МИЛАН КАРАНОВИЋ

HPIM2846.gif
Подели:

Милан Карановић

(Велика Рујишка, 23.04.1882 — 1955)

Животно ђело Милана Карановића, етнолога с краја деветнаестог и почетка двадесетог вијека, представља велики допринос истраживању етнографског блага Босанске Крајине.

У почетку као парохијски свештеник, а потом као етнолог-истраживач, Карановић је истражио изузетно вриједну културну заоставштину великог дијела крајишког подручја. Народне пјесме, везови, народни обичаји само су дио фолклорног богатства прикупљеног у готово педесетогодишњем раду овог вриједног научног радника.

Рођен је 23. априла 1882. године у новљанском селу Велика Рујишка, Подгрмец. Школовање га накратко одводи са крајишких простора; након основне школе одлази у Сарајево гђе завршава Занатлијску школу, а потом и сарајевску гимназију. Након свршених шест разреда гимназије уписује и Богословију у Рељеву, те 1909. године долази за парохијског свештеника у крајишко село Рујницу. 1911. године изабран је за почасног члана Епархијског црквеног суда у Бањалуци одакле је, 1913., премјештен у Велику Кладушу. У вријеме Првог свјетског рата Карановић је, због припадништва Кочићевој групи „Отаџбина“, једно вријеме био затворен у бањалучком Војном затвору. По свршетку рата бацио је свештеничку одежду и као етнограф-кустос остатак живота провео у Сарајеву. Милан Карановић је умро 1955. год.

Карановићев истраживачки рад је изузетно обиман; поред 300 разних чланака, од којих 164 припада области етнографије, написао је и објавио два ђела већег обима: „Поуње Босанске Крајине“ и „Саничка жупа“. Сарађивао је у многим листовима: „Српска ријеч“, „Народ“, „Србобран“, „Нови живот“, „Просвета“, „Српско коло“, „Политика'“… Бројни чланци, укључујући и ђела већег обима, изишли су у издањима Српске академије наука.

Карановићеви научни подухвати нису остали незапажени; о његовој личноси и ђелу написане су бројне критике и студије, а запазио га је и свесрдно подржао наш признати научни радник Јован Цвијић.

Његови етнографски радови, уз етнографске радове свештеника Петра Рађеновића, представљају посебан допринос познавању локалне прошлости.

ИЗБОР ИЗ БИБЛИОГРАФИЈЕ

• Проучавање села, Сарајево, 1907.
• Са Уне, Сарајево, 1907.
• О научном раду Јована Цвијића, Сарајево, 1925.
• Божић у српским народним пјесмама, Сарајево, 1925.
• Поуње у Босанској Крајини, 1925.
• О типовима кућа у босни, Сарајево, 1927.
• Босна и Херцеговина, историјско-етнографски преглед, 1928.
• О старинској народној ношњи Босанске Крајине, Сарајево, 1932.
• Манастир Гомионица, београд, 1934.
• Легенда о благу цара Лазара, Београд, 1935.
• Свети Сава у фолклору Босанске Крајине, 1936.
• Ускочко и соколско гнездо на Уни, Београд, 1936.
• Цвијићеви напори око проучавања Босне, Сарајево, 1937.
• Имљанска народна ношња, вез и бојење

Текст припремила Милада Тишма, студент српског језика и књижевности.

http://www.riznicasrpska.net/muzika/index.php?topic=325.0

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top