту с тобом.“
Милена ништа не говори. Обоје шуте јер знају да се више нема шта рећи.
„Радомире, чувај се молим те. Ти знаш…“ – прије него ли заврши, Милену прекину звук хитног обавјештења државне холовизије.
Глас лишен слике, озбиљним тоном наглашавајући тежину ситуације, започиње обавјештење:
„У раним јутарњим сатима, по централноевропском времену, масовним нападом дуж свих фронтова туђини су поразили снаге земаљске коалиције наносећи им тешке губитке. Прве процјене говоре о шест хиљада мртвих, међу њима и 27. батаљон Евроазијских снага који је својом пожртвованошћу осигурао уништење марсковског бацача и тако спријечио његов пад у непријатељске руке. Марс је пао. Нова ванземаљска флота ушла је у систем и налази се на путу ка Земљи. На планетарном нивоу се проглашава ратно стање. Општа мобилизација започиње одмах. Сви војно способни мушкарци су дужни да се јаве у своје локалне војне центре зарад примања даљих наређења. Први непријатељски бродови се очекују на линији лунарних предстража кроз седам дана. Од свакога се очекује допринос у одбрани наше планете од ванземаљске пошасти. Избјегавање обавеза ће се сматрати издајом и као такво ће бити и кажњено. Станимо заједно, уједињени до ослобођења нашег Сунчевог система и коначне побједе над туђинима.“
Пренос се завршава нагло. Милена и Радомир су и даље на истом мјесту. Дуго остају загрљени, свијет за себе, и пуштају да их вријеме тихо мимоилази.
„Ја идем. Нема овде ништа више за мене. – рече Барахијел, далек и замишљен.
Глас његовог брата је увијек на концу њихових сусрета попримао ту ноту опорости и хладноће, но овај пут Арта је могао осјетити нешто другачије. Овај пут, чинило му се, као да им је и посљедњи.
„Добро. Идемо.“ – потврди Арталакс и обојица нестадоше остављајући за собом тишином испуњен стан и олујом поцјепана небеса.
***
Када је промјена дошла у малену уличицу, није дошла тихо. Становништво је већ утекло и пусте зграде, рушевине уствари, једини су свједоци повремених окршаја туђинских и људских снага.
Као и уличица, и град је лишен живота. Једино су војници остали, наши и њихови. Олупина „Лазареве клетве“ простире се дужином града, њене крхотине расуте по околним ливадама и сеоцима. Српска крстарица се жртвовала у борби против првог таласа нападачких снага. Десетине туђинских олупина леже око крстарице, разнесене ватром њених утихлих топова.
Као и остатак комшилука, и Радомиров и Миленин стан је претворен у рушевину. Гдје је некада стајала кухиња сада зјапи рупа, отворена ка улици. У прашини и отпаду једва се да примјетити повремени покрет, тако незнатан да је упитно јели се уопште и десио.
Иза оптичког нишана, очи лишене топлине посматрају четири ванземаљца како се лагано пробијају закрченом уличицом. Без журбе, снајпериста намјешта своје оружије, без милости и оклијевања, четири пута повлачи обарач. Уз туп удар, лешеви падају у прашину и остају да се хладе, ништа више до комади меса. Снајпериста се опрезно искрада и утапа у сјенке рушевина.
Када је напад почео, туђини су гађали све што је било створено руком човјека. Колико је само мржње падало заједно са пројектилима и ласерским зракама. Један од пројектила је погодио стан и прије него ли је схватила шта се десило, Милена је нестала. У бљеску свјетлости, тама се спустила на Радомиров живот и на неки начин одвојила Радомира који је био од онога који јесте.
Раније није схватао. Сада зна. Ово је његов рат и он намјерава да у њему побједи.
„Радомир овде. Четворица отписана, прелазим на сљедећи положај.“ – јавља штабу протокола ради и напушта рушевине које му више ништа не значе.
Барахијел посматра четири леша. Остао је с Радомиром након што је рат почео. Смртник се промјенио. На подсвјесном нивоу смртник је осјећао оно што је анђео добро знао. Овај рат је другачији. Једино побједа нешто значи. Тијела туђина су заражена злом само њему видљивом. Читава једна врста искварена је лажима првога издајника. То је увијек исто зло. Оно се не мјења и мрско му је све сем њега самога. Црне нити тога зла густо су испреплетене око палих тијела ванземаљских ратника. Црне нити тога зла густо су испреплетене око фигуре која стоји над њима. Фигура носи лице његовога брата, обучена је у његово тијело, али Барахијел зна да ту више Арталакса нема. Прилика одлази, но анђео је сигуран да ће се опет срести. До краја овога рата, он ће узети демонову главу или ће је сам изгубити. Бар толико дугује брату.
О аутору
Љубиша Маленица рођен је 26.02.1988, општина Центар, Сарајево. Данас живи у Источном Сарајеву . Објављени радови:
– Кратка прича „Фрагменти“ објављена у електронском магазину Црна Овца из Србије, 3. новембар 2015.
– Кратка прича „Ноћ“ објављења у електронском магазину Црна Овца из Србије, 30. септембар 2015.
– Кратка прича „Његово ново рухо“ објављена у електронском магазину Црна Овца из Србије , 16. јуна 2015.
– Есеј „Будућност Европе и федерална перспектива Уније“ објављен у зборнику радова учесника и учесница друге регионалне школе политичке филозофије др. Зоран Ђинђић, 2013. година.
Контакт: E-mail: ljuso_@live.com
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.