НА ИСТИНСКОЈ СЛУЖБИ

.png
Подели:

 

Несумњиво, соколство је у Босни од великога значаја за село. (Добој је седиште другога округа, његов срез има шест чета које су најбоље у жупи). И то оно соколство које посвећује нарочиту бригу селу, које задахњује Чеда Милић и које има у Босни врло ваљан предводни кадар међу млађим интелектуалцима и јавним радницима из народа, као што беху они у Добоју.

Босна, на срећу, и међу младим учитељима има врло ваљане посленике, ванредно озбиљне и одушевљене пријатеље села и народа, који и кроз соколство хоће да га васпитају, да га поуче, да дисциплинирају и активирају његову вољу и да га спреме за толико потребан препород на селу. Већ досле имао сам велико задовољство да видим неколико овако младих учитеља, трезвених и фанатичних слугу народних, који у данашњици ипак успевају да сељака и поред његових тешких брига загреју за добро и напредак. Резултате таквога рада можете одмах приметити и на школи, на њеном врту, и на селу и сељацима где су такви учитељи. Јер фаланге Чеде Милића дају нова сељака, нова Босанца на селу, вредна и свесна, трезвена и изнова национална. Онај у путу или граду који изговара „здраво“ и ословљава интелектуалца и трговца са „брате“, одиста је нов народни завереник и прилично нов сељак. То је радосна чињеница и она чини част Босни.

Један од таквих сокола и учитеља, Бошко Бањанин из Доње Грапске, за два дана изменио ми је правац путовања и повео ме са својом госпођом, учитељицом и соколицом, низ реку Босну кроз раскошну њену долину и кроз њена лепа и велика села, за која и Добојци кажу да су ипак најнапреднија у том крају и најбогатија. Задужио ме је много. Јер сам не само два дана уживао у лепотама босанскога пејсажа, једне непрестано зелене долине све до близу Саве, него сам успут видео босанско село, босанску кућу, често као крлетку малу и јадну, јер је у Босни кућња задруга коначно пропала, јер босански сељак од једнога свога средњега грађанина стоји данас по животу за читавих пет стотина година уназад. Бањанин ми је показао две домаћичке школе, једну у муслиманском селу Горњој Грапској и једну на државном добру „Петар Мркоњић“. У обема је очевидан благотворан утицај на питомице и околину, видљив предани рад учитељица, али и наличје тих школа: слаба и жалосна материјална небрига за те установе. Да само видите са каквим се недаћама боре те народне васпитачице и колико су остављене самима себи. – Особиту ми је услугу Бањанин учинио што ме је одвео још у две школе где су учитељи били муслимани, у Костајницу код Османа Масника и у Копривну код Мухарема Алајбеговића. Оба су села чисто српска, а ова два учитеља ни у муслиманским не би могли више радити ни као наставници ни као народни посленици. Каква срећа и колика утеха за свакога ко воли земљу…

Али најпријатније изненађење на овом путовању би свештеник Сава Божић у селу Толиси, у једној планинској долини изнад градића Модриче. То је гласити поп не само у својем ужем крају, но у целој Босни по својем раду, по својем апостоловању, јер је цео свој век посветио само народу, тврдом босанском брђанину, којега је ваљало изводити из простоте и укроћивати за његово опште добро, напредак, друштвену исправност и уљуђеност. Само једна светитељска хала као што бејаше поп Сава Божић, могла је на овом тешком попришту имати успеха. Јер би било потребно часовима слушати приче каква је била ова парохија и видети каква је данас и како као на свеца и пророка гледа на свога попа, тихога и мирнога сад а трудом и напорима измучена као да му је преко шездесет година, иако је у најбољем времену.
Беше уочи Петровадне, који слави његова црква и којега је дана велики сабор, кад га затекосмо у кући. У обичном радничком оделу са засуканим рукавима, он је пословао по дворишту, чинећи последње припреме за сутрадан, јер ваља дочекати велики број гостију, сабор, парохијане. То је природа која ни тренутак не може без рада. Први утисак. Висок и кошчат као да је јуче из Херцеговине, одакле је пореклом. Дуголик, плав, кратке косе и невелике браде, орловскога носа, дубоких плавих очију. Израз енергичан али примирен, светитељски. Ја у мојем животу нисам срео обличје сличније милешевској фресци: као да сте одатле списали или скинули попа. Саву из Толисе. Затим образован и просвећен, брђанске фразе коју добро држи на уздама („Са слабим уздама право у ровину“), са великим животним искуством, трезвени идеалист и убеђени оптимист, који се врло ретко али болно осмехне, те вас тиме као дарује, што га гради особито присним и дубоко симпатичним, иако би ово обличје, дано у нас само за хајдука и светитеља, могло да се човеку учини опорим и тврдим.

Мекане душе и тврда карактера и још тврђе воље да ради. Понети, крепко и уверено, Бошњанин из онога појаса, који је осетио судбински дах да Босни осветла свој образ у часу историјскога одређења. А скроман, скроман – да те страх спопадне кад то доведеш у везу са његовом појавом…

Прво нас одведе у врт и посади да се одморимо. Шездесет згодно поређаних кошница (које је својеручно склопио по систему Живановићеву), одавало је пријатну музику. Поп се за час изгуби, да би нам се повратио окупан и у чистом црном грађанском оделу. Па нас поведе да нам покаже лепу скорашњу цркву, којом је заменио стару брвнару. Затим дивну двоспратну школу, па дом, грађевину и за велике градове, у којој је соколана са свима потребним одељењима, са огромном дворницом и позоришном бином, са читаоницом и одмориштем где се спрема кава и чај, па онда са лечничком амбулантом (управо малом болницом), народним купатилом и учитељским становима на горњем поду. Па се при грађењу довило и за осветљење и за водовод да се човек не може довољно начудити. Око свега тога ограда од армирана бетона и осигурања од плахе планинске реке, на којој су постројења.

Све зидано и подизано преданом вољом, прецизним знањем и беспрекорним укусом и предвиђањима. Сразмерно за мале паре. Али под погодбама које иду у причу, јер је историја овога прегнућа ваистину прича и чудо. Народ се бунио, није хтео; канцеларије сметале, узимале на одговор и тражиле изјашњења, па опет дело извршено: народ је кулучио и жртвовао, канцеларије се чудиле баш као ово ја данас, примале зграде и дивиле се чудесном попу.

Толиса данас има да се поноси својим јавним зградама… Једна за другом црква, школа па културни дом! Било би много и за богатију парохију, али је поп Сава успео и извршио. Јер воли да ради и гради, јер је и друга места умео да наговори на то и да им помогне, па да често за коју цркву доведе пред свршени чин црквене власти, а за јавну зграду – државне. Умео је он да дође и до планова и да их изводи без припита, јер је знао да је краћи пут спасоноснији и да се победнику никада не суди. Али за то умео је дубоко да посегне у свој џеп. Често су његове пчеле плаћале месечне наднице мајсторима, његови торови куповали гвожђе и грађу, његова зарада намештај. Око стотину и педесет хиљада попу још дугују ове три зграде, које се без његова новца не би ни довршиле. Они који су носиоци тога дуга, ваља да му га плате, јер ће га он опет дати народу у каквом корисном постројењу, пошто је без деце и пошто и он и супруга пред својим очима имају само народ и никакву другу амбицију. Поп Сава је околину задужио и тиме што је саградио девет хигијенских бунара за својега четворогодишњега претседниковања у општини.

Дакле, то вам је необичан културни радник, познаник и покојнога Цвијића, просвећени посматрач и учитељ народни, крвави посленик, који би хтео да му сва Босна заплива у благостању и раду и који хоће да се за нов живот пробуди и оно „што шест дана светкује а седми ради“, како сам са тугом рече.

 

Григорије Божовић

 

„Политика“, 31. јул 1936, XXXIII, бр. 10124, стр. 12

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top