ШУЦКОРИ

О шуцкорима и њиховим злочинима писао је Иво Андрић: Власт је образовала Шуцкор од неваљалих људи.

Аустро-Угарска окупациона управа у Босни и Херцеговини је као највеће непријатеље поретка сматрала Србе из Босне и Херцеговине. Ћесарска власт их је видела као нож у леђима инвазионих трупа окренутих ка Србији. Да би инвазија успјела, требало је зауздати Србе с лијеве стране Дрине.

Рачунајући да може доћи до српске народне револуције у БиХ,  Аустро-Угарски стратези су од 1906. изабрали да се напад на Србију изведе неповољним путем, преко Дрине. Након анексионе кризе, 1908. године, почео је рад на стварању шуцкора (šuckorps). То су биле специјалне војне јединице, одређене за одржавање реда у БиХ, формиране пре свега да онемогуће српско становништво да пружи било какву помоћ српској војсци.

Антисрпска хистерија у БиХ је кулминирала на дан атентата  на Франца Фердинанда и у данима послије тога. По градовима су лупане српске радње и кафане, Срби су нападани и вређани, а одређени кругови су радили све да повећају антисрпско расположење. Свједоци су касније тврдили да се ноћ након атентата у Сарајеву ишло на састанак надбискупу Штадлеру, на којем је било неколико хрватских вођа и да су два свештеника једној групи изгредника рекли: „Радите шта хоћете, само не дирајте вође“.

У сврху потпиривања антисрпских демонстрације, градске власти Сарајева су саставиле проглас, који је позивао сарајевско грађанство да истреби „елементе“ који дају „злочинце“. Да би што више оцрнили Србе, власти су смишљале лажи против њих.

Лист „Хрватска“ је објавио чланак у којем каже да је, неки свештеник са прозора српске школе у Травнику показивао слику српског краља говорећи: „То је ваш будући краљ“. Предсједник Босанског сабора Сафвет-бег Башагић, заједно са Јосифом Вранцашом и грофом Хараком, измислио је причу да су Срби по цијелом Сарајеву поставили бомбе.

Након ових дешавања и оптужби на Србе, уз већ постојећу међурелигијску  нетрпељивост, прилив добровољаца у шуцкоре био је осигуран. У њихове редове је највише „мобилисан градски и сеоски олош“ којима је дозвољено да се „обрачунавају са српским становништвом“.

Након почетка рата са Србијом, стизале су вијести окупационој власти о помјерању српског становништва у неким подручјима БиХ. Власт одговара тако што наоружава „лојално становништво“ римокатоличке и муслиманске вјере, чиме се одмах на почетку настојало изоловати православно становништво.

Генерал Поћорек је о попуњавању помоћних јединица  16. августа 1914. забиљежио:

Најбоље људство добићемо из редова муслимана (Самосталаца) које ће нам прибавити и потребан број хоџа.

Међутим, када је чуо да мостарски бискуп Мишић позива херцеговачке римокатолике да формирају добровољце, Поћорек је то одбио:

С обзиром на прилике у Босни противим се томе, јер морамо католике резервисати за познија времена ради употребе у самој земљи, док ће муслимани у Србији боље рашчистити од католика.

Шуцкори су формирани свуда гдје је то било могуће. Села њемачких колониста у Крајини и Посавини основала су своје јединице. Поред шуцкорских покретних одреда постојали су још и шуцвер, мање наоружане групе  уз жандармеријске станице. Службено се та, или нека друга мања формација, звала биргервер.

Шуцкорске покретне јединице у источној Босни су имале следеће задатке:

1. Чување реда у мјесту и околини;
2. Подршка трупама у борби против банди;
3. Уколико би православно становништво у источној Босни и Херцеговини покушало да се повуче пред фронтом у унутрашњост земље, то му се неће дозволити, него га треба вратити на устаничко подручје у источној Босни;
4. Приликом каснијег напредовања аустроугарских трупа на Дрину, шуцкори и регуларна војска ће српско становништво затечено на територији гдје су биле српске и црногорске трупе протерати преко границе у Србију и Црну Гору.

Након што су шуцкорским јединицама у источној Босни дате одрешене руке у току ратних операција, по насељима (Пале, Прача, Сребреница, Фоча, Власеница) и селима су вршени покољи српског становништва. Уз шуцкоре, злочине над Србима спроводиле су и регуларне војне јединице под крилатицом: „Тамо куда идемо носимо смрт и затвор“.

Владимир Ћоровић у својој књизи „Црна књига“ доноси свједочанства о ужасним злочима шуцкора и осталих војних група. Тако, крајем августа 1914,  запалише жандари и шуцкори (а међу њима бјеше најгори Алија Бектић) потпуно село Подравање, пошто су га претходно опљачкали. У Братунцу је убијен Милан Дурмић  „јер се истицао као Србин“. Алија Добрача из Враголова убио је Данила Перовића из Поткома „одсјекавши му претходно нос и извадивши очи“, а надпоручник Маријо Минах на суду је изјавио да је наређивао убиства Срба „из чистог патриотског осећања“.

Све ове злочине подстрекавала је и штампа у Монархији, па су тако једне новине из Загреба у свом допису из Босне написале:

Код нас је у Сарајеву све у реду, а храбре наше чете чисте сада наш погранични териториј од ове погане српске и црногорске гамади, која се могла са својим комитаџијама увући у Босну само зато, јер ју воде и подпомажу наши по својој лојалности развикани и прослављени „Срби“. Тај се коров сада млати и треба га посве умлатити.

Шуцкори су били оснивани по свим окрузима у БиХ. Међутим, због даљине од ратишта, шуцкори у унутрашњости БиХ били су мање бројни и опремњени него шуцкори у источној Босни и Херцеговини.

Колико су били ефикасни у својим злочинима, толико су били непоуздани у озбиљним борбеним операцијама. Тако нпр. котарски предстојник у Санском Мосту је говорио за шуцкоре да нису дисциплиновани и да су састављени од свих могућих елемената. Обавештавајући владу навео је:

Била ми је милија једна патрола жандармерије него цијели шуцкор заједно.

Аутор текста: Борис Радаковић

(Текст преузет са адресе: http://akademskikrug.rs/suckori-2/ )