SRETEN STOJANOVIĆ — Nataša Bošković & Umetnikova žena

Sreten_Stojanovic_-_Natasa_Boskovic_i_Umetnokova_zena.png
Podeli:

 

Nataša Bošković (1930)
bronza, 44,3 h 20 h 26 cm (1930)
potpisano pozadi na vratu:
SRETEN STOJANOVIĆ 1930
inv. br. SZPB 136

Između dva svetska rata Stojanović je više puta beležio izgled ličnosti iz pozorišnog sveta: Dobricu Milutinovića, Velu Nigrinovu, Branislava Nušića, Žanku Stokić. Portret primabalerine Narodnog pozorišta iz Beograda, pod imenom Gđa N. B. B. (Nataša Bošković-Bradna) modelovao je 1930. godine. To je bila godina njenog trijumfa u ulozi Odete u baletu „Labudovo jezero“ Čajkovskog, u kojem je nastupala od 1925. do 1941. godine, prvo kao dvorska dama, zatim kao Odilija, da bi konačno zablistala u glavnoj ulozi. Prisutna na tek oformljenoj beogradskoj baletskoj sceni od 1921. godine, Boškovićeva je debitovala ulogom Kopelije i do kraja decenije izrasla u pravu zvezdu, a početkom naredne otišla na usavršavanje u Pariz i London. Tu su je zapazili baletski impresariji, što je dovelo do angažmana u internacionalnoj baletskoj trupi Ruski balet (1934—1935), s kojom kao prva baletska igračica nastupa na turneji po Africi, Aziji i Australiji. Po povratku u Beograd, put je, tokom i posle rata, vodi preko Beča, Minhena, Pariza do Njujorka, gde do kraja života (1973) radi kao baletski pedagog. U odnosu na Stojanovićev opus delo je nastalo kao završnica portretskog niza stilizovanog u duhu antičkog arhaizma, a istovremeno i kao jedan od prvih koraka ka realizmu s početka četvrte decenije. Kontrastom između naturalističke obrade i odsutnog, skoro praznog izraza lica, Stojanović je želeo da istakne suprotnost između stvarne osobe i mnoštva likova koje je ona kao balerina tumačila. Na kreativnom planu, takvo rešenje je odraz prednosti koju poklanja plastičnoj problematici, da bi ostvario ravnotežu između, kako sam kaže, „čiste dekorativnosti i naturalizma (koji) u portretskoj umetnosti označavaju uvek pad“.

Umetnikova žena
srebro, 27,5 h 19 h 22,5 cm (1940)
potpisano dole desno: S.S. 1940
inv. br. SZPB 140

„Nežan prema porodici, blag prema prijateljima“, na vrhuncu uspona, s karijerom u zenitu, Stojanović se suočava s početkom Drugog svetskog rata. „Uspeo je još samo da završi bistu Moja žena, jedno remek-delo u mramoru, prefinjeno u modelaciji i čisto u poetskom doživljaju, s kojim je zaključio dvadeset dve godine umetničkog rada.“ Bistu u mramoru koju je opisao Lazar Trifunović, iz čijih glatkih površina odiše ljubav prema modelu i sofisticiranost samog materijala, umetnik je realizovao 1941. godine. Po istom predlošku, prethodne, 1940. godine, izlio je repliku u srebru; njene površine još odaju onu treperavost i impresionizovanu fakturu kakvu imaju dela u bronzi. Portret iz 1940. godine, sam po sebi, a još više poređenje dve verzije u različitim materijalima, ukazuju na povratak realnom, čemu će Stojanović i u narednom periodu posvetiti pažnju. Prešavši dug put od Portreta prijatelja kao svojevrsne „plastične fantazije“, preko stilizovane forme kao sredstva isticanja karakternih crta (Skulptor Đakometi) i ranog Portreta moje žene (1929), kada se „prvi put život sa svojim individualnim karakteristikama naselio u njegovu skulpturu“, u vrhunske portrete ugradio je pravilo, „sveto trojstvo portretske sklupture: čoveka, umetnika i forme“. Zbog toga je Rastko Petrović primetio da Stojanović u portretu ostvaruje „sasvim veliku umetnost“. Kao sveprisutna konstanta ostaje emocija koja struji između autora i portretisane osobe, što je više nego igde drugde očigledno u obe verzije biste umetnikove žene (1940, 1941).

Muzej Pavla Beljanskog

http://www.riznicasrpska.net/likovnaumetnost/index.php?topic=167.0

Donirajte ili se reklamirajte na „Srbi u Bosni i Hercegovini kroz epohe i sudbine“ jedinom sajtu na svijetu koji opisuje život našeg naroda na prostorima BiH od naseljavanja Srba u 7. vijeku do odbrambeno-otadžbinskog rata a kroz prizme političke, kulturne i duhovne istorije.
Podeli:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top