На основу закључака Првог сплитског сабора могао би се реконструистати ток догађаја непосредно пред сам почетак његовог одржавања 925. године. Прво су хрватски кнез Томислав и (захумски) кнез Михаило, заједно са великашима и далматинским епископима, замолили папу да се удостоји и пошаље им своје епископе, као и писмено упутство које би садржало начела хришћанске вере. Папа је, на њихов захтев, послао епископа Анконе Јована и епископа Пелестрине Лава да се састану с поменутим особама и одрже сабор, уз обавезу да„уклоне неисправности и по канону донесу богоугодне одлуке“.Превод сачуваног текста закључака Првог сплитског сабора гласи:
„За време пресветог папе Јована, када су у провинцији Хрватској и Далмацији владали краљ Томислав и кнез Михаило.
Дакле, у доба када је на челу римске цркве био Јован, поменути хрватски краљ и Михаило, са својим великашима и далматинским епископима (поменутим архиепископом Јованом Првим сплитским, Формином, Грторијем и осталим епископима), замо- лили су заједнички поменутог уваженог папу да се удостоји да им пошаље своје епископе и писмено упутство, које садржи начела хришћанске вере. Често помињани понтифекс пристао је на њихове захтеве и Јована, уваженох епископа Анконе, и Лава, епископа Пелестрине, упутио је, заједно са својим писмима изузетне речитости, да се са поменутим особама, судијама и епископима састану и одрже сабор, уклоне неисправности и по канону донесу богоугодне одлуке.
И ови епископи су, претходно обишавши далматинске градове и сусревши се са хрватским и српским великашима, приспели у Сплит где су, саставши се са судијама [тј. жупанима] и епископима, одржали чувени сабор. Тамо су, уздајући се у Божију помоћ, одлучили да се придржавају следећих закључака:
Будући да је у древна времена свети Дујмо од стране апостола Петра послат у Салону да проповеда хришћанску веру, одлучено је да сама црква и град, где почивају њехове мошти, има првенство над свим црквама ове провинције и да, носећи назив митрополије буде законски одабрана за надређену свим епископијама; затим, да се по заповести епископа, који Божијом милошћу заузима то место, одржава сабор и обавља рукоположење епископа. Јер, Господ је рекао да ће се тамо, хде је тело, окупити и орлови.
Нека се у свим црквама за које се зна да су имале епископе, а сада пак имају довољан број свештеника и народа, опет постави епископ, јер по одредби отаца није могуће у малим градовима или селима оснивати епископска седишта, да се тиме епископско звање не би обезвредило. Епископ који нема своје седиште може, уз одобрење митрополита и осталих епископа, да прими упражњену епископију.
Пошто се границе које су од стране отаца утврђене никако не смеју размицати, нека се сваки епископ држи означених му међа и нека ни у ком случају не посеже за туђом епископијом. Само својом сме управљати, у њој посвећивати цркве, рукополагати свештенике.
Нека се црквена имовина, коју су дародавци принели за спасење душе, а у славу светаца, нипошто не примењује у световне сврхе, јер се ствар која је једном посвећена Богу не сме више намењивати људској употреби.
Црква или имовина коју су верници под клетвама даровали путем повеље главној цркви светог апостола Петра, нека се тој сврси не ускраћује, јер су и дародавци и саме дароване ствари под окриљем светог Петра.
Ако би Божијом вољом за време народне буне поглавар провинције настрадао — будући да оно, што је почињено од стране многих, остаје некажњено — они који знају да су по овој оптужби криви морају да деле милостињу за душу убијеног. Ако је убијени неку цркву посветио, или робове ослободио, морају да их бране, а њехову супругу и децу усрдно да помажу.
Ако неки зликовац надахнут од нечастивог намерно, као Јуда, убије свог Господара, нека му се привеже камен за врат, а тело Гвозденим обручем опаше, па нека тако у прогонству чини покору.
Што се тиче дубровачког и которског епископа, којима се заједно очихледно признаје једно седиште, нека ту епископију поделе на једнаке делове, и то тако да, ако један пастир поменуте епископије умре, онај други води бригу о црквеним пословима у његовој епископији, све док се не зареди нови епископ.
Што се тиче епископа Улциња, нека остане задовољан у епископији за коју је заређен и нека ниједан епископ или свештеник у њој не држи мису док је њен епископ не посвети по канону. Ако неки од горе поменутих у њој учини противно ономе што је претходно речено, нека буде искључен из наше заједнице.
Нека се ниједан епископ наше провинције не усуди да унапреди ни у које звање оне који знају само словенски језик. Ипак они који већ јесу унапређени допуштамо да смеју Богу служити само у нижим редовима или као монаси. Нека ниједан епископ не допусти таквом свештенику да држи мису у његовој епископији. Једино ако се јави недостатак латинских свештеника, нека се замоли римски папа да таквим свештеницима дозволи да на том језику обављају свештеничку службу.
Нека хрватски епископ, као и ми сви, зна да је потчињен митрополијској цркви.
Ако краљ и хрватски великаши желе да потчине све епископије у оквиру граница наше митрополије свом хрватском епископу, нека нико од нас на целој територији њихове провинције не обавља крштења, нити цркве посвећује, нити свештенике заређује. Нека пак сами, заједно са својим епископом, одговарају за то пред Богом, ако ће од тога да трпи сама хришћанска вера. Наша савест пред Богом је чиста.
Нека нико не држи мисе у цркви у којој је убијен свештеник пре него што се одговарајуће казни злочинац или народ, а која би се чинила самом епископу одговарајућа. И нека свештеници не уништавају црквену имовину и нека се црква, која је једном преузета, без разлога не напушта. Ако ко другачије учини, све док не поправи упропашћено и не преузме своју цркву нека буде изопштен.
Нека своје жене не терају од себе, једино у случају прељубе. Ако се ко са женом раставио, нека тако и остане. И нека сви они који желе да буду савршени хришћани своју децу дају на науку да их ова после одвраћају од заблуда, јер ће радије слушати своју децу него странце.
Свештеници, који су ожењени, нека задрже своје жене, али нека живе као брат и сестра. Ако би се који свештеник други пут оженио, нека се изопшти.
Пошто је тако одлучено, свети римски синод одлучио је да се све горе написано по реду изнесе у писму, преко својих епископа изасланика и Петра, сплитског пресбитера, папи на одобрење —да би се, с Божјом вољом, а према догми старе вере, све што је горе речено одлуком врховног свештеника утврдило у далматинским црквама.
Али док смо чекали да све то окончамо законито и у складу са старим обичајем… било је нашег брата епископа нинског желећи да преузме примат међу далматинским епископима, но кад утоме није успео, у апостолске уши је улио неправедне оптужбе на рачун поменутог сабора. Због тога, а и пошто су гласници различите ствари извештавали о овим странама и пошто писма нису исто говорила, римска црква нашла се у недоумици, а пресвети Јован је као одговор упутио писмо преко нашег изасланика. Садржај његовог писма је следећи:
‘Јован епископ, слуга слугу Божијих, пречасном и пресветом сабрату нашем Јовану, архиепископу свете салонитанске цркве, и епископу Формину и свим његовим епископима суфраханима.
Будући да је међу вама дошло до свађе у присуству наших изасланика, а око црквених ствари, желимо да се, дошавши на апостолска врата, у нашем присуству и у присуству наших епископа потрудите да све несугласице разрешите. Јер, онда се постиже савршена вера: када ми одобримо — уз помоћ одредби канонскох права — да се исправи оно што је у једном тренутку наређено.
Наиме, пошто смо примили ваша писма, нисмо одуговлачили са истрагом. И будући да је ту описано велико незадовољство, постарали смо се да томе станемо на пут — да бисмо, када ти и Григорије, или један ваш епископ суфраган, дођете и све нам по реду у нашем присуству изложите, могли да, идући путем правде, између нас решимо оно што је право.
О осталим пак капитулима јављамо вам, у овом изузетном случају, да шта год су наши епископи изасланици заједно са вама одлучили, нека буде потврђено са наше стране. Али пошто смо збуњени и пошто нисмо могли да донесемо закључак о горе реченом, ништа достојно вере као црквена одлука није се могло донети‘ “.
Треба напоменути да се у овом преведеном документу Томислав назива краљем, латински „rex“, али не можемо са сигурношћу тврдити да је он заиста био краљ, јер га не спомињу најважнији извори за историју јужних Словена, као што је Константин Порфирогенит и његов „Спис о народима“, који описује долазак Хрвата и Срба и њихове државе формиране до половине Xвијека. Шта више, Тома Архиђакон, један од најважнијих извора за средњовјековну историју Далмације и Хрвата, спомиње Томислава као кнеза (латински „dux). Чак и Иван Лучић, којег хрватска историографија назива својим оцем „хрватске повијесне знаности“ у свом познатом дијелу „De regno Croatiae et Dalmatiae libri sex“ (Шест књига о краљевству Хрватске и Далмације), уопште не спомиње Томислава. Иако Томислав важи за једног од најважнијих хрватских владара из „народне династије“, упада у очи, што је својевремено примјетила и Нада Клаић, да ни на једном каменом споменику није забиљежено његово име, никакви црквени остаци не говоре нам непосредно о неимарству његових људи, као што имамо примјера код других хрватских владара. Тако, нпр. налази олтарских преграда на којима су сачувани натписи са именом хрватског кнеза Бранимира који је владао прије Томислава (879-892), налазе се на простору од Нина до Мућа сјеверозападно од Сплита.
Да латинска ријеч „rex“, не мора увијек да означава краља, има више примјера у изворној грађи. Тако имамо примјер у доњоиталској хроници, коју спомиње хрватски историчар Иво Голдштајн, да се захумски кнез Михајло Вишевић назива „rex Sclavorum“ иако је познато да он није био краљ. Такође има примјера да се у старим хроникама и папским исправама са титулом „rex“ називају и Атила „бич Божји“ и бугарски кнез Борис и моравски (данас дио Чешке) кнез Сватоплук иако је добро познато да они никад нису окруњени краљевском круном.
Што се тиче Михајла Вишевића, на основу закључака Сплитског сабора, видимо да је он био претставник оних Срба који су у то вријеме припадали римској цркви. Овај податак је од изванредног значаја, када знамо да је то извор који говори о Србима Захумља настао прије Порфирогенитовог „Списа о народима“. Он дакле, потврђује Порфирогенитове податке да су Захумљани српског поријекла. Још значајније за српску средњовјековну историју јесте и чињеница, да је ово други најранији помен Срба на Балкану у писаним изворима, након Ајнхардових података из 822. године. Средиште захумске бискупије био је град Стон, данас припада Хрватској, а Захумље је излазило на Јадранско море, и простирало се од ушћа Неретве до Дубровника, а у унутрашњости се пружало према данашњем Мостару. Пошто је, како видимо, Захумље имало своју црквену организацију, често се у папским исправама оно назива „Zachulmie regnum“, иако оно није било краљевство тј „regnum“, и ово је још један од доказа да поједини термини могу да имају више значења, па тако и овдје гледамо црквено-политичку област а не краљевство. Захумље ће временом прво да уђе у државу Немањића, а послије њих овом територијом загосподариће Котроманићи. Територија средњовјековног захумља данас је подјељена између Херцеговине и дијела јужне Далмације који је припао Хрватској.
Превод текста преузет из: Тибор Живковић, Црквена организација у српским земљама, Београд, 2011.
Литература: Тибор Живковић, Црквена организација у српским земљама, Београд, 2011; Нада Клаић,Повијест Хрвата у раном средњем вијеку, Загреб, 1975; Иван Мужић, Хрватска повијест деветог стољећа-друго допуњено издање, Сплит, 2007; Иво Голдштајн, Хрватски рани средњи вијек, Загреб, 1995.
Слика: Хрватски сликар Целестин Медовић, Сплитски црквени сабор 925.
ПРИРЕДИО: Борис Радаковић
Текст преузет са адресе: http://www.plemenito.com/sr/prevod_sacuvanog_teksta_zakljucaka_prvog_splitskog_sabora_925__godine_/o38
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.