Комитет за помоћ усташама
Дубровник, децембра
Покрет народа нашег у Босни и Херцеговини за слободу у другој половини 19 века, нашао је јаког одјека и у Дубровнику који је одувек осећао велику љубав према свему што је народно: и у време своје хиљадугодишње слободе и у доба свога једновековног заточења. Традиција осећања љубави према оним који су на својим плећима носили терет ропства неколико векова, осећање једнокрвности са тим светом који је подигао главу и погледао у очи новим временима, створили су у Дубровнику и међу простим светом, и међу остатком богате аристократије, некадашњих вођа Дубровачке Републике, једно нарочито духовно кретање, које је било у складу са жељама и стремљењима целокупног нашег народа. И било је у Дубровнику под Аустријом овога времена цео низ вредних и активних бораца, старих Дубровчана и оних који су се доселили, и племићки и племића, и пучанки и пучана, који су се свесрдно залагали за ствар усташа. Неки су их помагали материјално, а неки су били морални помагачи устанака.
Комитет за помоћ усташама
И Дубровчани су били свесни важности устанака у Босни и Херцеговини, па су они у свом граду основали комитет за њихово помагање. Комитет се састојао од двадесет и четири члана, дванаест мушких, а дванаест женских. Задатак му је био да скупља прилоге за устанике и да их помаже материјално и морално. Комитет је још имао задатак да прима новац и материјал, који су слале савезничке земље, првенствено Русија, па би на неки начин, невиђено, скривено дотурали до положаја усташких. Занимљиво је да су се чланови комитета састајали у једниј малој берберници Дубровчанина Антуна Селака, која се налазила преко пута Кнежевог Двора на месту где се данас налази једна штампарија. Како комитет није смео јавно да постоји и да делује, то су, наравно, његове седнице и важни састанци били тајни, а ова мала Селакова берберница била је, баш зато што је била малена и наоко неугледна, згодно место где се састајао тај одбор дубровачких грађана, који се бринуо за све што му је било стављено у дужност. С времена на време чланови комитета обилазили су радње свих поузданих људи, којих је било врло много, да се нешто сакупи и пошаље борцима, било у новцу, храни, одећи, оружју или каквим другим потребама. А интересантно је поменути и то да су руку под руку ишле племићке с пучанкама и женама-радницама са села, и племићи с пучанима, радећи заједно и другарски за једну општу племениту ствар.
– Једнога дана дошло њих неколико из комитета у нашу радњу за прилог, прича нам осамдесетогодишњи трговац Берберовић. Међу њима су биле и двије жене: контеса Кабога и сељанка Кате Банац са Бргата. Кате се у радњи у разговору извињавала контеси и другима што зна говорити само „нашим језиком“, како га је она називала. А контеса је на то одговорила: „И ја сам Дубровкиња, али се срамим што боље знам франћески и талијански од свог рођеног језика. Ето, сад радимо на једном светом нам, заједничком послу, а ви имате више права на то од мене.“ Тако су у овом комитету за помоћ биле заступљене све класе дубровачког становништва од сељака и сељанки до контеса и грофова, старих племића Дубровачке Републике.
Који су Дубровчани учествовали у раду за устанике
У акцији за ову општу националну идеју истичу се многи слободоумни родољубиви Дубровчани који се нису плашили ни денунцијација ни казни, ако би оне дошле, што је било неминовно у оваквим илегалним акцијама које никако нису биле по вољи и интерсу владајућих. А многи од њих били су државни виши и нижи чиновници аустриски. Уз остале грађане и грађанке истичу се нарочито чланови старих племићких породица племићи Никша Гради, Луко Бонда, Јосип Бона, Никша Гоце-Гучетих, Медо Пуцић, Франо Гундулић, Перо Чингрија, па пучанин Матија Бан. Уз њих би се могао нанизати још један цео низ људи из свих слојева народних, који су живо учествовали у свим овим акцијама. И сви су били ватрени заступници идеја усташких, сви они воле слободу која је вековима цветала у њиховој малој Републици, и сви они раде за њу, помажући оне који ће је на својим плећима изнети једнога дана из рушевина двеју трошних држава.
– Зовну ме једном Перо Чингрија, Бог да му душу прости, каже ми један живи усташа. Поведе ме до једног великог магацина. Уведе ме унутра и из мрака ми изнесе двадесет и два кила „праха“, па рече: „Ево, однеси ово мало џебане своме кнезу Пери Џамоњи (и овај је био катулик) у село Бјелимиће. Нека се људима нађе при руци.“ Пошље ми изнесе један француски мач да га понесем калуђеру Софронију Вуковићу из Стоца, који је тада био у Завали. Ја радосно примим све ово што ми даде добри Чингрија, и срећно пронесем до одређених мјеста. И добро је послужило. Ускоро је све потрошено, па се морало ново доносити…
10.000 избеглица, жена и деце у Дубровнику и дубровачким селима
Али нису само Дубровник град и Дубровчани били помагачи устаника херцеговачких. И дубровачка околина, села Осојник, Бргат и сва даље редом из Жупе дубровачке и Конавала нарочито такмичили су се готово у акцијама за помагање, ма да су многа од њих била врло сиромашна. Та села су редовно и дуго слала борцима храну, и тиме их бар донекле обезбеђивала у овом погледу. А било је једно дуго време тешких устаничких окршаја, кад је све нејако и невично оружју: жене, деца, изнемогли старци, морало у изгнанство. И за један дуг период времена дошло је у најближу околину Дубровника и дубровачка села преко десет хиљада гладних и немоћних из херцеговачких брда, и ту су нашли „као избеглице-мухаџири“ сигурног заклоништа, топлог крова и – хлеба. Многе девојке су се ту удомиле, удале се за вредне сељаке Конавала и Жупе, а неке су одатле са својом браћом и оцевима ишле као праве амазонке у тешке окршаје са турском војском.
Чуо сам да је једна жена из Горњег Храсна, која је умрла сад после рата са својим братом усташом пошла из Конавала у бој, наоружана до зуба. Била је у чети међу првим и најхрабријим. А кад се свршио тај тешки окршај, оца, и само двојица устаника из мале њихове чете, били су једини који су остали живи и скоро неповређени. Тако је у овом тешком рату за слободу било много невоља и патњи, доста емигрирања нејаких и слабих, али и расне виталне отпорности наших динараца, па чак и оних којима је било место у кући и на ливади. А стари Дубровник са својом околином, ма да је био под туђинском влашћу, помагао је те неустрашиве борце, колико и како је у оно тешко време ропства могао…
С. Б.
„Политика“, 2. јануар 1937, XXXIV, бр.10279, стр. 9.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.