РАЗВОЈ ДУХОВНОГ ЖИВОТА У БОСНИ ПОД УТИЦАЈЕМ ТУРСКЕ ВЛАДАВИНЕ

(Из дисертације Иве Андрића)

КАНУН — И — РАЈА

Као једини регулатор личног, друштвеног, материјалног и духовног живота у земљама које су Турци освојили важио је ислам. У условима које је ислам наметао развијао се и духовни живот не само оних који су га били прихватили, већ и свих осталих турских поданика, без обзира на то којој су вери припадали. О томе какви су ти услови били за онај део босанског становништва који није прешао на ислам сазнајемо делимично из Канун-и-раја (збирке закона за рају). Овај канун обухвата низ прописа које је други калиф Омар ал Катаб прописао за хришћане и Јевреје у освојеном Дамаску (635. године), а који су, иако у донекле измењеном и блажем облику, били на снази и у другим покрајинама Турског царства.

Ова збирка прописа гласи:

01 Хришћани и Јевреји не смеју у покореним земљама подизати манастире, цркве и испоснице.
02 Они не смеју поправљати своје цркве.
03 Они који станују у суседству мислимана, своје куће могу поправљати једино у случају преке потребе.
04 За потребе путника прошириваће капије манастира и цркава.
05 Свим странцима-намерницима указиваће три дана гостопримство.
06 Код себе неће примати уходе, а уколико такве препознају сместа ће их предати муслиманима.
07 Своју децу не смеју подучавати у корану.
08 Међу собом немају право да изричу пресуде.
09 Никога из своје средине не смеју спречавати да постане муслиман.
10 Према муслиманима понашаће се са поштовањем, устајаће приликом њиховог уласка и препуштаће им почасно
место без гунђања.
11 У погледу одеће и обуће не смеју се носити као муслимани.
12 Не смеју учити арапски књижевни језик.
13 Не смеју јахати оседланог коња, носити сабљу нити друго оружје, ни у кући ни ван ње.
14 Не смеју продавати вино нити носити дугу косу.
15 Не смеју своје име утиснути у прстен са печатом.
16 Не смеју носити широк појас.
17 Изван својих кућа не смеју јавно носити ни крст ни своје свето писмо.
18 У својим кућама не смеју гласно и снажно звонити, већ једино умерено.
19 У њима (могу) само полугласно да певају.
20 Смеју само тихо да се моле за покојнике.
21 Муслимани могу да ору и да сеју по хришћанским гробљима ако више не служе за сахрањивање.
22 Ни хришћани ни Јевреји не смеју држати робове.
23 Не смеју да купују заробљене муслимане нити да завирују у куће муслимана.
24 Уколико би неки хришћанин или Јеврејин био злостављан од муслимана, овај ће за то платити прописану казну.

Не подлеже никаквој сумњи да у пракси није сваки од ових прописа тачно и дословно примењиван, као што је сасвим извесно и то да су хришћани и Јевреји — што ће се у наставку ближе размотрити — умели било подмићивањем било лукавством да заобиђу или изиграју многе тачке овог кануна. Уз то ни Турцима није било много стало до тога да се раја придржава неких ситнијих и мање значајних прописа.

Насупрот томе, постоје многобројни необориви докази да су главне тачке кануна, управо оне које најдубље задиру у морални и привредни живот хришћана, у пуној мери биле на снази, и то до краја турске власти која их је примењивала.

На основу извора који нам стоје на располагању покушаћемо укратко да прикажемо у којој су мери и са каквим последицама поједине тачке кануна примењиване у Босни; такође и да, у главним цртама, опишемо услове које је турска владавина наметала поданицима друге вере, а који су се посредно или непосредно морале да одразе у духовном животу босанске раје.

Већ по основним схватањима ислама, а још више по начину на који су се она у пракси спроводила, раја је неизбежно морала доспети у привредно потчињен и зависан положај.

Уз то је Босна за време прве половине турске владавине била или ратиште или је у најмању руку служила као позадина у којој су се прикупљале трупе и одакле се кретало у велике, успешне освајачке походе на Мађарску. Под овим условима лако се може објаснити шта је раја, поред великих редовних пореза и давања у натури и поред кулучења, морала да подноси знатне жртве, колико због захтева рата толико и због војне самовоље.

Због тога су хришћани почели да напуштају своје куће и земљиште у равници и дуж друмова и да се повлаче у планине. На овај начин хришћанаи су се постепено пресељавали у више, недоступне крајеве, док су муслимани заузимали њихове додтадашње положаје. Отуда је настало оно карактекристично груписање становништва које и данас још запажамо у Босни.

Ова све јача изолација и онако већ изолованог становништва, и ово све веће удаљавање од јавних друмова и средишта културе није могло да остане без последица по културни и морални развој хришћана.

Они хришћани који су живели по градовима и бавили се трговином и занатством, налазили су у постојећим законима муслиманског поретка препреку за свакки напредак, а остајали су и без довољно заштите за стечену имовину.

Не узимајући у обзир то да је ислам сам по себи искључивао неке привредне и трговинске производе — на пример гајење винове лезе и производњу вина, товљење свиња и продају свињског меса — хришћанима у Босни било је забрањено да буду седлари, кожари, воскари, а такође и да продају мед, масло и још неке производе.

Као пијачни дан за целу Босну била је одређена искључиво недеља. Тај намерно донети пропис стављао је хришћане пред избор или да занемаре правила своје вере, тј. да држе радње отворене и да раде недељом, или да се одрекну учешћа у пазару и да на тај начин трпе материјалну штету. Још 1850. године у Жељама и молбама што их је објавио И. Ф. Јукић, моли се царска доброта да промени овај пропис, те да пијачни дан не буде у недељу.

Порезе што су их плаћали хришћани не само што су биле сразмерно више од оних које су плаћали муслимани, већ су утериване на неправедан и недостојан начин.

Нарочито је харач убиран на лично понижавајући начин. Овај порез, у висини једног дуката годишње, имао је да плати сваки немуслиман мушког рода који је напунио 14 година живота. Како у Турској никада није ни било регистара рођених (матичних књига), сабирачи порезе канапом су дечацима мерили обим главе и ширину врата и по томе ценили да ли је неко већ дужан да плати порез или још не подлеже плаћању.

Злоупотребом, која се брзо одомаћила, догодило се да је у последњем столећу турске владавине свако мушко дете без разлике на узраст било подвргнуто плаћању харача. А изгледа да то није била једина злоупотреба.

Уопште узев, друштвена неједнакост и морална запостављеност ишле су руку под руку са привредном потчињеношћу.

Све до средине XИX столећа турске власти инсистирале су на строгом примењивању тачака 13, 14. и 16. садржаних у кануну. Године 1794. Хусамудин-паша издао је посебан пропис којим је за босанску рају тачно била прописана како боја тако и врста одеће. Црквени оглас из тога времена, који се чува у архиву Српске православне цркве у Сарајеву, доказује да су турске власти стално водиле рачуна да се овај пропис најстроже примени; у овом огласу црквена власт, на захтев везиров, позива вернике да се строго придржавају напред наведеног прописа.

Из пинакеса и рачуна Јеврејске вероисповедне општине у Сарајеву из оног доба, може се видети да су и шпански Јевреји, који су од средине XВИ столећа били настањени у Босни, на исти начин били потчињени овим прописима и да су као и хришћани показивали склоност да се облаче као и владајућа класа, због чега су им биле наметнуте казне, које су се по правилу претварале у глобу или мито.

Бербери нису смели да брију хришћане истим ножем којим су бријали муслимане.

Такође у купатилима хришћани су морали да имају посебно назначене прегаче и пешкире, како би се избегла свака замена рубља за купање одређеног за муслимане.

Хришћани су при сусрету са муслиманом морали да сјашу и да украј пута сачекају док овај не прође и тек тада су смели поново да узјашу и да наставе пут. Омер-паша (отприлике око 1850), када је већ сломио моћ муслиманске олигархије у Босни, ставио је ван снаге и овај пропис. Поскијевић, који је 1863. године путовао по Босни, могао је међутим да констатује да се овај обичај, који он означава као управо понижавајући, у неким крајевима још увек одржава.