Великој борби за ослобођење од турских окова допринели су и бројни Срби који су живели ван граница Србије, а који су предано учествовали у ослобађању своје поробљене браће и сузбијању Османлија. Изузетна личност устаничке Србије, велики патриота и јунак, Иван Кнежевић, познатији као Иво од Семберије, својим прегнућем и храброшћу пружио је неизмјерну помоћ измученом српском народу и отпор турској сили.
Угледни трговац из Дворова
Прослављени јунак, Иван Кнежевић, родио се у месту Попови, поред Бијељине, у Семберији, 1760. године. Семберија, плодна и густо насељена равница између река Дрине и Саве, припадала је босанској зворничкој нахији. Рођен у угледној кнежевској породици, Иван је становао у месту Дворови, на половини пута између Бијељине и Међаша. Иваново презиме, као и место у коме је живео, говоре о племенитом пореклу и старој титули семберијских кнезова коју су носили његови преци. Када је имао 20 година, Иван је наследио ово угледно звање и постао кнез свих 12 села тадашње бијељинске нахије. Положај кнеза у то тешко и метежно време, изискивало је много напора и одговорности. Најважнија улога му је била у посредовању између Турака и локалног становништва и прикупљању пореза. Извршавајући честито и мудро своје дужности, кнез Иван Кнежевић стекао је велики углед међу својим народом, али и међу локалним Турцима. Постао је и главни лиферант стоке и намирница за турску војску у Семберији.
Откуп робља од Кулин-капетана
Када је 1804. године Карађорђе у Орашцу запалио бакљу устанка, кнез Иво је спремно подржао буђење српског народа и борбу против вишевековне власти турских освајача. У свом завичајном гнезду организовао је прикупљање помоћи за своју прекодринску браћу. Снабдевао је је устанике храном, новцем, оружјем. Догађај који је овом часном семберијском кнезу донео велику популарност и поштовање, а којим је он започео своју патриотску мисију, збио се у мају 1806. године. Тада је Кулин-капетан упао у јадарско село Добрић, побио око 80 људи, а 300 заробио и кренуо са њима у Босну преко Иванове кнежевине, Семберије. Родољубиви и племенити кнез понудио је турском капетану откуп робља. Кулин-капетан му је дао рок од три дана да сакупи 8.000 руспија, колико је тражио за откуп. Кнез Иво је турчину предао сав новац, накит и оружје које је имао. Морао му је чак дати и своју реликвију – икону. Предање каже да је Иванова мајка због тога пресвисла од бола. Овај племенити чин откупа слободе својих сународника, дао је снажан патриотски печат националној мисији истакнутог семберијског кнеза. Након тог догађаја више није могао остати у свом родном завичају. Осумњичен за директну сарадњу са вождом и српским устаничким старешинама, морао је бежати у Србију.
У јуну 1806. године кнез Иво је у логору босанског паше упознао проту Матеја Ненадовића. Већ следеће, 1807. године, прешао је у Србију, али га је у Мачви заробио чувени харамбаша из Црне Баре, Хајдук Станко. Ослобођен је тек пошто је платио откуп љутом харамбаши. Након тога, кнез Иво се настанио у Шапцу, у кући на Камичку. Због великог угледа који је уживао међу Србима бавио се трговином пословима за добробит свога народа. Као трговац на гласу, постао је члан Саветодавног одбора у шабачкој општини. Нарочито је био посвећен бризи о избјеглицама које су пристизале на подручје Шапца. Мудар и разборит, кнез Иво их је плански насељавао на просторе Мачве и Поцерине који су били ненасељени, линијом Саве, Све до Београда. Том приликом су настала многа села, као што су Мајур, Јевремовац, Равње, Засавица. Тако је кнез Иво Семберац заслужан за данашњу демографску слику тог дела Србије.
Вођа устанка у Семберији
Године 1809. Карађорђе је кренуо да спроводи план свеопштег ширења устанка и ослобађање свих српских територија на Балкану. На челу српских устаника у Семберији налазио се кнез Иво. План је завршен неуспехом, јер су Турци ненадано упали у Поморавље, па су се устанички одреди морали вратити у Србију. С њима се вратио кнез Иво, и његов земљак, други прослављени Семберац, српски Хомер, Филип Вишњић. Кнез Иво наставио је да живи у Мачви и води бригу о избјеглицама. Обилазио их је, новчано их помагао, залагао се за њих на суду када је било потребно. И званично му је додељена власт тако што је постао шабачки кмет. Додељена му је и титула војводе избеглих Срба. У периоду од 1809. до 1813. године учествовао је у борбама против Турака под командом војводе поп Луке Лазаревића. У јануару 1811. године на скупштини у Београду представљао је шабачку нахију.
Слуга у Земуну
После слома устанка 1813. године, кнез Иво је прешао у Срем. Насатнио се у селу Грабовци у близини Земуна. Пошто је био нагло осиромашио, радио је да прехрани породицу, као слуга на јендом газдинству. Мештани Грабовца су га звали „стари господин слуга“. Поново се вратио у Србију око 1820. године. Нови господар Србије, кнез Милош Обреновић, именовао га је за члана шабачког суда. Када због старости више није могао обављати ту фунскију, кнез Иво је живео у епархијском двору, код шабачког епископа Максима. Умро је 12. јула 1840. године, а сахранио га је о свом трошку, епископ Максим, код данашњег градског парка у Шапцу. Споменик кнезу Ивану Кнежевићу, рад вајара Душана Јовановића, подигнут је 26. септембра 1937. године, у оквиру прославе стогодишњиве шабачке гимназије.
Са Вишњићем на грбу Бијељине
Знаменити прекодрински кнез опеван је у песми свом земљака Филипа Вишњића – „Кнез Иван Кнежевић“ у којој је историјски увод написао Вук Стефановић Караџић. Бранислав Нушић написао је трагедију „Кнез Иво од Семберије“, по којој је Исидор Бајић компоновао истоимену оперу. Опера је изведена у народном позоришту 1911. године. Познати сликар Георгије Бакаловић насликао је у Шапцу 1839. године портрет семберијског кнеза, који се данас чува у Народном музеју у Београду. Кнез Иво симбол је града Бијељине и представљен је, заједно са Филипом Вишњићем на грбу општине, као чувар штита. Вук Караџић записао је о семберијском кнезу Ивану Кнежевићу: „Народ српски, докле год својим језиком говори, пјеваће му име, с највећим поштовањем и благодарности спомињаће га се“.
Аутор: Марија Делић
(Текст преузет из ревије „Историја“, број 42, јул 2013, 32-33 стр)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.