Првих година аустријске окупације хајдуковао је у околини Бањалуке Вуксан хајдук и са њим једна жена. Аустријске су их власти ухватиле: жена је осуђена на робију, а хајдука су стријељали на Бањалучком пољу.
Причало се како се хајдук Вуксан, онако свезан, при стријељању бацио ногом са које је одлетио опанак, говорећи: Ово нашему Фрањи! То је одржавало мишљење да је окупација Босне привремена.
Поред Симе Вуксана, о којем пише Милан Карановић, у Крајини су тих година на гласу били и хајдуци Стојко Бабић, Јово Гаврић, неки Шврака и многи други. Како рече Бењамин Калај, уз хајдуке је био сав народ.
***
За вријеме аустријске окупације у Бањалуци су 1887. приређене прве демонстрације. Иако у први мах уперене против неког турског кабадахије, претвориле су се у демонстрације пред аустријским царевићем Рудолфом. Тада је затворен Кочићев отац – калуђер Герасим. У Бањалуци се прва национална манифестација десила иза промјена у Србији 1903, кад је, иницијативом Душана Пиштељића, 1905. освештана застава пјевачког друштва „Јединство“. Учествовали су београдско и нишко пјевачко друштво.
***
У цијелој се Босни пјевају двије народне пјесме у којима се спомиње Бањалука. У њима се огледају менталитети двију жена. Једна се заносно, севдалијски пјева:
Откако је Бањалука постала,
Није љепша удовица остала,
Него што је Џенетића Османа.
Њу ми проси бањалучки кадија.
Она неће бањалучког кадију,
Она хоће мостарскога бекрију.
Милан Карановић (1882–1955), родом из Велике Рујишке, свештеник, по завршетку Првог свјетског рата скинуо је свештеничку одежду и у Сарајеву се посветио изучавању културне заоставштине Крајине. Поред „бањалучке“ и „сарајевске“, које су му свакако биле познате, Карановић промовише „мостарску“ верзију ове севдалинке. Колико се зна, ријеч је о удовици Џафер-бега Капетановића, Бањалучанина, чија се удовица заљубила па и удала за „бањалучког бекрију“ Енеса Исмаиловића.
У Карановићевој верзији опјевана је удовица Османа Џенетића, сина угледне, изумрле сарајевске породице. Рекло би се да поенти „мостарске“ верзије више одговара један други забиљежени текст: Откако је Херцег-Босна постала / није љепша удовица остала / као што је Зечевића госпоја…
Као антипод заљубљивој удовици, јавља се ослободилачки тип жене:
Одметну се одметница Мара
Преко Бајне Луке у ајдуке,
Девет годин’ арамбаша била;
Кад десета година настала,
Подигла се чета бајнолучка,
Уфатише одметницу Мару,
Поклонише паши бајнолучком.
Дилбер Мару на ченгел метнуше…
Како даље каже пјесма, буле бањалучке оставиле „дјецу неповиту и т’јесто закухато“ и налактиле се на пенџере својих чардака, а Мара им пркосно добацује:
Ид одатлен кучке бањалучке,
Ако ј’ Мара по гори ‘одила
Није Мара копиле родила,
Како сте ви буле бајнолучке,
Те ишаше у Врбас у воду.
Др Сафвет-бег Башагић је пронашао у турским изворима да је једна жена хајдуковала у околини Бањалуке.
***
Петар Кочић покреће 1907. „Отаџбину“ у Бањалуци. Он, Васо Кондић и Јово Р. Поповић излазе пред суд. Бранио их је др Миливој Симић, тада млад судија, а касније предсједник Врховног суда у Сарајеву. „Отаџбина“ пропраћа одбрану Србина, аустријског чиновника, у чијим је грудима букнуо пригњечени понос и мисао српска, завршавајући: Ми овдје искрено захваљујемо д-ру Симићу на његовој одбрани.
У „Отаџбини“ је у прољеће 1908. објављен чувени чланак „Барут мирише“, са завршетком: Брату брат, Шваби рат, због кога је послан на робију цио редакциони одбор, власник штампарије и типограф. Послије Анексије Кочић покреће „Развитак“.
***
Бањалука је пуна занимљивости из своје прошлости о којима би се могле писати читаве књиге. Географски положај, привредна и саобраћајна важност, нарочито кад се овуда веже Београд са Сплитом, обећавају јој велику будућност. Пред рат је утврђено да је бањалучком пијацом прошло: хиљаду тона пшенице, зоби и кукуруза; 12 тона сочива; осам тона кромпира; 230 тона воћа; 28 тона поврћа; 700 тона коже и крзна; 16 тона вуне; 11 тона козје костријети; 20 тона воска; милион јаја; 3200 коња; 10.000 говеда; 27.000 коза и оваца; 25.000 свиња; 10.000 метара храстове коре; 1000 метара шишака бјелохрастових. (Крај)
Према тексту Милана Карановића, приредио: Зоран С. Мачкић, архивски савјетник Архив Републике Српске
Текст преузет са адресе: http://www.glassrpske.com/plus/istorija/Vremeplov-zapisi-iz-arhiva-Banjaluka-na-Krajini-hvala-IV/203918.html
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.