У Чапљини на митингу Странке демократске акције уочи првих демократских избора у БиХ, мјесни имам Џемал Гадара поручује: „Џихад је наш пут, џихад је наш спас, џихад је наша борба. Куран је наш устав.“
У јануару 1992. године издато је 10 рјешења о додјели босанско-херцеговачког држављанства муџахединима. Већ фебруара 1992. године, дакле два мјесеца прије ескалације ратног пожара у БиХ, Центру служби безбједности Сарајево достављен је допис од 103 инострана лица, већином арапског поријекла, чији је грађански статус легализован накнадним уписом у матичну књигу рођених.
Разорна априлска експлозија цистерне и напад иранских командоса на касарну ЈНА у Mостару 1992. године, означио је почетак џихада у БиХ. Први борац џихада у БиХ погинуо је на Бандери изнад Тешња у јуну 1992. године. Био је то Саудијац Абу Али Ал-Маки Хасан Ал-Куралси (Abu Ali Al-Makki Hassan Al-Quralshi). Крајем јуна, на линији разграничења између Војковића и Храснице, међу десетинама убијених била су и три арапска добровољца. Испред зграде Економског факултета у Мостару, у којој је за вријеме рата била смјештена војна полиција, од граната је погинуло 7 муџахедина. Било је то 17. септембра 1992. године.
Рачуна се да је страних муслиманских ратника, укључујући ту и муслимане Косова и Метохије и Санџака, у БиХ било око 12.000.
ДОЛАЗАК ЏИХАДИСТА У БиХ
Британски обавјештајац Џон Мек Кол (John McColl) дјеловао је у Афганистану гдје је био укључен у операцију „SAS“ (Special Air Servis). Био је у групи британских официра који су били задужени за војну обуку муџахедина који су са стране долазили у Афганистан да се боре против Совјетског Савеза. У БиХ Мек Кол долази са чином пуковника и искуством сарадње са муџахединима. Имао је задатак пребацивање муџахедина из Хрватске у БиХ преко Загреба и Сплита. Исламски обавјештајци су посједовали службене папире УНХЦР-а, и то је обавезивало УНПРОФОР да муџахединима омогући пут из Загреба и Сплита у БиХ.
У Загребу се налазио прихватни, односно транзитни центар (Томшићева улица) у просторијама „Кризног штаба муслимана Хрватске за помоћ БиХ у рату“, чији је предсједник био имама Шефко Омербашић. Са обезбијеђеним хрватским личним картама, дипломатским акредитацијама, или са УНХЦР дозволама за „хуманитарно путовање“, загребачки имам је сљедбенике џихада, пристигле са Блиског истока, југа или сјевера Европе, прослеђивао у тренинг кампове по Словенији или директно на ратиште.
„Редовито би на загребачки или сплитски аеродром слетио зракоплов неке од арапских компанија из којег би шутке изашла скупина од 30 до 50 људи од којих би сваки носио само једну торбу. Дежурни полицијски инспектор кратко је сигнализирао царинским службеницима и скупина би без прегледа докумената ушла у аутобус или камион који је возио према међудржавној граници“. – описао је њихово кријумчарење загребачки магазин „Национал“. Дакако, са десет година закашњења.
Обучене групе терориста Палестинац Абу Зубеид је уз помоћ „Центра за директну помоћ и координацију“, основаног на јесен 1991., у Бугарској, неометан ни од кога, углавном преко Беча, слао на границе бивше Југославије. Њега је 1994. године, замјенио искусни Мухамед Хасан Али, познатији као Ајман Ал Завахири, рођен 1952. у Египту. Он је био од стране Осама Бин Ладена постављен за замјеника за војне операције.“
Муџахедин из Турске Енцин Хусеин (Encin Huseyn) добио је потврду да је био припадник тзв. Армије БиХ од 15. јуна 1992. до 20. јуна 1995. године, а издана му је као доказ за сређивање „стамбеног питања“. Потврду је потписоа пуковник Незим еф. Халиловић. Ал Мухади је 17. децембра 1992, на темељу исправе РБиХ добио потврду за ношење оружја, а она је овјерена печатом Специјалне јединице за посебне намјене „Црни лабудови“.
У изјави датој загребачком „Вечерњем листу“ 15. октобра 2001, Мустафа Камел Сулејман из Египта каже: „Средином 1992. године добили смо заповијед да кренемо из Афганистана и разних арапских земаља у Саудијску Арабију која је била главни организатор и финансијер одласка у БиХ. Тамо нам је направљено покриће и одлетјели смо у Загреб као дјелатници хуманитарне организације Ал Харамеин и Високих комесаријата за избјеглице Саудијске Арабије и Кувајта. У загребачкој луци дочекала нас је војна делегација БиХ. Након што смо добили акредитације као хуманитарни радници од Министарства вањских послова Републике Хрватске и УНХЦР-а, ради лакшег преласка границе, одведени смо преко Сплита у Мостар, те у Сарајево, а један дио је отишао за средњу Босну“.
ПРВИ КАМПОВИ ЏИХАДИСТА У БиХ
Један од првих логора за муџахедине утемељио је Махмуд Абу Абдул Азиз ал Мунтесиба, звани Барбароса – Риђобради из Саудијске Арабије, крајем августа 1992., у близини мјесне школе подвлашићког села Мехурићи код Травника. У истом селу је 8. фебруара 1992. године одржано савјетовање вођа Патриотске лиге, које је било значајну за њихову даљу организацију.
Махмуд Абу Абдул Азиз ал Мунтесиба, звани Барбароса – Риђобради
Према властитој изјави за „Сандеј Тајмс“, Барбароса је рекао да се лично састао са Алијом Изетбеговићем, обишао дио фронта а потом прионио на посао.
Логорски центар под именом „Маускер“ (арапска ријеч за „Фронт“) основали су 6. децембра 1992., у околини Калесије, ефендија Нусрет Имамовић, хафиз Хусеин Смајић са ученицима Газијине медресе Нихадом Ашчићем и Харисом Куловићем. О раду центра поносно је писао сарајевски „Љиљан“, годину касније: „До формирања центра водили смо одбрану голе егзистенције. Са центром наша одбрана прераста у борбу у име Алаха“.
У исповјести репортеру турског листа „Хуријет“, који је боравио у муџахединском кампу у близини Зенице, добровољац из Турске је испричао: „Срби нас се веома боје, јер знају да ћемо им, чим их заробимо, одсјећи главу. У акцију не идеомо свакодневно. Чинимо то једном у двије недјеље, али када кренемо у нама тада прокључа крв Османлија освајача, и желимо да одсјечемо што више српских глава. То су прво почели да раде арапски муџахедини, а ми смо их слиједили“.
ОДРЕД ЕЛ МУЏАХИД
Строго повјерљивом одлуком команданта Штаба Врховне команде тзв. Армије БиХ генерала Расима Делића од 13. августа 1993. године, наређено је формирање одреда Ел Муџахедин у зони одговорности Трећег корпуса. Оснивање одреда Ел Муџахедин догодило се одлуком уског круга СДА и врха тзв. Армије БиХ.
Избор назива одреда Ел Муџахедин био је и обнова имена бившег листа Младих муслимана Муџахедин, који је неколико година излазио у Загребу након Другог свијетског рата. Лист су забранили комунисти и ухапсили су и осудили Алију Изетбеговића на три, а Неџиба Шаћирбеговића на четири године затвора. Неџиб Шаћирбеговић је отац Мехмеда Шаћирбеговића, ратног амбасадора РБиХ при Уједињеним нацијама, а у емиграцији у САД-у био је неко вријеме и предсједник Хрватске академије.
Муџахедини су чинили страшне злочине над заробљеним српским војницима и цивилима, као што је: „Између 21. и 23. јула 1995. припадници одреда Ел Муџахид везали су 12 заробљених из ВРС-а у неугодним положајима и извргли их различитим облицима злостављања, укључујући батинање и показивање тек одрубљених глава Момира Митровића и Предрага Кнежевића. Претресно вијеће је утврдило да је такво поступање код заробљеника произвело тешку душевну и физичку патњу, као и повреду, те да представља и тешки напад на људско достојанство. Дана 23. јула 1995. муџахедини су 12 заробљених припадника ВРС-а из Ливада пребацили у логор Каменица, гдје су их заробљене држали у једној напуштеној кући. У ноћи тог дана један муџахедин је хладнокрвно испалио хитац у једног од заробљених – Гојка Вујичића. Глава Гојка Вујичића потом је одрубљена и стављена на његов стомак. Касније су заробљени Срби били присиљавани да љубе одрубљену главу”
Једна од доказаних серија злочина догодила се и у септембру 1995. године: „Послијеподне 11. септембра 1995, један дан након покретања операција Ураган и Фарз, војници 328. бригаде 5. батаљона тзв. Армије БиХ и муџахедини заробили су око 60 војника и цивила босанских Срба, укључујући три жене у близини села Кестен. Заробљеницима је било наређено да у колони пјешице крену према Кестену. Путем су двојица заробљеника – Миленко Станић и Живинко Тодоровић – убијени из ватреног оружја. У логору Каменица неки или сви од 52 заробљеника били су затворени на два спрата једне напуштене куће. Из посредних доказа, укључујући и доказе добивене ексхумацијом, слиједи да су та 52 заточеника на крају убијена. У свјетлу цјелокупних доказа и из разлога детаљно наведених у писаној пресуди, Претресно вијеће у процесу против Генерала Расима Делића се увјерило да су сву 52 мушкараца Срба, наведених у прилогу Ц Оптужници, намјерно лишили живота припадници одреда Ел Муџахедин у логору Каменица, у периоду од 11. септембра 1995. до 14. децембра 1995. године“.
Алија Изетбеговић са вођама одреда „Ел Муџахедин“
Тешко је разумити казнену политику тужитељства ICTY-ја (International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia), који до сада није подигао ниједну оптужницу против неког муџахедина за учињене ратне злочине, иако постоје још уз 1994. године кривичне пријаве против муџахедина с именом и презименом.
У Анексу 1-А, члан III. став. 2. Дејтонског споразума, одређује се да муџахедини у року од 30 дана напусте БиХ. Али то није ишло ни брзо ни лако, јер су војне и политичке власти у Сарајеву одлагале остварење те одредбе Дејтонског споразума, па су САД чиниле велики притисак на команданте тзв. Армије БиХ и предсједника СДА да сви муџахедини одмах напусте БиХ. Одред Ел Муџахедин је распуштен средином јануара 1996. године, а према подацима од 26. фебруара 1996. године (тог дана је формално расформиран одред Ел Муџахедин) та је јединица бројала 1.744 припадника.
ИЗВОРИ: Ivica Mlivončić, Al Qaida se kalila u Bosni i Hercegovini-Mjesto i uloga mudžahida u Republici Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini od 1991. do 2005. godine, Split-Mostar 2007; Ненад Цвјетковић, Под заставом џихада, Добој, 2005; Фонд Стратешке Културе – Електронско издање.
ПРИРЕДИЛА: Редакција
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.