ИЗ УСТАНКА У БОСНИ 1875. ГОДИНЕ

Подели:

imagesjo територија захваћена устанком у Босни (1875-1878)

Невесињска пушка нашла је одјека у Крајини и Кнежпољу. Кнежпољци одувек су познати бунтовници и борци за слободу. Још за Маошке буне 1834 године народ је крваво страдао између Бање Луке и Градишке. Устаници су у масама убијани. У Бањој Луци, тако су старији људи причали, међу обешеним било је самих 70 глава »Петара«, — којима је било име Петар. Упркос свих тих страдања, народ је увек у крви тражио своју слободу. На глас буне у Крајини похиташе виђенији људи, који су били у избеглиштву или у заточењу, и долетеше у крваво коло своје отаџбине. Међу првима ђе дошао Хајдук Петар Пеција Петровић. Он се родио 1826 године у селу Бушевићима у Босанској Крајини. У детињству се одметнуо у хајдуке, јер су му Турци убили неког рођака. Немилосрдно се светио душманима, те је за кратко време постао страх и трепет Турцима. Године 1858 одликовао се као неустрашив борац за слободу. Када је устанак угушен пребегне у Аустрију, те га тамошње власти предадоше Турцима. У тешким ланцима Турци су га повлачили, широм своје царевине, по свима својим тамницама. Сретним случајем избави се сужањства код манастира Бање и утекне у Србију. На глас буне у Крајини похита својој браћи у помоћ. Пецијина десна рука и храбар јунак био је Остоја Јањетовић, назван Корманош. Био је на лађи Јоце Михајловића корманош, и одатле је добио тај надимак. Војвода Голуб Бабић родио се у Трубару близу Тишковца 7 септембра 1824 године. У млађим годинама трговао је. Године 1848. када је буна букнула у Угарској борио се уз Стевана Книћанина и одликовао се у више бојева. Године 1851 борио се уз Крајишнике противу османлијске владе, где је изагашо на глас као добар јунак. Тако исто 1858 године учествовао је у устанку. Када је устанак угушен, још се крио по планинама и тукао. Јака зима стегла, притешњен са свију страна, утекао је преко Книна у Србију. У Србији је живео у Стублима близу Обреновца, где га је затекао устанак у Крајини, те похита својој браћи, да се бори за слободу. На глас устанка долетели су у Крајину поп Ђорђо и Стеван Каран. Толико о главним вођама. Цело устаничко подручје можемо поделити на четири отсека. Око планине Козаре и Просаре организирали су чете Спасоје Бабић из Бање Луке и Васо Видовић из Босанске Градишке, који је неуморно и пожртвовано радио на снабдевању чета муницијом и храном. На овоме терену били су истакнутије вође Хајдук Пеција, Остоја Корманош, Гавро Бјеловук, па онда Марко и Јанко Бајалица. На Брезовачи су најпре организирали чете војвода Симо Давидовић, поп Каран, Симо Умићевић и Васо Пелагић. Давидовић је био храбар и истакнут ратник. Њега је аустријска патрола мучки убила 21 августа 1877 године код Брезоваче. У Грмеч планини око Рисовнице организирали су устанак Јово и Нинко Гак, који су се одликовали у сукобима и борбама са Турцима. На тромеђи Босне, Лике и Далмације устанак је ухватио највише маха, а биле су најхрабрије и најопробаније војводе: Голуб Бабић, Перо Крецо, Вид Милановић, Триво Амелица и Триво Бундало. Логор им је био у добро заклоњеним, утврђеним и неприступачним са босанске стране — Црним Потоцима. Турци су на све стране затварали, мучили и убијали виђеније људе, мислећи да ће на тај начин застрашити народ и устанак узметку угушити. Народ је листом у гору бежао, а планине се пуниле осветницима. Остоја Корманош са Милетом Дамјановићем и Глишом Тривићем крстарили су по Козари и Пастиреву, када је устанак ухватио јаког корена. Пресретали су зулумћаре народне и убијали их. За кратко време планула је сва околина Градишке. Нејач, жене и старци бежали су преко Уне и Саве у Аустрију, а народ се сабирао у чете и дизао на устанак. Радосне вести из Херцеговине народ су још више осоколиле. За кратко време Марко Бајалица, Симо Бера, Милан Родић, Деспот Деспотовић и Остоја Ољача сакупе још неколиво другова, закуну се да ће се борити против Турака, или сви изгинути, па шта Бог да и срећа јуначка. У селу Дворишту опколе турску караулу, и у њој 30 војника, отвори се крвава борба и приморају Турке после дужег пушкарања да се предаду, те их пусте живе и здраве у Приједор. Око Славине, између Дубице и Костајнице, устанак је ухватио јаког маха, а чете су организирали Марко Бајалица и Марко Ђенадина. Они су увидели, да би Турци из Костајнице могли народу много учинити штете и квара. Одлуче, да напану на Костајницу. Приближе се граду и пану у заседу. Други дан Турци изаћу из Костајнице, усташе их жестоко дочекају, побију их и натерају да се у нереду врате у Костајницу. Турци се почну јаче спремати, да оперу срамоту и позову крадом Новлјане у помоћ. Усташе су се овоме надали. Прикупе се, дочекају Новљане и оне из Костајнице код села Слабине и после дуге и жестоке борбе натерају их у бег. Гонили су их ка Костајници све до самог града. Усташе охрабре ове две победе. Поче им народ јатомице прилазити, а и устанак се ширити. Нејач је стално бежала преко Уне и Саве у Аустрију. Чете су се снажиле, окупљале и борбе даље водиле са мање или више успеха. Највише се чета сакупило на Мравом Пољу подно планине Пастирева. Ту дође до жешће борбе, устаници се повуку у Пастирево, а Турци их не смедоше прогонити. Устанак се прошири и преко Козаре планине, где је био Хајдук Пеција Петровић. Пеција се сукоби са Турцима на Гасници, разбије их жестоко, и терао их је до саме Градишке, те се врати на своје старо место недалеко Саве. Турци поново навале. Опколе Пецију и Корманоша са свију страна, отвори се жесток и крвав бој. Видећи Пеција и Корманош да ће сви похватани бити или погинути, њих 40 поскачу у лађе, те преплове на другу страну Саве. На сред воде погибе Остоја Корманош и неки Црногорац. Пеција се превезе здрав на другу страну Саве, и чим је крочио на обалу, погоди га једно зрно и паде на земљу мртав. Та се битка догодила 28 августа 1875 године. После пораза Пецијина прваци босански озбилјно се лате посла, да добро организују што више чета уздуж Уне и Саве. Састави се одбор у Старој Градишки. Видније личности су биле Васо Видовић, Јово и Симо Билбија и Спасоје Бабић. Они су примали добровољне прилоге из свих наших крајева. Убрзо одбору пође за руком да састави једну чету на Брезовачи, неколико сати хода од села Јамнице. Са врхова планине видела се сва Босна. На Брезовачи начињени су опкопи и шанчеви, те се могло врло лако бранити од јачих нападаја. Устанак је врло много у првом почетку помагао загребачки одбор, коме је био претседник Др Шиме Мазура, а потпретседник Илија Гутеша, познати родољуб, окретан и агилан. Гутеша је много радио, давао, жртвовао, помагао и све је то својом скромношћу заташкавао. У јесен 1875 године дође усташама у помоћ Кнез Петар Карађорћевић. Он је најпре дошао Илији Гутеши и престави му се као мајор Петровић. Рекао је да је добро спремљен за војничку службу и жели поћи чети брезовачкој. Гутеша га одмах упути усташама, те преко Костајнице и Јамнице дође у Брезовачу. За кратко време састави кнез Петар чету до 200 људи. Касније број усташа све је више и више растао и досегао до 1500 људи. Први окршај ова чета имала је у селу Бојни 8 септембра 1875 годане. У томе окршају било је усташа до 500. Главна сила војводина била је у планини Шашави. Са неколико мањих одреда продре војвода, удари на турске карауле и пређе на босанско землјиште. Истом други дан ступе главне снаге војводине у акцију. Турци су дознали из новина за кретање ових чета, прикупе 2600 аскера, 100 коњаника и два топа. Отвори се жестова битка и усташе пред јачом навалом и опасносри да им Турци не ударе у леђа иза Бешировића Крајине морадоше се повући. Поп Каран, Јово Медић и Спасоје Вајагић спрече да у овој борби, умало није био заробљен војвода Петар Мркоњић. У овоме окршају било је мртвих усташа 17 и више рањених, а Турака преко 40 мртвих. Војвода је намеравао да освоји Бужим и Крупу, те одатле да хвата везе са четама војводе Голуба Бабића у Црним Потоцима са онима из Кнежпоља. Са доласком Кнеза Петра на Ђорковачу настале су велике смутње, тако да се морала назвати народна скупштина. Она је одржана у селу Јамници на Божић 1875 године у српској школи. На скупштини је било 85 босанских првака. Скупштину је отворио Илија Гутеша. Говорили су највише Васо Видовић, Илија Гутеша и Симо Билбија. На скупштину је дошао и Кнез Петар Карађорђевић са неколико својих другова. После дужег дебатирања скупштина је заклјучила, да се рат води и преко зиме, да се Порти не верује да ће предложене реформе извести, »и да се Карађорђевић у року од осам дана са својим присталицама има удаљити од босанских граница, пошто његова присутност смета даљим ратним операцијама.« Кнез Петар је нагласио у скупштини, да је као Србин и војник дошао да помогне својој браћи да се ослободи турског господства и никако ради другог. Напусти скупштину, те се још неко време задржавао код своје чете и водио успешне борбе. После кратког времена остави Босну. »Карађорђевића чета била је мала бројем, и није имала никакове помоћи са стране, те се много злопатила, али је својом одважношћу, коју је показала у неколиким окршајима с Турцима, почела ипак добивати одважности. Зато су се неки Босанци љутили, што је у Јамници при избору главног војводе Карађорђевићу као Србину и одликованом војнику у француско-немачком рату претпостављен један Хубмајер«, тако вели о скупштини у Јамници и о Петру Карађорђевићу Владимир Красић. И децембра 1875 године удари Кнез Петар са својим четама на неколико турских лађа пуне оружја, муниције и хране за турску посаду у Новом. Ове лађе пратила је једна јака турска чета. Развије се жесток бој у ади Пивњак између Замлаче и Двора. Турцима стиже помоћ неколико чета редифе из Новог. Кнез Петар затражи појачање, јер није могао да се одрве новим навалама Турака. Сплетке су већ успевале, требао се аукторитет Кнеза Петра уништити. Васа Пелагић био је у близини, потицао је четнике да иду у помоћ. Нису хтели, тако су добили наређење са неке стране. Ноћ је преминула борбу и Кнез Петар се повукао нерасположен ради неуспеха. После скупштине у Јамници, Кнез Петар нерасположен више ради интрига него резултата скупштине, далје је радио на организацији својих чета. Брзо је дошло до борбе у Доброселу у Бужимској Крајини недалеко Баније. Битка је трајала два дана. Целом борбом лично је руководио Кнез Петар, и после два дана жестоке борбе турска војска и башибозуци бише потучени и натерани у бег. Ова борба силно је дигла глас и веру у ратничку способност и искуство кнеза Петра међу четницима али је зато званична Србија више страховала од његова присуства међу усташама и његова имена. Настојали су свим силама да се он макне из Крајине или убије. Интриге су успеле време иза тога кнез Петар остави Крајину за увек. Хубмајер као главни вођа и заповедник устанка показа способност одмах у првим својим ратним операцијама. Он се дигне са 800 четника и једним топом из Подова зими 1876 да освоји Костајницу. Турци су били тачно и на време обавештени о кретању усташа.Отвори се жестока борба и усташе умало нису биле опкољене са свих страна. Што није побегло, изгинуло је или било зароблјено. »Четовође и неколико устаника разоружани су на аустријској страни. Оружје и један топ и данас се валази у Подовима. Овим несретним походом Хубмајер је свршио своје војевање као главни четовођа у Босни, вели Владимир Красић о овој борби и о ратничким способностима Мирослава Хубмајера. После овога отишао је Хубмајер у Љубљану, а касније се борио у Србији у добровољачком кору ибарске војске. За брезовачке чете била је најгора ствар, што нису никако могле доћи у заједничку кооперацију са четама у Црним Потоцима да се са тих страна поведе акција ширих димензија, устанак што јаче рашири и турска војска угрози с бока у овим крајевима. Иза Велике Госпојине 1875 дошао је у Тишковац војвода Голуб Бабић и почео око себе окупљати чете. Голуб Бабић удари на Долове, а Давид Грубор, Јово Кнежевић и Ђуро Ковачевић ударе са својим четама на турске заптије на Малом Цвијетнићу, па онда на Велики Цвијетнић, и тако цели тај крај очисте од Турака. После овог Илија Билбија и Симо Чавка придруже се са својим усташама Голубу Бабићу. 11 и 12 септембра сукобе се усташе са Турцима на Крчком Брду, затим се поново отворе борбе у жупи Рађановића, па на брду Осретцима, где сузбију и саломе Турке. Ту је пало 25 мртвих Турака. На Митровдан 1875 сукобе се усташе на Заселјку и после вишесатне борбе Турци жестоко страдају. Почетком 1876 усташама је било лакше ратовати. Устаника се доста намножило. Набавлјено је оружје и муниције, а у Потоцима лило се зрње оловно и градили се фишеци за пушке. Имали су два топа, којима је руководио Аца Радосавлјевић. 17 марта 1876 навале на Унац. Цели се дан водила огорчена борба и сутрадан се поново настави свом жестином, Турци малакшу, попусте и стану бежати. Срби заробе у Унцу сву храну, нешто муниције, одела, 150 пушака острагуша и 17 амбарова пуних жита. Тако је очишћен од Турака Горњи и Доњи Унац. Остатке Турака који су бежали са Унца дочека Миленџа Бабић у Војводину Кланцу и све их побије. После ових борби муниције је било понестало, оружја је било мало, а народ је хрлио са свију страна под устаничку заставу. Требало је да стигне из Србије 2000 острагуша и 200.000 патрона, но неким чудноватим случајем, то је сво оружје отишло у Црну Гору. После победе на Унцу, одушевљење је у народу силно порасло, Турци су се препали и ускомешали. Да је то оружје дошло на време, после победе на Унцу и малаксалости Турака, устаницима би у кратко време у руке пао Петровац, Скуцани Вакуф, Гламоч и Кључ. Онда би сигурно сасма друкчије ситуација стајала на ратишту Крајине. 12 маја 1876 водиле су се жестоке борбе око Бјелаја и сигурно би пао усташама у руке, да није Турцима дошла помоћ на време. 26 маја 1876 ударе усташе под водством Голуба Бабића на Кулен-Вакуф. Цели су се дан и целу ноћ водиле жестоке борбе и успе усташама, да са две стране продру у варош, где се још жешће борба заметне око кућа. У томе стигне Турцима помоћ из Бјелаја и Орашца те се усташе морадоше повући. У то доба стиже у устанички логор вест, да су Србија и Црна Гора објавиле рат Турској. Радости и одушевлјењу није било краја. Народ се искупи у Трубар, где Петар Петрановић из Плавна отслужи службу божју, а Петар Узелац прочита српску прокламацију, којом Србија објавлјује рат Турској. Када је Узелац прочитао прокламацију сакуплјени народ клицао је из дубние душе: »Живео кнез Србије и Босне Милан Обреновић IV ! Живео кнез Црне Горе и Херцеговине Никола I !Живео покровитељ њихов и наш славни руски цар Александар II ! Живео српски народ!« Тако је дочекана у Крајини објава рата Србије и Црне Горе Турској. Сима Давидовић крстарио је по Грмечу и хтео је да удари на Саницу или Скуцани Вакуф. Дођу му у помоћ поп Каран, Вид Милановић и Трива Амелица и напану Турке у Зденоме Долу више Петровца. 27 јуна сви заједнички нападну на Саницу са три стране. Најпре започеше борбе на Медвјеђем Брду, наставе на Горњем и Доњем Буделју, те после жестоке борбе Турци буду потучени и нагну у бег. Усташама падне шака велики плен. У борби су заробљена два турска барјака. Да је било више усташа могао им је лако пасти у руке и Кључ. У овим борбама лако је рањен у ногу Симо Давидовић. У Скуцаном Вакуфу био је табор аскера. Уочи св. Петра ударе Вид Милановић, Јосо Мајкић и Симо Умичевић на Скуцани Вакуф. Бој је трајао пуних пет сати и свршио се потпуним сломом Турака. Том борбом усташе су попалиле и Каменград. Од Турака је отето 10 товара муниције, сва храна која је била намењена табору у Вакуфу, доста оружја и осталог ратног материјала. Сплетке су се потајно плеле и гранале, где је главне нити имао у својим рукама Петар Узелац и Јово Скобла, превише славичан и амбициозан човек, али без икакових ратничких и политичкх способности. Таштина га је превише морила, што му је успело касније, да су га готово сви замрзили у устаничким логорима. Сплетке су се донекле утишале, када је команду преузео српски пуковник Деспотовић. Узелац је вишепута користио усташама. Његова је заслуга и Миле Деснице из Обровца да је усташама добачено 1200 пушака и 25.000 метака. 19 јула крену усташе на Грахово, да га освоје, јер им је оно много сметало у ратним операцијама. Борбе су трајале три дана и свршене поразом Турака. Тако је Грахово ослобођено. После борбе на Грахову дошао је усташама на Стожишта српски пуковник Милета Деспотовић, да узме главну команду над босанским четама. Чим је Деспотовић преузео главну команду, наредио је да се нападне Петровац. Свршетком јула 1876 усташе навале на Петровац под командом пуковника Деспотовића. Борбе су се водиле огорчене и крваве са наизменичном срећом. Попу Карану је успело да је већ почео палити куће и један крај Петровца а други крај Вид Милановић. Није био довољан број усташа за ову операцију и морали су се повући. Свршетком августа 1876 ударе усташе на Оџаке на Гламочком Пољу. Ово је сигурно једна од најкрвавијих борби и једна од највећих победа у устанку. Турака је пало у овим борбама преко 400. У Оџацима је погинуо силни Хасанбег Филиповић, а коња, хата отео му је у борби Трива Амелица. После ове победе Деспотовић је био весео и раоположен. Он се лично уверио о јунаштву и храбрости оваког вође и свију усташа. Обећао је да ће овима истакнутим борцима поделити медаљу за храброст, што је касније и учинио. После усташе крену да освоје Кључ. Крецо, поп Каран, Вид Милановић нападну са три стране и попале сва села око Кључа. Борбе отпочну 28 септембра. Турци стану узмицати на овима линијама, и после тешких борби усташе заузму села Војиће, Асиће и Велагиће. Није било везе између појединих јединица, тако да се ове победе нису могле искористити. Могло је доћи до јачих катастрофа, али се има захвалити само необичној одважности и храбрости појединих вођа. Усташе су много претрпели у губицима, тако да су неке чете биле децимиране. После тога Србија и Црна Гора склопиле су примирје са Турском. Дошла је наредба из Србије да непријателјства морају престати између устаника и Турака. Тако је и урађено. Зима се примицала, а чете су се распоређивале на зимовник. Русија објави рат Турској 12 априла 1877 године. Турска се спремала да утуши устанак у Босни. Главни заповедник турске војске био је Изет-паша. Он је пошао од Ливна преко Грахова са 18.000 војске. Устаници су се добро утврдили на Црним Потоцима. Турска војска најпре је дошла на Стожишта и одатле је Изет-паша разгледао положаје и видео, да са босанске стране није могуће никако освојити Црних Потока, док им се не би зашло са леђа са аустријске стране. Још пре борбе на Црним Потоцима усташе ударише на Кључ. Турци су били обавештени за тај нападај и чекали у приправности. Бој се водио жестоки и крвави целог дана до касно уноћ. Устаници су били већ заузели и попалили неколко кућа, али Кључа нису могли заузети. Борба је била крвава, хватао се један са другим у когптац, гушало и кундачки тукло. Усташе су се морале повући испред јаче турске силе. У тим борбама погинуо је, и јуначки заменио своју главу један од најистакнутијих бораца усташа Петар Срдић. Од светог Илије почело се спремати на најкрвавију борбу на Црним Потоцима. Оружја је било доста, муниције на претек, на чему су усташе оскудевале готово у свима борбама, а сада им је свега тога било у изобиљу. Црни Потоци су били утврђени шанчевима и опкопима као каква тврђава и веровало се, да ће они бити за Турке црни и несретни дани. Одушевљење је било велико и свако је предосећао да се спремају судбоносни догађаји. Војвода Голуб Бабић, као искусан и стари ратник, предлагао је Деспотовићу, да се она силна муниција у Потоцимао склони у пећине, а у Потоцима остави само 100 момака и да се ту дадне слаб отпор Турцима, а остала војска да се ноћу пробије кроз Турке, нападну села и градове, и онда ударе Турцима иза леђа. На тај предлог не пристане Деспотовић, него нареди да се Турци дочекају у Потоцима. Турци у споразуму са аустријским пограничним командантима тајно проведу неколико табора на далматинску страну. Борба се отвори крвава и жестока и усташе сузбише са успехом прву навалу Турака, али у томе моменту помолише се попу Карану и Вајану Ковачевићу турски аскери иза леђа са далматинске стране. Усташе видећи издају и превару оставише после крваве борбе шанчеве. Најдуже се држао у борби Крецо, и видевши да је опкољен са свију страна, продре са својом четом кроз Турке и спасе се. После погибије на Црним Потоцима побеже и Деспотовић. Више Зрмање ухвате га аустријске власти и интернираше у Линац. После Црних Потока још су неке војводе крстариле по Крајини, светиле се, тако да је Турцима ово четовање више додијало, него ли сами устанак. 29 септембра 1877 састане се народна скупштина и изабере Привремену босанску народну владу. У влади је било 14 лица. Истакнутији чланови јесу ови: Голуб Бабић, Вид Милановић, поп Јово Пећанац, Перо Крецо, фра Боно Дрежњак и Мато Јурета. Председник Привремене владе био је Владимир Јонина, потпредседник Јово Скобла, а секретар Јово Билбија. Крајем фебруара састане се у Тишковцу. Народна скупштина и саставе меморандум и изаберу одбор да однесу меморандум преставницима великих сила па конференцији у Берлину. У меморандуму се каже: »С високим поштовањем ваших преузвишених и човекољубивих влада, усуђујемо се и ми с највећом покорношћу замолити, да би нас — Босну — спојили са кнежевинама српским и тиме дали задовољења вечној правди и жељама угњетене раје. Но ако нам се то из каквих политичких обзира не би могло дати, но само аутономија са аутономном администрацијом, онда смо слободни изјавити наше понизне жеље односно овакове управе: 1) да будемо властни и у управу изабрати себи гувернера хришћанина, домородца, или странца. Гувернера бира велика народна скупштина, ког је Порта дужна признати и потврдити, кога да не може нико други, па ни Порта збацити, но то право оставити великој народној скупштини«. Меморандум има 17 тачака. Скупштина је изабрала делега те и то војводу Голуба Бабића и Васу Видовића, а за њихове заменике Васу Пелагића и Николу Јовановића, да однесу меморандум на конгрес у Берлин. Састављена је посебна адреса руском цару Александру II где се каже, »да је вечита жеља нашег народа да постанемо саставни део српских кнежевина, али ако нам се то из каквих узрока сметало буде, онда смо по нужди приклоњени пристати, да бар постанемо засебна самостална држава, као што и наша браћа Бугари постају«. Вид Милановић оде на Цетиње и преда ову адресу Васиљу Васиљевићу члану Славенског добротворног друштва, да је преда руском цару. Руски цар добио је и прочитао ову адресу. Војвода Голуб Бабић није се примио мандата. Васо Видовић прихватио се поверене дужности, однео је меморандум у Берлин и предао га заступницима великих сила на конференцији, »који ни главе не обрну на тај меморандум, него одлуче, да Аустрија Босну својом војском окупира«. * За три године босанскот устанка, усташе су се бориле са надмоћнијом турском силом, а највернији другови у борби били су им оскудица и патња у храни и муницији. Гладовање каткада је тако далеко ишло, да су морали гулити дрвеће, брати по планини и гљиве, да би само колико толико глад утолили. Ако није устанак успео, показао је свест, жилавост и отпорност српског народа. Доказао је, да Босна политички и национално исто мисли као и Србија. Крајина је за заједничке националне идеале, слободу целог народа принела на крвави жртвеник најбоље синове свога народа. Устанак је светла страница у историји мучеништва, пламеног прегалаштва српског народа у Крајини.

Аутор: Славко Калуђеровић

(Текст преузет са сајта INFOBIRO : http://www.infobiro.ba/article/837658 )

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

1 коментар

  1. Записано,Симо Умићевић и Васо Пелагић,и остали текст…
    Онда у једној битци учествовао и Симо Умичевић.
    Немогуће презиме промјенити тек тако.Учествовао Симо Умићевић…
    Ја Симо праунук Симе Умићевића,са пуно права замјерам аутору текста.Хајд име да се „омакне“ штампарска грешка,али породично презиме не може.Вјерујем да ће бити прочитана моја примједба.Син Симе Стојан,био је Солунски добровољац.Син Стојанов,Светозар био је у Краљевој војсци,инжињерска јединица,заробљен код Добоја па у Новом Брандребургу био до ослобођења.Дакле,мој тата Светозар,вратио се из заробљеништва.Ја избјеглица.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *