Историографија о Власима (власима) на територијама које чине данашњу Босну и Херцеговину разноврсна је и често противрјечна. Овим текстом потрудићемо се да укратко и јасно објаснимо ко су то Власи у средњем вијеку на овим нашим просторима.
Сам термин Влах био је промјенљив током средњег вијека. У раном Средњем вијеку Власи су били посебан етнос, да би се у времену развијеног феудализма стопили са словенском околином дајући назив за читав сточарски сталеж у средњовјековним српским државама.[1] Византијски историописци X-XII вијека (Ана Комнин, Георгије Пахимер, Никита Хонијат и други) термином Влах, означавају људе негрчке припадности, што значи, не само Романе него и Словене, пре свега Бугаре, а тек крајем XII вијека Акрополит у Влахе не убраја Словене.[2]
Између српских племена и старосједилаца дошло је прилично рано до узајамних веза и стапања. У планинским крајевима овим везама помогао је заједнички сточарски начин живота. На простору средњовјековне Босне гдје су остаци старих племена били више разбијени и старосрпска етничка компонента је била снажнија, док је на простору Херцеговине очигледније некадашње присуство старосједилаца.[3]
Подручје средњовјековне Босне, без Хумске земље, било је уз Рашку област етнички једно од најчистијих. Стари влашки сточарски катуни били су до XIV вијека потпуно словенизирани и уклопљени у српски етнички елемент.[4] Пошто су се бавили сточарством Власи нису били стално настањени, него су ишли за стоком и то у топлим временским периодима на планине а у хладнијим периодима у низије.[5]
Послије доласка Словена на Балкан, влашке миграције биле су усмјерена у два правца, један према унутрашњности и други према приморју. Територија Хумске земље била је примамљива за сточарске влашке масе. Влашке несловенске групе које су долазиле у Хум током XII и XIII вијека из Зете, Албаније и других крајева Балкана, током прве половине XIV вијека пословенили су сточарске групе из Босне.[6]
Међутим, Власи (власи) се помињу током цијелог средњег вијека па и након Османске инвазије. У повељама се наводе као власи regis Bossinae – краља Босне или краљеви власи, као и власи – људи (homines) појединих крупних великаша на чијој су се територији налазили.[7] Тако нпр. власи Дробњаци помињу се као homines voivode Sandagli или villani voivode Sandagli. Када се јављају као villani вјероватно су били захваћени процесом седантеризације и смештањем по селима.[8]
Дубровачки извори спомињу некакве Влахе који су помагали Турцима током освајања Херцеговине. Тако дубровачки хроничар Гондола пише о бјежању становништва Херцеговине на територију Дубровачке Републике особито послије него ли су се Турком продружили Власи, који узеше ловити Владисавове поданике.[9]
Током XIII вијека Срби Дубровчане називају Власима, као нпр. у својим повељама велики жупан а касније краљ Стефан Немањић Првовјенчани и бан Стефан Матија Нинослав.У XIV и XV вијеку Срби су Дубровчане најчешће називалу Латинима, као нпр. цар Душан[10] или просто Дубровчанима као нпр. деспот Стефан Лазаревић.[11]
Дубровачка караванска трговина на простору Хумске земље, Босне, Дукље и Рашке, била је у рукама Влаха (влаха) који су преносили и обезбјеђивали дубровачку робу и трговце. Роба се највише превозила до значајнијих тргова и рударских градова. Једно од таквих мјеста била је Сребреница гдје имамао нпр. да Власи (власи)1413. године склапају уговор са Дубровчанима да ће провести њихов караван adviagium in Srebernizam, док један други уговор говори о преносу робе in Bosnam ad locum vocatum Lichoder.[12]
Већина катуна тих Влаха (влаха) имају претежно називе словенског поријекла, као што су катуни Дробњака, Мариловића, Предојевића и слично. Истина да имамо назив Стари Влах за подручје од Вишеграда до иза Пожеге преко Дрине и Доње Влахе за територију око Стоца. Назив Стари Влах означава једну стару област, коме су наши преци дали такав назив да означе једно сточарско подручје мјешаног ранијег становништва. Отуда и оно наглашавање Стари Влах. Подручје Доњих Влаха постало је тек касније географски појам, док је у почетку означавао само сточарску област.[13]
Власи се спомињу често као људи хумских херцега одмах уз Србе, као нпр. у повељи херцега Стефана Вукчића Косаче из 1450. којом се регулише мир између њега и Дубровника и гдје се гарантује да дубровачке трговце и њихов терет не смију ометати или преузимати самовољно „ни Влах ни Србин“, који су његови поданици.[14] Поставља се питање о етничком идентитету ових Влаха. Ти Власи као и Срби користили су српски језик и ћирилицу, што видимо из повеља насталих у Хуму и Дубровнику, па би се могло закључити да се ипак у већем броју ради о сталешком називу за сточаре, док у нешто мањем броју може бити ријечи и о несрпском елементу. Занимљиво је да чак 1530. године, путописац Бенедикт Курипешић биљежи да Турци Србе у Босни називају још и Власима и шта више, каже да су многи од њих досељени са простора некадашње српске Деспотовине.[15]
Влашка презимена и имена, такође нас упућују да су у већини били србизовани, или је било Срба са влашким пастирским статусом мада је свакако било и Влаха несловенског односно несрпског поријекла. Главна разлика између Срба и Влаха који се спомињу у средњовјековним повељама била је у њиховом занимању и положају према држави и феудалцима. Тако нпр. Дубровчани одлучују 10. марта 1448, да се у Стон и Пељешац приме сељаци и власи војводе Стефана Косаче.[16]
Овдје су сељаци свакако ратари а власи сточари војводе Стефана. Ово говори и против теорије коју неки заступају, да су Срби уз Влахе само један феудални сталеж а никако народ босанске државе. Да је тако, Дубровчани би примили „Србе (не сељаке) ратаре и Влахе“. У својим пак повељама Косаче наводе Србе и Влахе разликујући их само по занимању, док се обема странама обраћају на српском језику и ћирилици у својим повељама. Нешто више од седамдесет година раније од ове повеље војводе Стефана, спомињу се власи међу осталим друштвеним сталежима у повељи господара Зете Ђурђа I Балшића. Ђурађ даје вјеру за људе босанскога бана, трговце, поноснике, влахе….[17] Овде видимо да поменути власи нису били посебан народ него сталеж сточара јер се набрајају са осталим сталежима, трговаца и поносника.
На основу свега укратко реченог и приказаних историјских извора, можемо закључити да су у раном средњем вијеку наши преци називом Влах означавали старосједиоце који су се углавном бавили сточарством или живјели у градовима на Јадранској обали као што смо видјели на примјеру Дубровчана. Од XIV вијека становништво приморских градова почиње се називати Латинима, док термин Влах (влах) у позном средњем вијеку остаје углавном назив за професионалне пастире, било да су несловенског или словенског односно на нашим просторима српског поријекла, с тим да су тадашњи сточари на нашим просторима углавном српског поријекла.
Борис Радаковић
[1]А. Смиљанић, Власи и промјене у структури босанског друштва у XV вијеку, Култура полиса III 4/5, Нови Сад, 2006, 713.
[2]Б. Храбак, Насељавање херцеговачких и босанских Влаха у Далматинску Загору у XIV, XV и XVI веку, Зборник: Миграције и Босна и Херцеговина, Сарајево, 1990, 69.
[3]В. Ћоровић, Хисторија Босне, Београд, 1940, 107.
[4]Исто, 338.
[5]Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, Београд, 2002, 75.
[6]Г. Ђуран, Контроверзе о Власима, Зборник радова: Наука, култура и идеологија, Бања Лука 2008, 317.
[7]М. Миловић-Ђукић, Дробњаци у време Косача, Српска проза данас, Косаче-оснивачи Херцеговине, Билећа-Гацко, Београд, 2002, 452.
[8]Исто.
[9]Н. Мандић Студо, Последњи херцег Светога Саве и поријекло породице Сандаљ, Српска проза данас, Косаче-оснивачи Херцеговине, Билећа-Гацко, Београд, 2002, 274.
[10]Д. Јечменица, Хрисовуља цара Стефана Душана Дубровчанима са два пратећа акта, ССА, 11, Београд, 2012, 41.
[11]Андрија Веселиновић, Повеља деспота Стефана Лазаревића Дубровчанима, ССА, 10, Београд, 2011, 159-160.
[12]М. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд, 1978, 297.
[13]В. Ћоровић, Хисторија…, 121.
[14]Р. М. Грујић, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији, Нови Сад, 1909 27.
[15]B. Kuripešić, Putopis kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju 1530, Sarajevo, 1950, 21.
[16]С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба, Београд 1964, 104.
[17]Срђан Рудић, Повеља Ђурђа I Балшића Дубровчанима, ССА, 8, Београд 2009, 112.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
1 коментар