Застава СР БиХ
У уводним напоменама својих дневничких записа које, нажалост, започиње тек 19. јануара 1993. а завршава потписивањем Дејтонског споразума у Паризу 14. децембра 1995. и његовим непосредним одјецима, (Никола) Кољевић скицира идејно рађање и хронику босанске кризе коју, по његовом мишљењу, отварају муслимански интелектуалци: писац Алија Исаковић тезом да из државне синтагме „Босна и Херцеговина“ треба да се избрише Херцеговина и професор „марксист“ Мухамед Филиповић својим изузетно запаженим текстом о „босанском духу“, по коме је више штете Босни нанела књижевност Иве Андрића но све освајачке хорде које су је газиле. Тим првим „социјалистичким“ протагониситима бошњаштва, на почетку шесдесетих година, врло брзо су постали идеолошка залеђина и подршка неколико муслиманских високих комунистичких функционера Босне и Херцеговине. За Николу Кољевића исламско бошњаштво је и идеолошки покретач и основни чинилац Босанског рата а култура је искоришћена за његову матрицу. Плански га је наговестио 1963. године, по Кољевићевом мишљењу, покретање библиотеке „Културна баштина“, која је стварала духовне претпоставке за рађање нове муслиманске нације са хегемонистичким претензијама и реваншистичку владавину Босном и Херцеговином.
Са дубоким синдромом угрожености од саме идејне најаве објављања босанске прошлости, Срби започињу са миграцијом из Босне и Херцеговине. Прво одлазе интелектуалци, писци, уметници који нису могли да трпе идеолошки терор и сарајевску тескобу, а за њима Срби грађанских професија и сељаци. Да одмах кажем: од 1961. до 1981. иселило се из Босне у Србију око 250.000 Срба, а у Хрватску око 80.000 Хрвата. Економски разлози јесу фактор те миграције, али нису основни; основни чинилац је осећање грађанске и националне неравноправности српског народа, коју није могао да умањи „национални кључ“ у кадровској политици, ни идеолошка реторика о „братству и јединству“. Други чинилац српске миграције је политичком стварношћу подстакнуто колективно сећање на стравична збивања у Другом светском рату, страх људи који су преживели усташке покоље, чим су се показале авети прошлости.
Врхунац легализације „босанског духа“, по Кољевићевом мишљењу, изражава се пројектом Академије наука и уметности БиХ којим се одлучује да ли ће се књижевност која је створена и која се ствара звати „Босанско-херцеговачка књижевност“, за шта су се залагали муслимански унитаристи са Мидхатом Бегићем, значајним критичаром и историчаром књижевности, или ће та књижевност имати назив који диференцира национално стваралаштво – „Књижевност Босне и Херцеговине“, за шта се упорно залагао велики писац Меша Селимовић са групом српских писаца. Селимовић није издржао комунистичко-бирократски терор, напустио је Сарајево 1971. и преселио се у Београд да живи и ствара слободно као писац српске књижевности са босанском завичајношћу, како је сам себи одредио идентитет у свом тестаменту.
Ово тањење и укидање муслиманске мимикрије и легализовање резидуалних енергија верске и националне нетрпељивости и искључивости подстицаће нова Титова и Кардељева национална политика и идеологија Савеза комуниста под плаштом „самоуправног социјализма“. Тако ће под Титовим и Кардељевим патронатом, одлукама Централног кометитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине 1967. године на религијској основи бити проглашена прва мсулиманска нација у свету, мотивисана и постепеним , прикривеним, па званичним одрицањем Савеза комуниста од југословенства као итегративне идеологије. Она је била омогућена и депресијом дезинтегрисаног српства и самообмањујућом демократизацијом српске комунистичке бирократије после политичке ликвидације Александра Ранковића као „кочнице самоуправљања“, носиоца полицизације друштва и заступника „југословенског централизма и унитаризма“.
Кардељ Тито и Ранковић
Идејној исламизацији БиХ снажно доприноси буђење усташтва у Хрватској са гласним сепаратистичким циљем. Посебан чинилац у прокламовању муслиманске нације јесте и Титово удварање арапским и муслиманским народима који су припадалаи Покрету несврстаних, чијим се лидером Тито сматрао и то својом брионском спољном политиком успешно потврђивао . Политичка идеологизација муслиманства и анахроног „босанског духа“ радикализовала је националну диференцију и дезинтеграцију босанско-херцеговачког друштва. А за јавно порицање муслиманске нације следила је робија од 5 до 9 година!
Лаки преображај муслиманства у босанску нацију доносио је Муслиманима у БиХ извесну историјску рехабилитацију њиховог османског корена и порекла, осећање слободе које је рађало тежњу за традиционалном верском супрематијом у Босни из везирских и беговских времена. Тај нови ступањ босанског „самоуправног социјализма“ праћен је погоршањем политичког и културног положаја српског народа у БиХ и читавој Југославији. „Положај ћирилице у писаној речи у БиХ био је сраман“, пише Алекса Буха. То комунистичко-бирократско протеривање матичног писма српског народа попримало је апсурдне видове: чак су и спомен обележја усташким жртвама, побијеним и зато што су писали ћирилицом, исписивана латиницом да се „не увреде“ припадници хрватског народа.
У атмосфери после брионског Четвртог пленума ЦК СК Југославије 1966. године, коју је карактерисала опака, нова компромитација не само „српске Удбе“ него и читавог српског народа оптерећеног југословенством, сви југословенски сепаратизми и национализми узимају залет. У Босни, „земљи мржње“, лако се шири антисрпство и на тој основи ретроградно бошњаштво. Да се потпуно потре сећање на усташке злочине, крашке јаме у које су бацани поклани и везани Срби и Српкиње са својом децом, биле су забетониране. Комунистичко-бирократска власт чинила је све да Срби „забораве“ прошлост и геноцид који су претрпили од усташа Хрвата и Муслимана. Из тог „заборава“ плануће обостране освете – потомака злочинаца и потомака жртава.
Од половине шесдесетих година следило је увођење „уставних амандмана“ који су припремали Брионски устав из 1974. године. У том уставу утемељена је Кардељевом лексиком конфедерална Југославија; републике су попримиле суверенитет држава; политички и правно легализовано је право на сецесију. Тим уставом извршена је уставно-правна дезинтеграција Југославије и српског народа, а „ужа Србија“ стављена је под протекторат покрајина Војводине и Косова. Код грађана Југословена настала је национална амбиваленција; код национално осетљивих Срба рађао се српски одбрамбени национализам, најпре у области кулутре, а код „малосрба“ продаја душе и духовно јаничарство које је обузимало многе Србе комунисте, бирократре и каријеристе, највише у Босни и Херцеговини.
Југославија након Устава из 1974. године
Хрватски сепаратизам обзнањен Декларацијом о положају хрватског књижевног језика 1967. изазваће у БиХ лингвистички раскол и поделу на „две варијанте“. А добро се зна у историји да је језик и уједињавао и разједињавају нације. Велики хрватски писац Мирослав Крлежа имао је посебну улогу у „кроатизацији“ Босне и њеном удаљавању од српског духовног простора; насатајо је жесток отпор београдском демократском критицизму и антагонизму. Крлежину културно-естетску адорацију богумилских стећака неки бошњачку историчари узеће за праоснову „бошњачке културе и идентитета“. Врло је индикативно Крлежино схватање „да нема хрватства без Босне“, реченица која је, према владајућим политичким приликама, избацивана и убацивана у поновљеним издањима његове значајне књиге есеја „Десет крвавих година“. Крлежина одлука да своја сабрана дела објави прво у Сарајеву представља јасну политичку тенденцију. Сав тај комплекс хрватских антијугословенских чинилаца утицаће на радикално мењање „политичког пејсажа“ Босне и Херцеговине. Брионски устав 1974. године створиће политичку климу за заснивање муслиманско-хрватске коалиције под вођством Хамдије Поздерца и Бранка Микулића.
Не могу читаоце овог, можда сувишног, увода у Кољевићевог „Стварања Републике Српске“ да лишим једног свог, добро запамћеног разговора са Ивом Андрићем по његовом повратку из Босне 1972, када је Република Босна и Херцеговина званично представљала осамдесетогодишњицу Андрићевог рођења. На моје питање: „Какви су вам утисци из Босне, где су Вас сигурно заморили хваљењем, гошћењем, сваљењем?“, Иво Андриће ми је резигнирано одговорио: „У Босни вам је сада тако, Добрице, како је покојни Бењамин Калај само сневао да се оствари, али то никад није смео јавно да каже. И нека да Бог да моја нога више никада не крочи преко Дрине.“ И, колико је мени познато, није ни крочила! Мене, тада обузетог стрепњом од краха Југославије, дубоко су засјекле речи мудрог писца који је од свега људског за своју реч имао највећу одговорност.
Иво Андрић
Увод у Кољевићево ступање на политичку позорницу Босне и Херцеговине треба да садржи макар кратку напомену о „Исламској декларацији“ Алије Изетбеговића, која је постала идеолошка платформа бошњачког покрета за стварање прве исламске државе у Европи на фундаменталним постулатима исламске религије. Комунистичко-бирократска власт Босне и Херцеговине тада није била спремна да толеришерадикалан исламски фундаментализам , па је ухапсила и отерала на робију Алију Изетбеговића и његове најближе следбенике и сараднике. Али семе је бачено на влажно и топло босанско тле, па ће брзо клијати и за петнаестак година израсти у моћан, масован политички покрет који ће се 1990. године организовати у Странку демократске акције и Патриотску лигу са већ харизматичним вођом Алијом Изетбеговићем. А Патриотска лига, са сто хиљада чланова, чиниће 1992. основу ратне армије Алије Изетбеговића.
Није, сматрам, у реду да на овом месту прећутим да је београдски Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања коме сам ја председавао , у име принципа човековог права на слободну мисао и њено јавно изражавање, захтевао од највиших политичких форума БиХ и СФРЈ ослобођење са робије Алије Изетбеговића и његових осуђених следбеника. Коментар овог слободоумља београдског Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања препуштам читаоцима овог мог текста.
Сарајевски процес 1983. године
Да кажем још неку реч о муслиманско-хрватској коалицији Поздерац-Микулић. Та коалиција је представљала идејни корен и политичку основу за споразум и савезништво у Босанском рату Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана. И поред иманентних хрватско-муслиманских супротности, драстично испољених и међусобним ратом и етничким истребљивањима, Босански рат ће бити рат са троструким мотивима, што Кољевићеви записи убједљиво показују. Али битан циљ ратног савезништва Туђмана и Изетбеговића биће пораз, потчињавање и прогон Срба из Босне Тква мотивација Босанског рата са његовом тоталном интернационализацијом изразито антисрпском, учиниће рат Срба одбрамбено-ослободилачким, а стварање Републике Српске условом њиховог опстанка (…)
(Извод из предговора који је за дјело „Стварање Републике Српске“, Николе Кољевића, написао Добрица Ћосић.)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.